Katran i perje

Bio je to nezaboravan trenutak - ili, u najmanju ruku, nezaboravan u istoriji fudbala; samo iz pogrešnih razloga. Ne mogavši više da otrpi stalne provokacije Marka Materacija, Zinedinu Zidanu je u produžecima meča Italija-Francuska u finalu Svetskog prvenstva 2006, na poslednjoj utakmici u karijeri, pao mrak na oči. Čuvši novo dobacivanje italijanskog centarhalfa, legendarni Francuz se okrenuo, prišao mu i glavom ga snažno udario u grudi, bacivši ga na zemlju; crveni karton koji je neizbežno usledio bio je tek detalj u odnosu na razmere šoka izazvanog Zidanovim postupkom. Zna se šta je bilo posle. Italija je pobedila na penale i osvojila četvrtu titulu prvaka sveta; Zidan je započeo, ispostaviće se uspešnu, trenersku karijeru; a Materaci... Pa, Materaci uglavnom živi od stare slave, tu i tamo rado evocirajući uspomene na ikonički sudar sa Zidanom. Šta je, međutim, činiti francuskom predsedniku Emanuelu Makronu, već mesecima meti napada i provokacija dvojice potpredsednika italijanske vlade, Matea Salvinija i Luiđija di Maja? Možda bi im najradije prvom prilikom prosuo šampanjac u lice, ali kako to ne dolazi u obzir - mada bi svakako predstavljalo atraktivan prizor - mogao je da bira samo između toga da se upusti u prepucavanje s njima, te jednostavnog ignorisanja otrovnih strelica koje u njegovom pravcu učestalo ispaljuju Bim i Bum italijanske politike. I pametno je odlučio da ne odgovara, kao što je u preganjanje s populističkim dvojcem u Rimu odbila da uđe i francuska vlada: ministarka za evropska pitanja Natali Loaso izjavila je kako Pariz nema nameru da se upušta u „nadmetanje ko je najgluplji“. Čime su Salvini i Di Majo izazvali ovaj prezriv odnos francuskih partnera? Pre svega, praktično odmah po formiranju nove italijanske vlade započetim i do danas nastavljenim prozivkama na njihov račun po pitanju odnosa prema migrantima koji u zapadnu Evropu pristižu mediteranskom rutom. Ovaj dvojac - Salvini doskora češće i glasnije - sve to vreme optužuje Francuze za licemerje, jer Italijane stalno pozivaju na human tretman migranata pristiglih morskim putem, dok istovremeno (iz rimske perspektive posmatrano) teret njihovog zbrinjavanja u potpunosti prevaljuju na Italiju. A otkako su u Francuskoj krenuli protesti „žutih prsluka“, Salvini i Di Majo otvoreno podržavaju demonstrante i napadaju Makrona da radi protiv sopstvenog naroda. Kako se, međutim, bliže majski izbori za Evropski parlament i treba iznova mobilisati pristalice da na njima podrže stranke koje vode vladu - Salvinijevu desničarsku Ligu i Di Majov ideološki hibridni Pokret Pet zvezda (M5S) - dvojica lidera su proširila repertoar, i sada Francusku prozivaju za još štošta. Tako Salvini i Di Majo (koji, sve vreme u Salvinijevoj senci, a suočen s padom popularnosti M5S, nastoji da ojača poziciju stranke) Francusku optužuju i za dugogodišnje pružanje utočišta osobama u Italiji osuđenim za terorizam; neokolonijalizam; te nezainteresovanost za smirivanje prilika u severnoj Africi - posebno u Libiji, zbog ekonomskih interesa koje tamo ima. Tu je ovog puta prednjačio Di Majo, okrivivši Pariz da eksploatiše bivše francuske kolonije u kojima se kao valuta još koristi centralnoafrički franak (CFA), koji je vezan za evro i za koji garantuje francuska centralna banka - uz obavezu tih 14 država da polovinu svojih deviznih rezervi drže u njoj; onda se i Salvini pridružio ocenom kako neke evropske zemlje, a Francuska naročito, nastavljaju s pljačkanjem afričkih naroda - za razliku od Italije koja to ne čini. Na stranu to što je, na listi deset afričkih zemalja iz kojih najviše migranata stiže u Italiju, samo jedna - Obala Slonovače, na osmom mestu - među onima koje koriste CFA. I što, s obzirom na to da i sama ima mračnu kolonijalnu prošlost upravo u Africi, Italija baš i nije najpozvanija da druge proziva za kolonijalizam. I što u Libiji, osim francuskog energetskog giganta Totala, ozbiljne poslove ima i italijanski pandan Eni. Daleko i od toga da se Parizu nema šta ozbiljno zameriti. Ali ovde je reč o nečem drugom: o pomenutom približavanju - nikad važnijih - izbora za EP. Glavni cilj italijanskih i drugih evropskih populista jeste dodatna diskreditacija (gubitkom kredibiliteta među biračima ionako uzdrmanih) mejnstrim partija i, da bi se u tome uspelo, očigledno su sva sredstva dozvoljena. Salvini je, štaviše, nedavno decidirano izjavio kako se nada da francuski birači na tim izborima neće glasati za Makronovu partiju, te da sam Makron u skoroj budućnosti više neće biti sagovornik Rima. U doba kad zapaljive izjave i otvorene laži izrečene s govornica nailaze na svesrdni entuzijazam biračkog tela - entuzijazam koji, pretočen u glasove, za rezultat ima jednog Trampa, ili jedan Bregzit (o raznim orbanima i kačinjskima da se i ne govori) - ovakav pristup je i očekivan. Tako je i s apsurdnim optužbama koje su, pre i posle njegovog sklapanja, iz desničarskih krugova u Francuskoj i Nemačkoj iznete na račun novog ugovora o francusko-nemačkoj saradnji koji su prošle sedmice u Ahenu potpisali Makron i nemačka kancelarka Angela Merkel. Dokument kojim se proširuje Jelisejski ugovor o pomirenju dveju zemalja iz 1963. jedva da je malo više od niza opštih mesta i lepih želja, te potvrda već postojećih vidova saradnje - kao što ovakvi akti obično i budu; suštinska nespremnost Nemačke da makar i delimično izađe u susret Makronovim planovima za dublju ekonomsku i bezbednosnu integraciju Evropske unije garantovala je da sporazum neće sadržati ništa što prevazilazi nivo najmanjeg zajedničkog sadržioca zvaničnih pozicija Pariza i Berlina. „Na sva monumentalna pitanja koja se tiču evrointegracija poslednjih godina, bilo da se tiču evrozone ili (evropske) vojske“, primećuje briselski Politiko, „nemački odgovor je uvek isti: Nein“. No, u interpretaciji francuskog Nacionalnog okupljanja (bivšeg Nacionalnog fronta) Marin le Pen, Alternative za Nemačku (AfD) i drugih desničara s obe strane granice, Makron i Merkelova su stavljanjem potpisa na Ahenski ugovor maltene izdali zemlje koje predstavljaju. Zbog Makrona će, galamila je Le Penova, francuski đaci u pograničnim područjima biti primorani da u školama govore nemački, a Francuska u dogledno vreme svoje mesto stalne članice Saveta bezbednosti UN početi da deli s Nemačkom (Pariz se zapravo obavezao da će podržati ambiciju Berlina da dobije stalno mesto u tom telu); bivši „frontovac“, evroposlanik Bernar Mono, tvrdi kako se Makron sprema da Alzas i Loren preda Nemačkoj; a jedan od čelnika AfD, Aleksander Gauland, kako će - ko o čemu, Nemci o svojim parama - sporazum omogućiti francuskom predsedniku da se dočepa nemačkog trezora... U skladu s jednom anglosaksonskom izrekom, ideja je očito da se svašta baci na zid, pa vidi šta će se od toga za njega zalepiti. U normalnim vremenima, takav pristup ne bi dobacivao do nivoa izborne strategije; ovo, međutim, nisu normalna vremena.