Šta je nama Turski tok

Baš kao što se, čitajući srpske medije, s kraja prošle nedelje, činilo da ruski gas samo što nije potekao cevima kroz Srbiju, tako se nedelju dana kasnije čini da dogovor Srbije i Sekretarijata Energetske zajednice (EZ) nije blizu. Pozitivno mišljenje ove institucije, nadležne za energetsku regulativu EU u zemljama koje nisu članice Unije, ali jesu potpisnice ugovora o energetskoj zajednici, dato je tek uslovno - zakukuljenim administrativnim rečnikom, koji zapravo malo šta govori konkretno. Štaviše, govori da Srbija neće dobiti saglasnost iz Beča, ukoliko nije spremna da pristane na uslove koji se, u trenutku kada ovaj broj NIN-a odlazi u štampu, željno iščekuju. Sekretarijat je, naime, zadovoljan činjenicom da Srbija konačno planira da diverzifikuje rute kojima do nje stiže gas, što povećava sigurnost njenog snabdevanja ovim energentom, ali mu se nimalo ne sviđa što se i ovoga puta radi o ruskom gasu, odnosno što će se izgradnjom Turskog toka pozicija Gasproma na ovom tlu dodatno učvrstiti i ojačati. Drugim rečima, dobra vest za EZ je to što bi Turski tok omogućio da Srbija, osim jedinog pravca, preko Ukrajine i Mađarske, kojim godinama doprema gas za svoje potrebe, obezbedi dodatni, preko Turske i Bugarske, ali loša je što se i iz jednog i iz drugog doprema isti gas, ruski. Bez svake sumnje, Evropa nije oduševljena ruskom gasnom ekspanzijom ni u zapadne, a kamoli u njene istočne i južne zemlje, ali, ako se izuzme Južni tok, do sada nije našla dovoljno snažno oružje u borbi protiv ruskog gasnog uticaja. Jer, Evropa je očigledno uvozno zavisna od gasa, a pre ili kasnije se onaj ruski pokaže najdostupnijim. Nemačkoj, posebno, koja posle Severnog toka, sa Rusima gradi i Severni tok 2, uprkos neskrivenom protivljenju ne samo Vašingtona, koji očigledno ima i političke i ekonomske interese da to spreči, već sve više i pojedinih članica EU, odnosno administracije iz Brisela. Očigledno je da energetske potrebe njenih zemalja razjedinjuju Evropu, dodatno kada se u to umešaju politički interesi i pritisci velikih sila. Nego, krenimo redom. Oktobra prošle godine, Agencija za energetiku Srbije dala je saglasnost firmi Gastrans da bude izuzeta iz nekih zahteva Trećeg energetskog paketa EU, a što je, istine radi, u skladu i sa srpskim Zakonom o energetici i sa direktivama EU. Naime, i naš zakon i evropske direktive propisuju mogućnost izuzeća iz pravila koja važe u EU, ukoliko investitor gasovoda uspe da dokaže da je tog izuzeća vredan. Najvažniji uslovi koje, pritom, mora da ispuni odnose se na povećanje sigurnosti snabdevanja, odnosno na povećanje konkurencije na tržištu gasa. Gastrans je inače novi naziv za firmu koja je osnovana još prilikom pregovora o Južnom toku pod tim imenom, a čiji je osnivač švajcarska kompanija South stream Serbia, u suvlasništvu ruskog Gasproma (51 odsto) i srpskog Srbijagasa (49 odsto). Pošto je Srbija članica Energetske zajednice i obavezala se da primenjuje evropske energetske propise, zatraženo je i mišljenje Sekretarijata ove institucije, iz Beča, kako bi Turski tok nesmetano mogao da se gradi. Sa te adrese krajem prošle nedelje stigao je uslovno pozitivan odgovor, ali samo ukoliko Srbija, odnosno preduzeće Gastrans, ispuni i dodatne uslove koji će omogućiti da novim cevima protiče i konkurentski gas, ukoliko ga naravno ima i ako neko želi da ga kupi. Analitičari sa kojima je NIN razgovarao ne sumnjaju da će glavni uslov upravo biti to da se omogući konkurencija, odnosno da Gastrans, vlasnik budućeg gasovoda, neće dobiti ekskluzivno pravo da koristi 100 odsto kapaciteta gasovoda da njime protiče ruski gas, a za šta je tražio dozvolu. Koliki će procenat biti dozvoljen, moglo bi se znati već kada ovaj broj NIN-a bude u štampi. Nagađanja idu dotle da bi to moglo biti tek polovina kapaciteta gasovoda, odnosno oko pet ili šest milijardi kubnih metara gasa, pošto su pojedini mediji objavili saznanja da se radi o „značajnom delu gasovoda“. Kolika je izvesnost izgradnje gasovodnih cevi od Zaječara do Horgoša, odnosno od Bugarske do Mađarske zavisiće od budućih razgovora srpske Agencije za energetiku i Sekretarijata iz Beča, a osim uslova da se određeni kapaciteti gasovoda stave na aukciju na koju se mogu prijaviti svi ponuđači gasa, ne diskriminišući ni Gastrans, uslovljavanja bi se mogla odnositi i na činjenicu da je ova firma posredno državna, odnosno da je u vlasništvu i pod kontrolom preduzeća čiji je osnivač država, bilo Rusija, bilo Srbija. Za očekivati je zato da bude razgovora i o obezbeđivanju autonomije u upravljanju i novčanim tokovima Gastransa. Sa druge strane, na srpskoj strani su argumenti da ona mora da smanji svoju zavisnost od jedine rute kojom se trenutno doprema gas, da joj je u interesu i da smanji troškove, jer nešto jeftiniji ruski gas Srbija ne preuzima na svojoj granici, već za razliku od drugih zemalja, plaća skup tranzit preko Mađarske. Isto tako, ona trenutno nema alternativu ruskom gasu, s obzirom na to da se ispostavilo da gasa iz Azerbejdžana nema dovoljno da bi se osim diverzifikacije rute, proširio i broj izvora iz kojih se gas doprema i tako smanjila zavisnost od ruskog gasa, što posebno žulja i Brisel i Vašington. Na kraju, budućnost izgradnje mogla bi zavisiti i od toga koliko se Gastransu isplati da gradi gasovod ukoliko ne bude mogao da njime dominantno transportuje ruski gas. Goran Radosavljević, generalni sekretar Nacionalnog naftnog komiteta Srbije kaže za NIN da je očigledno da EZ neće odustati od Trećeg energetskog paketa i da Gastrans neće dobiti dozvolu da koristi 100 odsto kapaciteta gasovoda, kao što je tražio. „Ne vidim ni zašto bi. Činjenica je da je Srbiji gasovod potreban, da bi se smanjila zavisnost od te rute preko Mađarske, odnosno da ne bismo došli u situaciju da nemamo gasa, kao što je to bilo nekoliko puta do sada, zbog gasnih sukoba Ukrajine i Rusije. Zato verujem da moramo pristati na uslove koje traži Sekretarijat, odnosno bez velikog odugovlačenja dogovoriti izgradnju Turskog toka, da ne bismo ostali bez gasa. Turski tok je gasovod malog kapaciteta, svega 30 milijardi kubnih metara, od kojih je polovina namenjena Turskoj, tako je moj strah da na kraju odugovlačenjem ne ostanemo bez te rute, a time i bez gasa“. Izuzev jeftinijeg gasa koji bi plaćali krajnji potrošači, jer u njegovu cenu više ne bi ulazio i skup tranzit kroz Mađarsku, Turski tok bi, tvrde stručnjaci, pospešio i gasifikaciju juga Srbije, obezbedio radna mesta tokom jednogodišnje izgradnje gasovoda, ali i obezbedio rusko-srpskoj firmi koja je u posrednom državnom vlasništvu određeni profit. Naposletku, budućnost ovog gasovoda na balkanskoj ruti mogla bi i ovoga puta da zavisi od politike. Iako se Turski i Južni tok ne mogu porediti, jer ovaj drugi „igra po evropskim pravilima“, dok je za Južni tok Srbija pokušala evropsku regulativu da nadjača međudržavnim sporazumima, očigledno je da i ovoga puta protivnici izgradnje Turskog toka kroz ovaj deo Evrope ne sede skrštenih ruku. Neskrivenom negodovanju Amerike protiv svakog širenja ruskog gasa i uticaja, priključuje se i Ukrajina, ali i neke članice EU. Ukrajini nikakve nove gasovodne rute nisu u interesu, jer strahuje da bi se njihovom izgradnjom mogla smanjivati njena uloga glavne tranzitne zemlje, a ni SAD, što zbog političkih interesa (da oslabi Rusiju), što zbog ekonomskih (da evropskim kupcima prodaje svoj utečnjeni naftni gas). NJihov pritisak da se prekine izgradnja Severnog toka 2, kojim se pomorskim putem ruski gas doprema u Nemačku, mogao bi se ovoga puta proširiti i na Turski tok, a nevolja je i u tome što bi najveća evropska sila, Nemačka, ukoliko bude birala između gasovoda kojim dobija gas i onoga kojim ga dobijaju Bugarska i Srbija, mogla podleći pritisku protivnika Turskog toka i time se zapravo revanširati uznemirenom Vašingtonu, Briselu ili Kijevu zbog njene tesne gasnom saradnje sa Moskvom. LJubo Maćić, nekadašnji predsednik Saveta Agencije za energetiku Srbije, objašnjava za NIN da se naš gasovod samo delimično može porediti sa Severnim, u smislu evropske regulative. „Severni tok je pomorski gasovod i njegova izgradnja je regulisana Konvencijom UN o pravu mora, a ne regulativama EU u oblasti energetike. Isto je i sa Severnim tokom 2, kada je u pitanju pomorska trasa, dok se na kopnenu Treći energetski paket primenjuje. U slučaju Severnog toka, ruski gas se kopnenim putem transportuje kroz dva gasovoda: prvi OPAL, čiji je operator OPAL Gastransport tražio izuzeće iz nekih zahteva Trećeg energetskog paketa i dobio, najpre na 50 odsto kapaciteta, a nekoliko godina kasnije i na 80 odsto. Taj procenat može biti i veći, ukoliko na aukcijama na kojima se prikupljaju ponude za preostalih 20 odsto kapaciteta, on ponudi najbolje uslove i drugi gasovod NEL, čiji operator nije tražio izuzeće, odnosno bez izuzeća posluje u skladu sa evropskim direktivama“, kaže Maćić i dodaje da će isto biti i sa Severnim tokom 2, ukoliko u međuvremenu Evropska komisija ne uspe ekspresno da usvoji propise koji bi energetsku regulativu Unije primenjivali i na pomorske gasovode, a na čemu se sada insistira u Briselu. Osim izbora za evropski parlament, koji bi mogli zaustaviti ili barem odložiti ovakve težnje, očigledno je da je gas samo još jedna tačka spoticanja i ovako razjedinjene Evrope. Gasne potrebe i interesi njenih članica, pa i kandidata za članstvo toliko su različiti i suprotstavljeni, da nema odluke koja bi mogla srećnim učiniti sve strane, ni direktive čije se pojedine odredbe ne bi mogle „zaobići“ ukoliko za to postoje „viši interesi“. Od tih interesa, uklopljenih u neki administrativni šablon i pokrivenih nekom odlukom, zavisiće i da li će Turski tok proteći Srbijom ili ćemo i u budućnosti biti osuđeni na uvoz gasa cevima iz Mađarske. Srećni dok i tim cevima protiče gas, ma koliko ga skupo plaćali.