Tvrdi bedem stabilokratije

Kada su, krajem januara, „pravi“ opozicioni poslanici u Skupštini Srbije odlučili da bojkotuju sednicu na kojoj je govorio slovenački predsednik Borut Pahor, ali i da mu uruče Knjigu protesta sa primerima ubijanja demokratije u Srbiji, tim činom su simbolično najavili novu fazu u borbi protiv tonjenja u jednopartizam: na redu je intenziviranje rada na međunarodnom planu, sa ciljem da se autokratskoj vlasti oduzme spoljna podrška, kao važna poluga moći. Specijalni tretman za Pahora privukao je medijsku pažnju, ali nije bio jedini skorašnji pokušaj opozicionih predstavnika da ozbiljnije prodru u oblast međunarodne komunikacije koju je doskoro uglavnom monopolisala vlast: opozicioni lideri razgovarali su, poslednjih dana, sa nekoliko stranih ambasadora u Beogradu, a u periodu između pripreme ovog broja NIN-a i njegove pojave na kioscima, trebalo bi da se dese još dva zanimljiva događaja: za 6. februar je u Briselu zakazana tribina Saveza liberala i demokrata za Evropu (ALDE) o evropskoj integraciji Srbije, na kojoj bi trebalo da govore Dragan Đilas i Vuk Jeremić, predstavnici Saveza za Srbiju, kao i Ivo Vajgel i Jasenko Selimović, poslanici ALDE u Evropskom parlamentu. Jeremić je za Danas rekao i da bi u Briselu trebalo da se sretne sa Dejvidom Mekalisterom, šefom Spoljnopolitičkog odbora i izvestiocem Evropskog parlamenta za Srbiju. A u Beogradu je za dan kasnije planirana sednica Komiteta za monitoring Kongresa lokalnih i regionalnih vlasti Saveta Evrope, zakazana nakon novembarskog obraćanja gradonačelnika Šapca Nebojše Zelenovića poslanicima tog tela, kada je, u ime tri opozicione opštine i opozicionih odbornika iz cele zemlje, govorio o „političkom kriminalu“ i pritiscima SNS na gradove koje ne drži pod kontrolom. Prema najavama, članovi Saveta Evrope trebalo bi da razgovaraju i sa predstavnicima građanskih protesta koji, na iznenađenje mnogih, ne samo da traju već više od dva meseca, već i – rastu. Nije da je do sada u stranim, prevashodno zapadnim medijima, Srbija viđena baš samo onako kako izgleda na domaćim televizijama s nacionalnom frekvencijom, ali je, nakon izveštaja vodećih medija o masovnim protestima protiv vlasti Aleksandra Vučića, u opozicionoj javnosti, procvetao utisak o značajnoj promeni slike Srbije u stranim medijima. A ta nova situacija bi, prema nekim tumačenjima, mogla dovesti i do odustajanja od ideje „stabilokratije“ od koje, gledano iz ovdašnjeg ugla, koristi ima samo – autokratija. Od Nemanje Rujevića, novinara Dojče velea, međutim stiže prilično hladan tuš za optimiste sklone verziji o medijskom uticaju na promenu politike. Prema njegovim rečima, naime, uticaj medija na politiku u zapadnim demokratijama sličan je kao u Srbiji. „Političke poteze može podstaći jedino nešto što dominira u svim vodećim medijima, pa političari shvate da nije oportuno praviti se lud. U Srbiji je to kada vozilo u kojem je direktor Koridora usmrti ženu, a u Nemačkoj je poslednji put, recimo, bila egzekucija DŽamala Kašogija u saudijskom konzulatu u Turskoj“, kaže Rujević. „To je bila baš udarna tema nedeljama i onda je Berlin malo promenio politiku prema Rijadu kojem, uzgred, vrlo rado prodaje oružje. Poređenja radi, ilegalna brutalna agresija Saudijske Arabije na Jemen, koja je od te zemlje napravila poprište najveće humanitarne krize na svetu, bila je tema tek sporadično, pa to politiku nije zanimalo.“ Protesti u Srbiji, prema njegovim rečima, krajem decembra bili su tema u svim vodećim novinama na nemačkom govornom području – ali ipak daleko od udarne teme. „Niti građane Balkan posebno zanima, niti će protesti promeniti politički odnos prema Srbiji“, kaže Rujević i dodaje da je poslednji put jedna „srpska“ tema značajnije dominirala kada su Vučić i Tači pustili probni balon o podeli Kosova. Reakcija štampe tada je išla ka odbijanju te ideje „etničkih granica“, a slično su se izjasnili i nemački političari. U celu priču valja dodati i Rujevićevo objašnjenje da se o promeni tona u nemačkoj štampi ne može govoriti i zato što se, osim u nekoliko izuzetaka, sve vreme kritički pisalo o „stabilokratiji“ koja se uspostavlja u Srbiji, ali i nešto što je u Srbiji postalo teško zamislivo: „Kada za Dojče vele kritikujem Vučićevu autokratiju, na društvenim mrežama vidim reakcije tipa: `Evo, i Merkelova ga pušta niz vodu`. Kao da kancelarka nema pametnija posla nego da meni ili nekom drugom novinaru šapuće šta da pišemo. Ovde zbilja postoji sloboda štampe i zato je pisanje medija uglavnom loš indikator za stavove politike.“ Iz vizure Vedrana DŽihića, višeg naučnog savetnika na austrijskom Institutu za internacionalnu politiku, slika deluje malo drugačije, jer se „u političkom životu ništa ne dešava u vakuumu“: „Svako dešavanje postaje događaj, a svaki događaj koji po teoriji Alana Badjua remeti dominantu reprodukciju moći u jednom momentu, mijenja stvarnost i ostavlja duboki trag u političkom i društvenom životu jedne zajednice“, kaže DŽihić i ocenjuje da su građanski protesti takav događaj. DŽihić veruje da, nakon što je nekoliko godina Srbija „postajala i djelimično postala monolitno društvo sa jednim centrom moći“, aktuelni protesti predstavljaju početak stvaranja novog političkog subjekta „koji jeste nedovoljno artikulisan i politički heterogen“. Ovaj sagovornik govori o menjanju slike o Srbiji na Zapadu, jer sve više poznatih svetskih medija izveštava o protestima, a na socijalnim medijima je nastala lavina novog diskursa koji kritikuje vlast i Vučića. „U razgovorima sa nekim predstavnicima EU ili zemalja članica osjeća se da im postaje sve jasnije da se protesti ne mogu ignorisati“, kaže ovaj sagovornik i ocenjuje da to jeste lagano pomeranje koordinata percepcije Srbije, ali još bez garancije promene realno političkog odnosa prema Vučiću. Jer, stabilokratski pristup regionu i realno-politički pragmatizam još uvek su jači od bilo kakvog drugog pristupa. I teško da će se, s obzirom na to da predstoje izbori za Evropski parlament, promeniti bar do jeseni. Lakmus test će biti pitanje (novih) izbora, veruje DŽihić. On podseća da je iz navodne demokratske legitimnosti izbora Vučić crpeo snagu i koristio je u odnosima sa Zapadom, koji to prihvata iz pragmatičnih razloga. A deo tog pragmatizma je i uverenje većine političara u EU da jedino Vučić kao dominantni igrač može rešiti kosovsko pitanje. „Sada imamo početak novog momenta: sa ovakvom masom ljudi na ulicama i odlučnošću da se ne dozvoli održavanje još jednih nelegitimnih izbora, ovaj diskurs legitimnosti, koji odgovara i Vučiću i Zapadu, narušava se. Sljedeći izborni ciklus neće biti kao prošli, čitava politička scena će biti dinamičnija i Vučić će morati da se suoči sa činjenicom da više neće biti neprikosnoveni politički igrač u Srbiji“, kaže DŽihić. U takvoj situaciji, ističe, može se očekivati da će i odnos Zapada prema Srbiji postati pluralniji, što znači da će biti sve više onih zemalja i predstavnika Zapada koji će morati da igraju na više karata. „Takva pluralizacija može biti i opasna, pogotovo imajući u vidu da je teško procijeniti kako će Vučić i trenutno vladajuće strukture reagovati kada osjete da nepovratno gube dio moći“, kaže DŽihić. Ali je, dodaje, pluralizacija jedini način da se napravi iskorak ka demokratizaciji Srbije i da se paradigma stabilokratije prevaziđe.