Upotreba čoveka

Po mišljenju potpisnika ovog teksta dva najbolja srpska filma u poslednjih desetak godina (ostaje mogućnost da je uspeo i da propusti neko epohalno delo) jesu Nebo iznad nas i Otvorena. Prvi je režirao Holanđanin, drugi reditelj koji je filmsku školu završio u Velikoj Britaniji. Dušan Tadić, najbolji srpski fudbaler tokom istog perioda, izjavio je da je tek kada je iz Vojvodine prešao u Tvente (opet ti Holanđani) počeo da uživa u igranju fudbala, te da se, otprilike, ovde treniralo i takmičilo u atmosferi svakovrsnih sputanosti. Zvuči defetistički ali bi moglo da bude tačno: nama – i pri tome se radi o celom eks-Ju području (osim Slovenije, verovatno) – potrebna je pomoć! Bilo to u gorepomenutom režiranju filmova i šutanju lopte, ili obaranju diktatorskih režima, kao da u potpunosti oslobađamo ono najlepše u nama onda kada smo pod konstruktivnom kontrolom i dobronamernom „upotrebom čoveka“ u cilju ostvarivanja sveopšte koristi i što manjeg uzaludnog trošenja energije. U svakoj sceni „regionalne“ (uglavnom hrvatske, iako je scenarista rođen u Makedoniji, reditelj Bosanac a Uliks Fehmiu igra jednu od glavnih uloga) HBO serije Uspeh vlada odgovornost prema fabuli i istinitosti lokacije na kojoj se fabula odvija. Sve počinje od naoko nasumičnog uličnog nasilja i nastavlja se raznovrsnim takođe nasilnim aktivnostima koje na kraju dana, kada većina navodno pristojnog komšiluka spava, na parkingu novozagrebačkog bloka zgrada okupljaju četiri osobe. Dok se grupno, iako se ne poznaju, suprotstavljaju jednom od vinovnika celodnevnih nasilnih radnji, u afektu će počiniti ubistvo. Iako je direktni ubica, ipak, samo jedan od njih, odlučiće da se raziđu uspostavivši pakt ćutanja, naoko lako održiv budući da se ne poznaju. No, tanke niti koje ih povezuju ipak postoje, što nas dovodi do solidnog narativnog problema – previše slučajnosti koje ne može opravdati ni to da priču gledamo upravo zato što je izuzetna. Pa opet, seriju nastavljamo da pratimo gotovo neometano, uz brigu i saosećanje sa likovima. Trik je u tome što autori pogađaju stvarne bolne tačke. Recimo, osovina oko koje se sve okreće je urbanistički projekat „Zagreb na reci“, građenje soliterčina na obali Save sa svrhom pranja prljavog novca interesne grupe od koje vidimo samo jednog eksponenta i glavnog negativca. Jasno nam je da će naši junaci, pioni na šahovskoj tabli, do kraja možda i uspeti da odstrane protivničkog topa, ali će i dalje protiv njih biti ostale od njih jače figure. Uz to, u svakoj partiji poneki pešak neminovno bude žrtvovan. Dalje, naporno je gledati način na koji jedva vidljivo zlo, ono koje kontroliše sudije i ima svoje Drakuline Renfilde u policiji, ostvaruje dominaciju nad našom četvorkom običnih građana. Naime, kada imate nešto (i, posebno, nekoga) da izgubite, podložni ste uceni i postajete rob-saučesnik. Očekivano, za zlikovce, vidljive i nevidljive, najopasnija će biti ona od četiri osobe čiji je život tolika serija nesreće da više ne vidi opasnost posledica delanja. Valja istaći da je Uspeh vrhunska adaptacija „noar“ postulata: lokalni incident sa početka koji vodi do globalnog razrešenja; „fatalna žena“ – ovde nagazna mina sa dodatnim mehanizmom za samouništenje; kriza savesti koja dovodi do tačke pucanja junaka i otvaranja priče; grad bez duše – starogradnja u Uspehu ne postoji... Što je najlepše, teško je zamisliti da je bilo ko rekao, „hajde da pravimo ’noar’ seriju“. Ne, mi – Srbi, Hrvati, Bosanci... – živimo „noar“, i to onaj bez umirujućeg „pripovedačkog glasa“ koji nam objašnjava šta je bilo i nagoveštava šta će biti. Biće šta će biti i pionu koji će u toj balkanskoj materijalizaciji francuskog egzistencijalizma pasti kao žrtva ostaje samo nada da će... Pa, biće mrtav i biće mu svejedno.