Rđavije vlasti Srbija nije imala

Srbija je imala nesreću da je za poslednjih pedeset godina porodila dva najregresivnija režima u savremenoj Evropi. Kao što je svojevremeno Berk upozoravao Francuze ciljajući na bonapartizam, da ne zna kakvog je konja uzjahala , to se isto može reći i za Srbiju. Srbija je to učinila dva puta. Jedina je postkomunistička zemlja u kojoj je došlo do političke restauracije. Najgore stanje u kome se jedna politička zajednica može naći. Mir mrtvog ribnjaka, pijaca sitnih intriga i rugoba podmićivanja. Sterilnost, nedostatak hrabrosti, intelektualno okoštavanje, cinizam (Mihnik). Na leđima osiromašenog, politički desubjektiviziranog i degradiranog naroda izrasla je samodržačka autokratska vladavina. Ohlokratija. Vladavina rđavih i loših. Rđavije vlasti od ove Srbija nije imala. Dakako, ovakav tip režima je uvek i neka vrsta osvete nezrelom, slabom, degradiranom i korumpiranom narodu. Putinovski kontramiting na kome se mali lokalni autokrata snishodljivo klanja velikom autokrati uz miropomazanije crkve i sasluženje sto hiljada ljudi ophrvanih bedom i siromaštvom, simboličko je ogledalo ove političke legure. Režim sistematično razara političko društvo (partije); kolonizira javno polje; zidne novine tajnih službi uneređuju medijski prostor; demobilizira se i depolitizirala politizirano civilno društvo korumpirajući njegove vodeće figure. Umesto sa studentima, bivši rektor i do juče predsednik Saveta BU stoji u redu i potpisuje kandidaturu za režimskog gradonačelnika. Kao pečurke posle kiše niču necivilne organizacije civilnog društva koje perpetuiraju na urušavanju civiliteta i univerzalističkih vrednosti. Patriotski bezbednosni forum paradigma je takve necivilne legure. Uz sasluženje prvog vlastodršca promoviše ga najcrnja figura među univerzitetskim profesorima. Gradovima Srbije krstari vlastodrščeva pretorijanska garda uterujući strah običnim ljudima i političkim protivnicima. Srbija živi u ambijentu straha, strah je energetski princip ovoga poretka, društvo okovano strahom neslobodno je društvo. Srbija se sve jasnije konstituiše kao „dualna država“ u kojoj pored fasadne oficijelne države sve poluge drži paralelna partijska vlast vlastodrščevih gaulajtera. Autoritarni proceduralizam na koji se vlastodržac stalno poziva rađa autoritarnu kvazilegitimnu vlast. „Narodna vladavina“ na koju se vlastodržac poziva je „demokratija bez naroda“. Izbori sve više funkcionišu kao „banalni regulacioni mehanizmi“, na negativan način u javno polje vraća se homogenizovana i depluralizovana legura „naroda“ uspostavljajući osnovu za autoritarnu plebiscitarnu, populističku vladavinu. Poteškoća je, pak, ovakve vlasti što je „kuća na pesku“ (Konstan). Trajna nestabilnost i potreba „vanrednog stanja“ stalna je potreba ove političke legure. Plebiscitarni apel slabi. „Strah diktatora“ postaje važna konstanta „kulture straha“ koju sistematično proizvodi. Slabosti su i na drugoj strani. Vlast je korumpirala neke od vodećih figura političkog društva koje su u pojedinim trenucima bile važni politički orijentiri; korumpirani su neki od vodećih lidera civilnog društva. Uskogrudost i politička nezrelost nekada aktivnih grupa („beli listići“) koji su u jednom periodu otvorenije demokratizacije i institucionalizacije poretka bili važni mostovi civilnog i političkog društva, pa i arhitekte hegemonijskih matrica pluralizovanog društva, vraća se kao bumerang. NJihove reči danas nemaju nikakvu snagu ni autoritet. Nikoga oni više ne mogu da mobiliziraju. Pritom, normalizacija autokratskih režima; buđenje i osnaženje neliberalne Evrope; ravnodušnost i nesposobnost briselskih birokrata održava i reprodukuje ovu autokratsku političku leguru. Ovo je, uz rizike da sam pojednostavio, ambijent u kome se pokrenula pobuna protiv vlasti (dugo smo čekali). U autoritarnim režimima protesti su uvek pobuna. Srbiju poput oktobarske promene čeka veliko političko spremanje. Građani na ulicama traže novi „prozor mogućnosti“ koju su već jednom izgubili, da ponovo na krilima mobilizirane javnosti i republikanizirane politike otvore raspravu o temeljnim pitanjima obnove sopstvene političke zajednice, osvoje slobodu koju su tako olako predali i stvore uslove da se Srbija uspostavi kao „dobro uređeno društvo“. Takva konstitucionalna šansa rađa se jednom u sto godina. Građani Srbije već su je imali. Politička klasa koja je došla na krilima oktobarske promene ovu je šansu potrošila, politički lider moderne Srbije je ubijen. Nadati se, dobiće je ponovo. Hibris vlastodršca (žeđ za nekontrolisanom vlašću) guta sve pred sobom, progutaće i njega. Na način kako je prošao i njegov prethodnik. Na sraman način. Neće mu biti od koristi njegova pretorijanska garda, kao što njegovom prethodniku nisu pomogle „crvene beretke“. No, vlast je stvorila velike resurse straha i nasilja i to je za veliku brigu. Mada, protesti koje nose srednji slojevi i politizirano civilno društvo teško mogu da sruše piramidu moći, oni zasađuju prve useve za obnovu političke zajednice kojoj pripadaju, vraćaju samopouzdanje razorenom političkom društvu i aktivnim grupama civilnog društva. Civilno društvo dobija sasvim drugačije aktivističke forme, rađaju se novi lideri civilnog društva. Ponosan sam na moje studente koji obnavljaju „voždovačku školu“ građanske neposlušnosti - Nikola Kojo, harizmatičan, robusan, ubedljivije od naših (profesorskih) studija i knjiga gađa „u sridu“, pokazujući kako se mobilizira politička publika. Ipak, važni su i profesori. Hegemonijsko jezgro protesta čine profesori i njihove dijagnoze; njegovo aktivističko jezgro su studenti i aktivističke grupe civilnog društva. Konformizam studentskih lidera koji pozivaju na depolitizaciju univerziteta, formula na kojoj su perpetuirale sve diktature cilja na demobilizaciju akademske (studentske) javnosti. Formiralo se jedno pluralizovano polje jednakosti u kome se rađaju nove aktivističke grupe, političke ideje i aktivizam. Sve nas ovo podseća da savremena Srbija ima snažnu i dugu tradiciju političke kulture otpora. NJezino početno jezgro bio je otpor ratu, diktaturi i nacionalizmu; drugi veliki protest (1996/97) nošen je filozofijom „građanske neposlušnosti“, estetizacijom i internacionalizacijom protesta („Beograd je svet“); današnji protest pobuna je degradiranog i uniženog naroda (građana) koji pred očima gubi javne i političke slobode, socijalnu i pravnu sigurnost, ponos na zemlju u kojoj živi. Učešće profesora i akademske zajednice daje poseban kvalitet protestu. Dugo je vladala šutnja vodećih ustanova (univerziteti, SANU). Sadašnja vođstva pokazuju veći senzibilitet za temeljna pitanja političke zajednice. Ima vidljiviji ugled u akademskoj javnosti. No, ključno je, pristigla je nova generacija akademaca koja govori jezikom evropske političke i konstitucionalne kulture. Analize vodećih humanističkih fakulteta (filozofija, sociologija, politikologija, pravo) daje protestu ono što mu je nedostajalo: hegemonijsku matricu, koja harmonizuje i objedinjuje socijalne energije protesta i razlivene ideje koje je protest spontano porodio. Filozofski fakultet koji nosi jednu dugu tradiciju disidentske kulture, naglašava nuždu da se brane javne i političke slobode; Fakultet političkih nauka upućuje na vrednosti demokratije, demokratske političke kulture i javne (građanske) participacije i građanske hrabrosti; Pravni fakultet - naši vodeći konstitucionalisti - upozoravaju na važnost konstitucionalne kulture, vrednosti ustava i konstitucionalizacije političke vlasti, podsećajući da malo nadgradim, da je „ustav ledena voda koja hladi političku moć“ (Tokvil); bez liberalnih ustanova naše slobode su uvek u opasnosti da budu pokradene; sociolozi nas podsećaju da smo društvo bede i siromaštva. Atomizirano, pauperizovano društvo pogodno je „testo“ za svaku autokratiju. Građanski protest na najbolji način obavlja svoju funkciju. Rađa nadu i pokreće demokratsku javnost. To i jeste ključna funkcija civilnog društva. Na redu su stranke. Ovome hegemonijskom supstratu treba obući političko odelo. To je dakako posao političkih partija. Protest obavlja deo poslova koji njima pripada, pomaže im da se oporave i obnove pluralističku matricu političkog društva i stvore uslove za njegovu konstitucionalnu i demokratsku obnovu. Zadatak je partija da oporave političko društvo. To i jeste danas test zrelosti političke opozicije.