Koristan rast samo za vlast

Zvaničnici u Srbiji smanjenje broja nezaposlenih prethodnih nekoliko godina, uz fiskalnu konsolidaciju, veličaju kao najveći uspeh ekonomske politike i rezultat sprovedenih reformi. I zaista, kada se pogledaju podaci Nacionalne službe za zapošljavanje (NSZ) i Ankete o radnoj snazi (ARS), komentarima i dilemama ne bi bilo mesta. Tim pre što je, prema zvaničnim podacima, od dolaska Srpske napredne stranke na vlast, od 2012. do 2017. značajno, sa 34,2 na 43,8 odsto povećana i stopa zaposlenosti, dok je istovremeno stopa nezaposlenosti, doduše uz efekte nove, bitno drugačije metodologije koja je počela da se primenjuje 2015, smanjena sa 23,9 na 13,5 odsto. Nažalost, tako dinamičan rast stope zaposlenosti nije rezultat izrazito povećanog zapošljavanja i otvaranja novih radnih mesta u Srbiji. Da jeste, to bi moralo da se vidi i kroz uvećane prihode fondova socijalnog osiguranja, a tih prihoda po osnovu novog zapošljavanja – nema. Priliv po osnovu naplate socijalnih doprinosa od 2015. do 2017. uvećan je, naime, za samo pet-šest odsto, za koliko su u tom periodu zvanično povećane i zarade zaposlenih. Iz toga proizlazi da od novog zapošljavanja nije bilo nikakvih dodatnih efekata na državne fondove. Drugi problem je što na rast stope zaposlenosti u Srbiji više od broja novih radnih mesta, kojim se zvaničnici svakodnevno hvale uz svečano presecanje svečanih vrpci, utiče i to što nas je iz godine u godinu sve manje, zahvaljujući i pojačanom iseljavanju iz zemlje. Samo u poslednjih šest godina broj stanovnika u Srbiji je, prema zvaničnim procenama Republičkog zavoda za statistiku, smanjen sa 7,2 na oko sedam miliona. Samim tim, stopa zaposlenosti bi rasla čak i da niko nije dobio posao, jer se ta stopa izračunava tako što se broj zaposlenih koji imaju od 20 do 64 godine podeli sa ukupnim brojem stanovnika te starosne grupe, a njih je sada za 200.000 manje nego pre šest godina. To smanjenje je, prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, posledica samo dva faktora - fizičke smrti i iseljavanja. Nažalost, naša statistika za razliku od one u Hrvatskoj ne evidentira iseljena lica po godinama. Uz izvestan rizik, s obzirom na to da su demografski podaci podložni promenama, ipak se bar okvirno, na osnovu prilično preciznih stopa nataliteta i mortaliteta, može izračunati da se od 2012. iz Srbije iselilo više od 202.000 stanovnika, od toga čak 96.000 za privredu najkorisnijih koji su imali od 20 do 34 godine i 77.000 građana starih od 35 do 59 godina. Svi oni sada, umesto u Srbiji, doprinose stvaranju bruto domaćeg proizvoda u nekim drugim zemljama, a jedina „korist“ je što su svojim odlaskom doprineli prividnom rastu stope zaposlenosti i smanjenju stope nezaposlenosti. Posredno, detaljna baza podataka o migracijama Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj potvrđuje ispravnost ove računice, jer je ukupno iz Srbije za poslednjih 10 godina u zemlje OECD emigriralo 414.169 stanovnika, dok se u istom periodu iz tih zemalja vratilo 253.260 ljudi. Mora se, međutim, imati u vidu da se vraćaju uglavnom penzioneri ili u najboljem slučaju radnici koji se angažuju na sezonskim poslovima, dok odlaze aktivno sposobni. Formalno u Srbiji je na kraju 2017. bilo 2.062.588 zaposlenih u privrednim društvima, udruženjima, finansijskim institucijama, preduzetničkim radnjama, državnom aparatu na svim nivoima i registrovanim poljoprivrednim domaćinstvima. Ali, od svih koji su imali formalne ugovore o radu ili registrovana poljoprivredna domaćinstva, tek svaki drugi (1,05 miliona) je stvarno zaposlen u privrednim delatnostima. Uz to, detaljna analiza finansijskih izveštaja privrede ukazuje da svaki treći zaposleni radi u firmama koje posluju sa minusom ili blizu zone gubitaka, tako da je njihova budućnost neizvesna. Da je svaki od zaposlenih zaista primao republički prosek, poslodavci bi u 2017. za njihove bruto plate umesto 1.150 milijardi morali da obezbede 1.500 milijardi dinara. U tom slučaju bi se neto dobit srpske privrede praktično istopila (pala bi sa 437 ispod 100 milijardi dinara) i teško je očekivati da bi poslodavci imali toliki altruistički interes da šire biznis samo da bi plaćali obaveze prema zaposlenima i državi. Na još jedan problem ukazuje poređenje podataka RZS i Agencije za privredne registre, koja obrađuje završne račune privrede Srbije, s tim što su iz analize isključeni podaci za državnu upravu i javne institucije zbog pretpostavke da tu nema odstupanja. Tako je između 2014. i 2015, baš nakon što je RZS promenio svoju metodologiju, broj zaposlenih u privrednim društvima sa manje od milion povećan na više od 1,35 miliona, dok iz finansijskih izveštaja dostavljenih APR-u proizlazi da je njihov broj povećan za oko 950.000 na 970.000, dakle za samo 20.000 a ne za više od 350.000. Iz finansijskih izveštaja privrednih društava dobija se realnija slika, jer ona broj zaposlenih na određeno i neodređeno vreme utvrđuju tako što svake godine računaju mesečni prosek broja zaposlenih. No, čak i ako se zanemare sve navedene „rezerve“, Srbija spada u zemlje sa najnižom stopom zaposlenosti u Evropi, jer su ubedljivo ispred nje sve zemlje EU i većina suseda sa Balkana - Makedonija (54,8 odsto), Albanija (56,1 odsto) i Crna Gora (58,2). Duplo veću stopu zaposlenosti od Srbije imaju Švedska (81,8 odsto), Švajcarska (82,1) i evropski rekorder Island (87,6 odsto). A šta je sa stopom nezaposlenosti? Da li u Srbiji posao traži 435.000 nezaposlenih kao što procenjuje RZS, 650.000 koliko ih je na zvaničnoj evidenciji Nacionalne službe za zapošljavanje ili 1.093.000 ljudi, koliko ih se subjektivno osećaju kao nezaposleni? Za svakog analitičara podatak o subjektivnoj nezaposlenosti relevantniji je od zvaničnih. Tim pre što je RZS od septembra 2015. prešao na novu metodologiju, koja podrazumeva i procenu neformalne zaposlenosti, koja se definiše na različite načine, ali se bazično odnosi na rad bez formalnog ugovora, s tim što novi koncept podrazumeva da se zvanično zaposlenim smatra svako ko je bar jedan sat bio čak i neformalno zaposlen. Kada se sve uzme u obzir, može se uz manje ograde tvrditi da nema mnogo razloga da se veruje „lakiranim“ podacima i da je realnije poći od pretpostavke da u Srbiji ima 1,1 milion stvarno nezaposlenih, koji u anketama za sebe i tvrde da su nezaposleni, a podatak o tome može se naći i u Biltenu Ankete o radnoj snazi za 2017.