Mit o međunarodnom liberalnom poretku

Otkad je predsednik Tramp uputio američku spoljnu politiku u drugom pravcu, u tamošnjim političkim krugovima raširila se teza o njemu kao rušiocu izvanrednog internacionalnog liberalnog poretka, koga je Amerika gradila i koji je doneo svetu toliko dobra posle Drugog svetskog rata. Priča obično počinje od grešaka koje su napravljene 1930-ih i shvatanja američkih i britanskih državnika da je potrebno krenuti od početka i ustanoviti dobre institucije, kao Ujedinjene nacije, MMF, Svetsku banku ili Svetsku trgovinsku organizaciju, i izgraditi međunarodni poredak zasnovan na slobodama i dobrim pravilima koje će svi poštovati. Tako je, kažu, i bilo, vladao je mir, a ekonomije su napredovale sve dok se nije pojavio Tramp. Naravno, ovo je bajka u koju bi i gimnazijalac teško poverovao. Poredak je prestao da bude međunarodni i pre nego što je stvoren, već je postao bipolaran: jedna prema drugoj stajale su do zuba naoružane Amerika i Rusija, sa nebrojeno atomskih bombi. Ostatak sveta se uglavnom svrstao na jednu ili drugu stranu, a unutar blokova vladala je disciplina. Višedecenijski mir, zatim, nije bio posledica dobrog funkcionisanja tog liberalnog poretka, već ravnoteže straha u suočenju sa strahotama nuklearnog oružja. Kubanska kriza naterala je supersile da ustuknu pred ambisom i nauče da više nikad ne dođu u sličnu situaciju. Tih decenija ničeg liberalnog nije bilo u odnosima velikih sila, već samo oštre političke i vojne konkurencije SAD i SSSR u borbi za dominaciju. A ni ekonomski sistemi nisu bili liberalni, svakako ne u komunističkom taboru, ali ni u zapadnom: ustanovljen je sistem fiksnih kurseva sa dosta širokom kapitalnom kontrolom, zatim sa širokim državnim vlasništvom i državnom intervencijom, što je tek decenijama kasnije donekle liberalizovano. Kada je komunizam propao, 1991. godine, Americi se pružila prilika da zaista stvori liberalni međunarodni poredak, ali je ona odabrala ulogu hegemona koji patrolira svetom i zavodi red po svojoj volji. Uvek je to pravdano brigom za slobode i demokratiju, ali se SAD nikada nisu smatrale obaveznim da poštuju makar minimalna pravila međunarodnog prava. Kada hoće da napadnu neku zemlju, ne treba im odluka Saveta bezbednosti već to čine na način hegemona, odnosno najjačeg dase u kraju koji bije koga hoće (Vijetnam, Irak, Avganistan, Srbija, Libija, Sirija), da ne pominjemo organizovanje pučeva i tzv. revolucija (Ukrajina), podrške nedemokratskim režimima (Saudijska Arabija) i slično. Pojam državne suverenosti ne postoji u američkom političkom rečniku. Ni ekonomija nije dugo bila liberalna, već su SAD i saveznici sve češće primenjivali sankcije: od nevažne Srbije, preko Rusije do Irana, Turske i Kine... Ekonomske sankcije postale su važno političko oružje SAD, posebno pod Trampom. Naracija o internacionalnom liberalnom poretku ima dva cilja: da idealizuje prošlost američkog ponašanja, prikrivajući sve gluposti koje su se događale, i da podvrgne preventivnoj kritici eventualno Trampovo odstupanje od uobičajene hegemone politike. I nije čudno da su danas najveći branioci priče o međunarodnom liberalnom poretku u Americi oni koji su ga narušavali tokom prethodnih decenija radeći u američkoj administraciji. Kada se bolje pogleda, to što je bilo nije ni internacionalno, ni liberalno, a ni poredak, već hegemona politika u korist SAD, oslonjena na priču o univerzalističkim idejama srodnim Kantovom miroljubivom svetskom poretku. Ali, taj univerzalizam je vrlo bled u poređenju s nacionalnim nabojem širom sveta, što nije čudno kada i hegemon uvek polazi od sopstvenih nacionalnih interesa. Kao što je univerzalizam Rima vodio rimskoj, a ne egipatskoj imperiji, kao što je univerzalizam Svetog rimskog carstva vodio germanskoj, a ne islamskoj imperiji, tako ni univerzalizam SAD ne vodi Kantovom poretku već američkoj hegemoniji, odnosno imperiji. A predsednik Tramp nastavlja istim smerom: samo je skinuo rukavice i otvoreno vodi politiku „Amerika pre svega“.