Sveti Sava i pustinjak

Neka se pohvali neki pisac da mu, recimo, pasulj stiže čak iz Bijelog Polja, a vino iz Kleka kod Zrenjanina, a rakija, brale, stiže u potocima iz cele Srbije! Ah, kako se samo lepo kuva pasulj iz Bijelog Polja u koji sam, ovog puta, pored jagnjetine skrljao i praseće pečenje. Izvikani DŽejmi Oliver se toga nikad ne bi setio, a Biljana se samo krsti i levom i desnom rukom, i ne namerava ni da okusi moju đakoniju. Nego, od moje krtice iz Vinče čujem da u Nuklearnom institutu nisu uvežbavali odbranu od bojnih otrova samo austrijski vojnici, a što sam, u prošlom broju spomenuo, vežbali su, moj bajo, i vojnici iz Poljske i Češke, dakle iz NATO-a, a da to nije znao ni Aleksandar Vulin, ministar odbrane, pa je baš pobesneo! Ispada da Srbija više nije nikakva država, već samo obična teritorija na kojoj svako može da vršlja. A otkud bojni otrovi na našoj teritoriji, e to tek može skupo da nas košta! Ali moja vinčanska krtica, inače, moja pomna čitateljka, ispričala mi je u kafanskom razgovoru i priču o Svetom Savi i pustinjaku. Kao, krenuo Sveti Sava čamcem (?!) po nekom jezeru, ne kaže se da je Ohridsko, kad na obali vidi jednog golog pustinjaka kako preskače svoju raku, čas na jednu čas na drugu stranu i, usput, mrmlja neku molitvu. Sava je stao uz obalu i počeo da uči pustinjaka kako da se moli po pravoslavnom kanonu. Onda Sveti Sava uđe u čamac i krene svojim putem. Ali, gle, sve trčeći za Savom po površini jezera, sustiže ga onaj pustinjak, jer je zaboravio kako, po Savi, treba da se moli. Tada mu Sava reče: „Moli se kako si se dosad molio!“ K. G. Jung, moj guru iz Švice, odmah postavlja nezgodna pitanja: „Otkud goli pustinjak zna da hoda po vodi kao Isus? Ko ga je to, u Savino vreme, toj veštini naučio? A ako se Sava sreo sa pustinjakom na obali Ohridskog jezera, kada je išao da traži Sava autokefalnost od Ohridske arhiepiskopije, onda ispada da je Isus bio, zaista, iz Ohrida i da se za veštinu hodanja po vodi znalo sve do Savinog vremena!“ U nedelju, čujem, zakazana šetnja mojih Piroćanaca protiv izgradnje mini-hidrocentrala na rečicama Stare planine. Krenuo sam ka platou Kapetan Mišinog zdanja, hteo čak nešto i da kažem, ali u taj čas zove me moja seka Nina iz Londona, došla na sahranu Miroslava Prokopijevića, njenog veoma bliskog prijatelja i saradnika. NJegova smrt ju je, baš, pogodila. I šta ću? Odletim, odmah, kod moje seke, tamo, kod Tašmajdana, a ima vremena isprsiću se i ispred Nemanjine 11, jer „zeleni“ Piroćanci rešili da češće u prestonicu dolaze. Moja seka priseća se, uz kafu, njenog „viktorijanca među Srbima“, „uspravnog hoda, čista obraza, bistre misli“, „intelektualnog i ličnog poštenja, nestvarnog u vremenima u kojima je sve na prodaju“. U zadnjoj SMS poruci mojoj seki je napisao miljkovićevski epitaf: „Izvinite što sam živ!“ A umro je posle partije tenisa, u „Zvezdinom“ balonu kod Bogoslovije. Dobro, ja sam preko zime igrao na „Partizanu“ u Humskoj. Ali, čim nisam mogao da odvojim toliko vremena da mogu bar tri-četiri puta nedeljno da igram, i to po dva-tri sata, bacio sam reket u trnje. Tenis je „đavolja igra“ koja te, začas, u smrt namami; na moje oči umrli su, na teniskom terenu, general Viktor Bubanj i advokat Kilibarda... Moja Crna, pak, tera svoje: „Sve strepim da strane vojske ne počnu u Vinči da uvežbavaju i odbranu od nuklearnog napada. A mogli bi i Srbi da pripreme atomska skloništa, jer, šta ako ’Milosrdni anđeo’, sledeći put, dođe sa ’prljavijim teretom’ nego onomad!“