Izazivanje đavola

Jedan referendum o promeni Ustava, makar i sa nejasnim pitanjima na osnovu koga građani ne bi shvatili da daju legitimitet priznavanju Kosova, bio bi veliko olakšanje za vladajuću garnituru čija kolebljivost da to i učini izlazi na videlo svaki put kad se ponovo povede rasprava o raspisivanju vanrednih izbora. I samo jedanput do sada, u sedmogodišnjoj eri koalicije naprednjaka i socijalista, plan da se izborima dobije još malo vlasti, a i odrešenije ruke za kosovski posao, osujećen je pod pritiskom Zapada kad za beogradske izbore 2018. nisu „zalepljeni“ i republički. U uslovima apsolutne nadmoći po rejtingu - efekat bi bio višestruk. Betoniranjem vlasti prethodnim izborima minimalizovalo bi se nezadovoljstvo srpsko-albanskim dogovorom kod birača, koji bi u tom slučaju, imali još četiri duge godine da naprednjacima oproste Kosovo. Raspisivanje vanrednih izbora, godinu dana pre redovnih, onemogućilo bi svaki negativan efekat tog dogovora na naprednjačko izborno telo (s obzirom na još uvek visoke istraživačke pokazatelje osetljivosti građana na teme koje dolaze iz južne pokrajine) koji bi se, s druge strane, odrazio na rezultat naprednjaka ukoliko bi izbori bili raspisani neposredno po ili uoči „popuštanja“ Prištini. To što su vanredni izbori u ovom trenutku izvesniji u Prištini nego u Beogradu, ne znači da ih neće biti i u centralnoj Srbiji, iako je, po svoj prilici, zapadni partner srpskih vlasti i ovog puta protiv. I to pre svega zato što u maju ove godine slede izbori za organe EU, pa Federika Mogerini, visoka predstavnica za bezbednost i spoljnu politiku, poput svoje prethodnice Ketrin Ešton, teži da jedan važan posao iz agende dovrši zarad sopstvene biografije. Iz DSS-a tvrde da „idemo u susret najstrašnijoj izdaji u istoriji srpskog naroda“, ali nisu jedini koji predviđaju skoro potpisivanje „pravnoobavezujućeg sporazuma“. Izraze poput „konačni dogovor“ uveliko su i gotovo neprimetno počeli da koriste državni predstavnici Srbije, koji ne kriju da su za to spremni čim Priština ukine stopostotne carine (i ništa više od toga) koje je pre dva meseca uvela na robu iz Srbije. Sve u vezi sa tim i nakon toga (formiranje vojske Kosova, hapšenje raseljenih na administrativnom prelazu, usvajanje statuta Trepče, kojim se, nakon Zakona o Trepči iz 2016. namera o preuzimanju pokušava sprovesti u delo…) stvara sliku o bezizlaznoj situaciji u kojoj će ma kakav dogovor - biti uspeh. Sitnicu da je smenjeni ministar Nenad Rikalo iz redova Srpske liste, čiji su svi ministri još pre godinu dana, od privođenja Marka Đurića, već podneli, doduše ne neopozive ostavke u kosovskoj vladi, umanjio je odijum vesti da je Ramuš Haradinaj smenio Srbina. Unutrašnje neprilike komplikuju se i samom Haradinaju, ništa manje nego Hašimu Tačiju, pa su tamošnji koalicioni dogovori sve klimaviji velikim delom i zbog različitih pogleda na suspenziju taksi prema Srbiji. Nije nemoguće da će odluka Aleksandra Vučića (na koga se jedino čeka, jer je navodno ceo vrh SNS za raspisivanje vanrednih izbora) zavisiti isključivo od prilika u Prištini, jer ako Haradinajeva vlada padne onda i Vučić ima barem još nekoliko meseci raspusta od zapadnih pritisaka, koji strane u dogovoru, navodno, ograničavaju na prvu polovinu ove godine. Kad, međutim, još uvek samo SMS-om smenjeni ministar Rikalo kaže da je i to dokaz da za Srbe na Kosovu nema života - razgraničenje ispada jedini put opstanka. Podela, prema kojoj srpski zvaničnici, zajedno sa Tačijem i američkom administracijom, poodavno gaje naklonost. „Kad imate i nož i pogaču sve opcije vam odgovaraju“, kaže Đorđe Vukadinović, narodni poslanik i urednik Nove srpske političke misli. „A izbori Vučiću odgovaraju samo ako ne bude masovnog bojkota na koji poziva opozicija, što je jedino što može da mu poremeti računicu. Održavanje izbora sa referendumom bio bi alibi i pred partijskim snagama, a njegovi sateliti protiv Kosova dobili bi ulogu da učestvuju u toj igri. Izbori bi svakako mogli da odlože nastavak pregovora, ali ne verujem da je Vučiću ideja izbora privlačna dok god su protesti građana aktuelni.“ Ako je, pak, kako kaže Vučićev prošlonedeljni gost, predsedavajući Predsedništva BiH Milorad Dodik - da su osim spoljnih i unutrašnji pritisci sve veći da bi se oslabila pregovaračka pozicija Beograda - onda ničeg poštenijeg ne bi bilo od raspisivanja izbora. Time bi Vučić doskočio i zapadnim partnerima nudeći im priliku da pritiske realizuju do kraja. Samo s tim argumentom vanredni izbori u Srbiji ne bi bili raspisani kao deo izlazne strategije, nego isterivanja na čistac. Zavisnost mogućih izbora od drugog sporazuma sa Prištinom neki čak vide toliko da tvrde da su i izbori dalje nego što su bili pre mesec dana, jer je i sporazum o Kosovu daleko. „Na osnovu retorike, postupaka, činjenice da mesecima nema razgovora na prvi pogled deluje da smo se od dogovora udaljili. Ne tvrdim da nismo, ali sigurno ne onoliko koliko se u javnosti ostavlja utisak“, procenjuje Vukadinović. „Manje je neverovatno i da će se dogoditi brzopotezni dogovor nego stanje rata, kako nam se predstavlja. Ni slučajni sukob nije nemoguć, naravno, ali privid je da smo daleko od dogovora s Prištinom. Spor oko taksi i druge poruke, kombinatorika dogovora i unutrašnje borbe u Prištini su, u suštini situacija koja odgovara svima. I Beogradu, kako bi minimalnim povlačenjem Prištine mogao opravdati svoj povratak u razgovore. Zaboravivši sve pre taksi - ubistvo Olivera Ivanovića, hapšenje Marka Đurića, formiranje vojske i sve drugo što se dogodilo samo u poslednjih godinu dana.“ Uprkos interesovanju koje u američkoj administraciji raste da se kosovski čvor raspetlja i pretnji Kadrija Veseljija, lidera Tačijeve DPK da će napustiti vladu ako se takse prema Srbiji ne suspenduju na dva meseca, s prvenstvenim argumentom da se valja ostati dobrim sa Amerikancima - Haradinaj je odlučio da odašilje jedno isto pismo u sve zemlje sveta i objasni „težak“ položaj Kosova s kojim Srbija neće da se dogovori, te predloži dvonedeljnu međunarodnu konferenciju. To što je i Veseljiju odbrusio da će tek s raspisivanjem vanrednih izbora takse ostati na snazi, opet ne znači da izbora neće biti. A još manje da je njihova unutrašnja politička borba kad se gleda spolja realna i postojeća. Bojan Elek, istraživač Beogradskog centra za bezbednosnu politiku unutrašnje borbe na Kosovu vidi realnim, ne organizovanim zarad povećanja pregovaračkog kapaciteta Prištine u Briselu i u potpunosti zavisnim od domaće politike i trke među prilično ujednačenim strankama na Kosovu. „Dijalog je nepostojeći, ali na terenu se odvija bitka i u Prištini i u Beogradu koja ide u prilog samo jednom rešenju - podeli. Priština je imala veliki broj kikseva u spoljnoj politici prethodne godine, od toga da se nisu približili viznoj liberalizaciji, što građane čini najnezadovoljnijim, do toga da im je odbijeno članstvo u Unesku i Interpolu i do činjenice da je nekoliko zemalja povuklo priznanje. Dok sa druge strane, građani Kosova posmatraju međunarodna priznanja Srbiji, otvaranje novih poglavlja, posete lidera velikih sila. Između ostalog i zato je podrška građana carinama ogromna, skoro stopostotna, čak i kod umerenijih struja u kosovskom društvu.“ U srpskom društvu, smatra Elek, najveći je problem neizvesnost i stanje u kome običan građanin uz veliki trud ne razume šta se dešava. „Bilo kakav sporazum da se postigne Beogradu će manji problem nego Prištini biti da ga progura kroz institucije. Bilo da se to dogodi naknadnim izborima, bilo referendumom, bilo kroz postojeći sastav parlamenta. Referendum je opcija tim pre što nam već predstoji izmena Ustava predviđena pravosudnim reformama.“ Kad je dogovor postignut i odobren na višim nivoima na primeru makedonskog glasanja za Prespanski sporazum jasno je da je svaka izlaznost prihvatljiva. Neuobičajeno velika ni Vučiću ne bi bila neophodna, ali bi ga neuobičajeno veliki bojkot svakako omeo da u istoriju uđe kao ličnost koja je rešila vekovni spor, kako je naumio, a ne kao izdajnik. Bez obzira na deklarisane motive bojkota u vidu uslova za demokratske izbore, patriotizam je test na kome Vučić ne želi da padne. Što, uostalom, pokazuje i sporni spot, koji mnogi vide kao uvertiru u izbore, a u kome opozicioni lideri ostavljaju utisak poslušnika i izdajnika nacionalnih interesa. U trenutku kad je „nacionalno jedinstvo“ potrebnije nego ikad i oko interesa koje samo uska grupa ljudi smatra nacionalnim.