Šibicom na zemlju nafte

Pošto je prethodno proglašen za predsednika na Vikipediji, proglasio se predsednikom i u realnom svetu, Huan Guaido, opozicioni lider koji je položio zakletvu kao „privremeni predsednik“ Venecuele, ovim je potezom sasvim izvesno zapalio šibicu u zemlji koja leži na nafti. Odmah ga je priznao Vašington, pa je usledio i talas priznanja latinoameričkih država - Argentina, Brazil, Čile, Kolumbija, Ekvador, Paragvaj, Peru, Kostarika. Zatim Kanada. I podrška Francuske, Britanije i Španije, a Brisel je zvanično pozvao na nove izbore, dok razmatra moguće priznanje. Na drugoj strani našle su se Rusija, Kina i Turska, a uz njih Meksiko, Bolivija, Kuba, Nikaragva, El Salvador i Iran. Scena je postavljena za sukob, a novi opozicioni junak poručio je da se ne plaši. Guaido je političar u usponu (rođen 1983. godine). Inženjer, školovan i u Americi (na DŽordž Vašington univerzitetu) politički aktivan od 2007. kada je učestvovao u studentskim demonstracijama protiv Uga Čavesa. Dve godine kasnije osnovao je partiju Narodna volja. Posle demonstracija koje su organizovali, njegovi partijski drugovi završili su u kućnom pritvoru (Leopold Lopes) i u izbeglištvu (Fred Gevara sklonio se u čileansku ambasadu). Guaido je, ipak, nastavio da bi ove godine (5. januara) stao na mesto predsednika parlamenta koji je sada pod upravom opozicije. Dolazi iz pokrajine Vergas i nije po dobru upamtio Čavesovu vlast. Pre dvadeset godina izgubio je dom zbog velikih kiša i klizišta. U nevremenu u kome je poginulo oko 20.000 ljudi, dok su mnoga mesta uništena, Guaidova majka, sa šestoro dece, izgubila je sve. NJen sin za to krivi ondašnju vlast , optužujući je da nije na vreme pritekla u pomoć. „Znam šta znači biti gladan“ kaže on danas, računajući da bi to mogla biti značajna karta za građane zemlje koja već uveliko gubi bitku sa siromaštvom i koje mladi opozicionar namerava da privoli da glasaju za njega (kada do izbora dođe) i da ga pre toga podrže u nameri da natera aktuelnu vlast da se povuče i organizuje privremeno predsedništvo. Šta na to kaže Nikolas Maduro postalo je jasno i onima kojima do sada nije bilo, kada je sedam dana po preuzimanju mesta predsedavajućeg Guaido uhapšen. U stanici je proveo tek 45 minuta, ali dovoljno za vlast da mu poruči da je „njegova ćelija već spremna“ i za njega da poruči glasačima „Ja sam borac, a ne žrtva!”. Opozicija je držala parlament ali to nije bilo dovoljno, jer je Vrhovni sud lojalan Maduru, pa su se njihove odluke poništavale. Ustavotvorna skupština preuzela je ovlašćenja i njoj su, kako je odlučeno pre dve godine, „podređeni svi organi javne vlasti”. Naslednici Uga Čavesa, istovremeno nedorasli njegovom nasleđu i bez podrške glasača koju je on uživao, našli su se 2014, samo godinu dana posle njegove smrti i pred nevoljom zvanom nagli pad cene nafte. To je na videlo iznelo sve slabosti tada aktuelne vlade, a u kombinaciji sa neprijateljski nastrojenim Vašingtonom sistem je počeo da se raspada. Zemlju je napustilo oko tri miliona ljudi, od čega je 2,4 miliona prihvaćeno u državama regiona, najviše u Kolumbiji (prema procenama UN). Oni koji su ostali suočeni su sa siromaštvom i političkom borbom koja bi lako mogla da donese nove žrtve. Maduro je pokušao da sačuva vlast i ostane na Čavesovom putu, ali pokazalo se da on sam nema dovoljno snage, da je zemlja potpuno potonula u korupciju, da nije bilo rezervnog plana, a i da su se okolnosti promenile. Protiv sebe nema samo opoziciju, već i regionalne lidere. Kolumbija, stari neprijatelj, u međuvremenu je prošlog maja postala „globalni partner“ NATO, prvi latinoamerički. Brazil, Čile, Argentina, Ekvador, Paragvaj,već su „preživeli“ smenu vlasti i nisu više saveznici. „Vlada Sjedinjenih Država mora prestati da se meša u unutrašnju politiku Venecuele, posebno u svrhu svrgavanja vlade zemlje. Akcije Trampove administracije i njenih saveznika u hemisferi gotovo sigurno će pogoršati situaciju u Venecueli, što će dovesti do nepotrebne ljudske patnje, nasilja i nestabilnosti“, piše u otvorenom pismu koje je američkoj vladi uputilo preko 70 intelektualaca, uključujući Noama Čomskog, DŽona Pildžera (novinar i autor dokumentarnih filmova), Alfreda de Zajasa, (nekadašnji nezavisni UN ekspert i jedini UN izvestilac koji je posetio Venecuelu za poslednje dve decenije). „Amerika i njeni saveznici moraju prestati da ohrabruju nasilje. Ako Tramp i njegova administracija nastave sa svojim nepromišljenim potezima prema Venecueli, najverovatniji rezultat biće krvoproliće, haos i nestabilnost. Amerika je trebalo nešto da nauči iz smena režima u Iraku, Siriji, Libiji koje je inicirala i iz svoje duge nasilne istorije sponzorisanja promena vlasti u Latinskoj Americi.” Ta istorija je zaista duga, od Čilea i uklanjanja Salvadora Aljendea, što je zemlji donelo godine diktature, preko Gvatemale u kojoj je rat trajao sve do sredine devedesetih, Salvadora, Nikaragve, preko zvaničnih i nezvaničnih intervencija, pa sve do Hondurasa koji je pre deset godina izgubio predsednika posle vojnog udara i mekših smena vlasti koje su poslednjih nekoliko godina dovele do promena kursa Brazila i Argentine, uz , opet, američku podršku. Venecuela je pritom zemlja nafte, zemlja socijalizma, zemlja koja ima za saveznike Moskvu i Peking, zemlja koja ima uticaj u regionu. Nije nevažno i da u potpunosti zavisi od izvoza nafte i to baš na američko tržište. Kada se sve sabere Vašington teško može da dozvoli da mu izmakne takva zona uticaja, a još manje da dozvoli ruski upliv. Ali ovde je situacija malo komplikovanija. Kina i Rusija drže se stava da je posredi puč, a iz Moskve već stižu nagoveštaji da je spremna da pomogne svojim saveznicima. Bude li potrebe za tako nečim otvoriti se nova etapa sukoba u kojoj se više neće brojati glasački listići, niti broj izbeglih, već i mrtvi. Zemlja je tako duboko podeljena da je uprkos pozivu koji je upućen vojsci i državnim službenicima da će, ukoliko sada pokažu dobru volju, moći da računaju na budući zakon o amnestiji, Guaido je ostao bez odgovora. Vojska je ostala uz Madura, za sada, koliko zbog lojalnosti, toliko i zbog nepoverenja u opoziciju i njene saveznike, pa i u obećanje o amnestiji u kome se između redova da pročitati da će amnestije možda biti, ali da će odmazde biti svakako. Vojska takođe drži i državnu energetsku kompaniju PDVSA i distribuciju hrane, pa njeni vodeći ljudi ne dele sudbinu većine koja se bori za opstanak. Iz tih pozicija Maduro crpi podršku. Procene govore da vojska broji 235.000 vojnika, čemu treba dodati još 1,6 miliona pripadnika snaga bezbednosti. Ukoliko svi budu lojalni vlada ima načina da se nekako sačuva, ali dođe li do popuštanja i podela u samoj vojsci to neće biti problem samo za vladu, to će doneti još jedan građanski rat. Da do rata može lako doći upozorila je i jedna nesmotrenost DŽona Boltona, savetnika za nacionalnu bezbednost SAD. Objavljujući da je Vašington uveo sankcije na venecuelansku naftu, čime želi „da spreči PDVSA da potkrada venecuelanski narod“, ostavio je otvoren i svoj notes, pa su kamere jasno uhvatile kratku belešku - „5.000 vojnika u Kolumbiju”. Prethodno Bolton je u svojoj poruci na Tviteru upozorio: „Svako nasilje i pretnje protiv američkog diplomatskog osoblja, protiv demokratskog vođe Venecuele Huana Guaida ili Nacionalne skupštine predstavljaće ozbiljnu agresiju na pravnu državu i dovesti do značajnog odgovora“, što je u Karakasu shvaćeno kao već doneta odluka za koju se samo čeka pravi trenutak. Sve opcije su na stolu, kako je rekao Bolton. A vest o blokadi naftne kompanije podsetila je na ruski ulog u ovom sukobu. Naime, Naftni koncern Rosnjef sarađuje sa PDVSA u nekoliko projekata kojima naplaćuje deo od šest milijardi dolara kredita. I to nije jedina poslovna veza, kako prenosi Dojče vele. Procenjuje se da je u poslednje dve decenije Karakas uzeo kredite u iznosu od 11 milijardi dolara, čime je kupovao rusko oružje. Kakvi su ugovori sklapani i šta je sve bilo u igri znaju u Moskvi, ali sad je važnije na šta je sve Moskva spremna da bi zaštitila svoje poslove. Potrebna je samo mala varnica, na to je upozorio i papa Franja. On je rekao da strahuje od krvoprolića, ali nije želeo da zauzima stranu. Iako je veći broj biskupa uz opoziciju, Vatikan se nije zvanično izjasnio, a od pape se moglo čuti tek: „U ovom trenutku podržavam narod Venecuele jer su oni narod koji pati”. Prvi Latinoamerikanac na tom mestu, Argentinac, on je već pokušao da pomogne pre tri godine kada je opozicija želela da organizuje referendum za smenu vlasti zbog ekonomskog kolapsa i blokade institucija. Tada je privoleo Madura da pristane da sedne za sto, ali rezultata nije bilo. Koju godinu kasnije situacija je ista . „Patim zbog onoga što se događa u Venecueli“, rekao je sada papa Franja. „Šta me plaši? Krvoproliće.”