Kada je filmska imaginacija doživela trijumf

Ovako je Norodom Sihanuk, princ Kambodže, pisao Miltonu Ozbornu, svom američkom biografu: „Ako ikada dođete u Pnom Pen, odvešću vas na polje na kome rastu legende!“ Takvo polje legendi ima bezmalo svaka zemlja, ali je malo onih zemalja na čijim su poljima rasle legende Makavejevljevog kova. Dušan Makavejev napustio nas je u petak, 25. januara 2019. godine, paradoksalnim i ironijskim sticajem okolnosti samo nekoliko časova nakon što je preminuo Jonas Mekas, s kojim je Makavejev delio mitski status. Toliko je komplementarnosti bilo između dvojice genijalnih filmskih stvaralaca, toliko je lice modernog svetskog filma nezamislivo bez njih dvojice, tolike su prostore slobode obojica izborili, transformisali filmsku estetiku, ali i ideološke i političke limite vlastitih društava, pomerali polja percepcije, granice tolerancije, menjali mode, nametali nove standarde i kalili se na izazovu. Dušanu Makavejevu je objektivno bilo teže. Nije imao toliki manevarski prostor kao Mekas u Americi, nije imao toliko razvijenu bazu da shvati smisao njegove nadgradnje, nije imao toliko saučesnika u svojoj subverziji, ako ih je uopšte imao. Dušan Makavejev, i tu počinje ključna razlika, jeste bio dete skučenosti a Mekas čedo obilja, Dušan Makavejev je morao da obuzdava svoj talenat i svoju imaginaciju a Mekas je mogao da nesputano peva svoju Odu radosti. Mekas nije imao Partiju da joj oponira, Mekasu nije arbitriralo veće generala i nije mu klicao Radnički savet… Dušan Makavejev jeste bio trijumf filmske imaginacije, ali i mnogo više od toga. Intelektualac polihistorskog kova, iluzionista hudinijevske klase, miritelj utopije i distopije, savest svoga društva i jednako briljantan polemički pisac (Poljubac za drugaricu parolu). Toliko je toga što Makavejeva izdiže iznad filmova koje je napravio ali čemu su filmovi neizostavno doprineli. Filmski genij Dušana Makavejeva manifestovao se veoma rano, još u prvim, kratkometražnim filmovima. Da bi se uočio raspon nečije genijalnosti, obim nije nužna mera vrednovanja. Setimo se da su istoriju filma, bez kojih je ona danas nezamisliva, obogatili i kratki filmovi reditelja koji su kasnije postali zakon, poput diplomskih filmova Romana Polanskog Dva čoveka i orman, Andreja Tarkovskog, Valjak i violina ili Popodnevne zamke Maje Deren… Da ovi vrsni sineasti nikada kasnije ništa nisu snimili, samo ovim delima bi zadužili istoriju filma. Makavejev je dobri duh iz iste boce… Da je snimio samo Osmijeh ’61 (1961) ili Paradu (1962) on bi već bio ne samo deo istorije filma, nego i njen konstitutivni faktor. Već u tim prvim, ranim filmovima, nazirao se profil onoga što će postati okosnica njegove poetike i njegov formativni stilski identitet: ljubav prema ironiji i grotesci, izuzetno inteligentno vladanje kombinatorikom filmske slike, bespoštedna kritika dogme i pre svega: humor. Filmski svetovi Dušana Makavejeva nisu rigidni filmski svetovi, to su, za onog ko ume da ih učita, prostori nepatvorene radosti, suficiti veselja, rableovska ljubav prema ekonomiji potrošnje, u kojoj se ponajviše troši sama stvarnost, koja se preinačuje, transformiše, izobličava, travestira, provocira, devastira, u završnici prezire i u kojoj je ponajbolja mogućnost nadomestiti je drugom. Ako je filmski potpis Dušana Makavejeva bio i ostao uistinu avangardan, danas se upravo na njegovom primeru moramo zapitati koliko svaka prava avangarda proističe iz tradicije, kojom je Makavejev toliko savršeno vladao a kojom je možda ponajbolje ovladao u filmu Nevinost bez zaštite, jednom od svojih najboljih filmova i u kojem on, idući tragom spektakularnog, istoimenog filma Dragoljuba Aleksića iz 1942. godine, počinje da filmski peva tamo gde prestaje folklor. Možda još od tog zaboravljenog filma, potpuno neprisutnog u svesti modernog srpskog filmskog gledaoca, i počinju Maldororova pevanja srpskog filma… Nesumnjivo je Makavejev to osetio. Prvi igrani film, Čovek nije tica, pojavio se 1965. godine, i smesta skrenuo pažnju kako lokalne tako i međunarodne javnosti, a već svojim drugim igranim filmom LJubavni slučaj ili tragedija službenice PTT, dve godine kasnije, Makavejev je istinska međunarodna filmska zvezda. Još od ovih prvih, posve novih, svežih i neklasifikatornih filmova, mereno standardima ondašnje kinematografije u kojoj je žanr partizanskog filma bio favorizovani oblik ideologizovane estetike, počinje Makavejev svoj trijumfalni pohod kroz jugoslovenski i svetski film. Od LJubavnog slučaja on je posve u fokusu međunarodne javnosti. Kao i mnogi ugledni filmski reditelji, Makavejev je svoje filmove realizovao unutar jednog malog kruga saradnika, svojevrsne porodične manufakturne radionice. Sa Bojanom Marijan, Brankom Vučićevićem ili Želimirom Žilnikom, kao svojim asistentima režije, Aleksandrom Petkovićem kao direktorom fotografije ili sa ikonom novog jugoslovenskog filma, glumicom Milenom Dravić, koja je motorika filma WR Misterija organizma, Makavejev je još sredinom šezdesetih, praktički anticipirao rudimente nezavisnih filmskih produkcija. Ono što je sve do njegovog odlaska iz zemlje nakon „slučaja“ filma WR Misterije organizma, bilo i jeste definisano inovativnom filmskom estetikom, definisalo se samo tokom sedam jugoslovenskih i srpskih filmskih godina, i sa samo četiri igrana filma. Koliko je svetskih reditelja koji su postali filmske legende sa samo četiri filma? No, ta četiri filma su, zapravo, Makavejevu omogućila prestižnu međunarodnu enciklopedijsku odrednicu. Upravo su ovi filmovi činili da su se od Makavejeva i zbog Makavejeva menjale teorije filma. Enfant terrible svetskog filma, čedo Ejzenštajnove intelektualne montaže, Godarov sabrat tamo gde su pucali ideološki šavovi, i intelektualac kojem su intelektualni imidž i politička neadaptivnost nosili pretnju izgonom, menjao je lice svetskog filma. Uneo je u njega novu retoriku, nove stileme i nove naboje, i novu, razornu energiju. Zamerali su mu kod kuće, čak i kad više nije bio u njoj, crnilo, opstrukcionizam, cinizam i političko saboterstvo, ali svi znamo da je Makavejev samo „odbijao da se podvrgne društvenoj disciplini jer izaziva čir na želucu“. Lorejn Mortimer, jednu od boljih knjiga o Dušanu Makavejevu naslovljava sa Teror i radost, što su dve esencijalističke odrednice njegove poetike, ali i njegove ideologije. Teror i radost koegzistiraju, kako vidimo tako frapantno u filmovima WR LJubavni slučaj ili Montenegro. Negirati estetiku u korist života bila je njegova suštinska ideološka strategija. I njegov suštinski humanistički i kreativni angažman. To mu u domovini mnogi nisu oprostili, i to je jedan od bitnih razloga Makavejevljeve stvaralačke demisije. Da bi tela mrtve dece mogla simbolički i metaforički oživeti, Makavejev je morao da napusti svoju zemlju i svoje stvaralačke vizije i ponudi Francuskoj (Sweet movie), Švedskoj (Montenegro) ili Australiji (Koka-kola Kid). Tada nas je napustio, samo privremeno. A 25. januara 2019. Dušan Makavejev nas je napustio trajno i više se nikada nećemo sresti! Osim, kako bi rekao Bogdan Tirnanić, još samo jednom…