Legalizovanje pljačke

Demokratska Republika Kongo, uprkos svom imenu, nikada u svojoj istoriji nije sprovela demokratsku i mirnu predaju vlasti. Mnogi su pomislili da je istorijski trenutak konačno došao kada je nakon višednevnog probijanja roka i dugog iščekivanja javnosti, predsednik izborne komisije početkom godine objavio da je na izborima održanim 30. decembra pobedio lider opozicione partije UDPS, Feliks Čisekedi. Međutim, prema procuriloj bazi podataka iz izborne komisije, ali i nezvaničnim podacima posmatračke misije veoma uticajne Katoličke crkve (CENCO), ubedljivi pobednik sa oko 60 odsto osvojenih glasova je drugi lider opozicije - Martin Fajulu. Proglašeni pobednik Čisekedi je osvojio tek 19 procenata glasova, ispred trećeplasiranog kandidata vladajuće koalicije Emanuela Šadarija sa oko 18 odsto. Ubrzo nakon objavljivanja rezultata, postalo je jasno da je pobeda Čisekedija deo dogovora koji je poraženi lider opozicije postigao sa odlazećim i veoma nepopularnim predsednikom Jozefom Kabilom. Nestabilnošću, nasiljem i ratovima iscrpljeno društvo tako je stavljeno pred tešku dilemu: prihvatiti očiglednu izbornu krađu i pobedu pogrešnog opozicionog kandidata čija će vlast u velikoj meri biti pod kontrolom Kabile, ili zahtevati poštovanje očigledne izborne volje, makar i po cenu ozbiljnih sukoba. Izbor za iscrpljene građane je veoma težak, jer nema mnogo zemalja u svetu koje se po nesrećnoj sudbini mogu porediti sa Kongom. Od belgijanskih kolonizatora čiju su surovost, otimanje resursa i sakaćenje stanovništva detaljno opisale mnogobrojne knjige, preko megalomanskog populiste Mobutua Sese Seka, pa sve do više od pet miliona izgubljenih života u „velikom afričkom ratu“ između 1996. i 2003. godine - Kongoanci staju rame uz rame sa najvećim žrtvama koje je ljudska istorija videla. Po zalihama prirodnih resursa jedna od najbogatijih zemalja na svetu, Kongo se ipak nalazi na samom dnu lestvice razvijenih zemalja. Više od 80 procenata stanovnika, čiji se ukupan broj procenjuje na oko 85 miliona, nema pristupa osnovnoj infrastrukturi kao što su struja, voda i kanalizacija. Država čija je površina 26 puta veća od površine Srbije, ima skoro 10 puta manje asfaltiranih puteva od naše zemlje, a glad predstavlja redovnu pojavu uprkos veoma plodnoj zemlji i pogodnoj klimi. Nakon vojnog poraza Mobutua, upravu preuzima Loren Dezire Kabila, a nakon njegovog ubistva od strane člana sopstvene garde 2001. godine, u jeku rata između nekoliko susednih država koji se odigravao na teritoriji Konga, na čelo zemlje dolazi Lorenov sin, 30-godišnji Jozef Kabila. Mladom Kabili se često odaje priznanje za konsolidaciju zemlje, uspostavljanje mira 2003. godine, izglasavanje novog ustava 2005. koji uvodi limit od dva predsednička mandata, ujedinjenje zemlje i uspostavljanje kontrole nad razjedinjenim bezbednosnim aparatom. Izuzetno darovit strateg, gotovo je usavršio veštinu političkog nadmudrivanja sa protivnicima unutar Konga. Međutim, Kabilina darovitost se tu i završava, i ostaje potpuno neupotrebljiva za suštinsku transformaciju i razvoj društva. Sam kraj, odnosno 19. decembar 2016. godine je po mnogima bio Dan D za Kongo. Tog dana se završio drugi i, ustavom definisano, poslednji mandat predsednika Jozefa Kabile. Uprkos mnogim problemima sa kojima se Kongo suočavao, predsednik Kabila je imao mogućnost da već u 45. godini života ode u istoriju kao otac modernog Konga i prvi lider koji je mirno predao vlast nasledniku. Međutim, Kabila nije odoleo jednom od najstarijih izazova, te je na sve načine pokušavao da onemogući ili bar odloži svoj silazak s vlasti. Najpre je početkom 2015. pokušao da progura promenu ustava kroz parlament koji bi kao krajnji ishod imao produžetak njegove vladavine. Nakon protesta na ulicama u kojima je više stotina ljudi izgubilo živote, Kabila je odlučio da promeni taktiku i bez saopštavanja novog datuma proglasi nemogućnost izborne komisije da organizuje zakazane izbore, navodeći kao razlog nepotpuni birački spisak i nedostatak finansijskih sredstava. Ustavni sud je zatim doneo odluku da za sve vreme odlaganja izbora Kabila ostaje predsednik. Tako je nastao period poznat kao „klizanje“ čitavog sistema vlasti dokle god to društvo dozvoli. Nakon duge krize i mnogo izgubljenih života u protestima, uz veliki pritisak unutar i van zemlje i medijaciju Katoličke crkve, vlast i opozicija postižu dogovor poslednjeg dana 2016. godine, da izbori budu organizovani za godinu dana, tj. u decembru 2017. Međutim, nekoliko meseci pre dogovorenog datuma, izborna komisija, u potpunosti pod kontrolom Kabile, saopštava da izbori ni tada neće biti održani, već se „klizanje“ produžava još godinu dana, tj. do 23. decembra 2018. godine. Izbore zakazane za 23. decembar 2018. godine Kongo je dočekao u dubokoj krizi. Pored više od 140 naoružanih bandi, istok zemlje potresa i najnovija epidemija virusa ebole. Broj interno raseljenih lica i izbeglica u susedne zemlje se povećao na preko četiri miliona. Ipak, najvažniji uzrok krize predstavljala je nepoznanica da li će se Jozef Kabila kandidovati za treći mandat, čime bi i definitivno prekršio Ustav i gurnuo zemlju na ivicu građanskog rata. Sam Kabila se nikada javno nije izjasnio o namerama, praktikujući princip veoma svedene komunikacije sa medijima. Sve što je radio ukazivalo je na to da nema nameru sići s vlasti, da bi onda, poslednjeg dana roka predviđenog za kandidaturu odlučio da izabere svog naslednika i kandiduje Emanuela Šadarija, bivšeg ministra unutrašnjih poslova i jednog od svojih najvernijih saradnika. Šadari je svoju vernost Kabili već platio sankcijama koje su protiv njega uvele EU i SAD zbog zločina počinjenih protiv stanovnika provincije Kasai 2016. godine. Na konačnoj listi od 21 kandidata našla su se četiri bitna predstavnika opozicije: Feliks Čisekedi – sin najpoznatijeg lidera opozicije Etijena Čisekedija, koji je preminuo u februaru 2018. godine; Vital Kamere - bivši ministar informisanja i predsednik parlamenta (2006-2009) koji je nakon ostavke 2009. godine prešao u opoziciju; Martin Fajulu - član kongresa, biznismen i bivši menadžer EksonMobila u nekoliko afričkih zemalja, i Fredi Matungulu - bivši ministar finansija (2001-2003) i dugogodišnji visoki funkcioner MMF-a u SAD i nekoliko afričkih zemalja. Nakon višemesečnih pregovora oko ujedinjenja opozicije, svega šest nedelja pre izbornog dana konačno je osvanula vest da je na pregovorima u Ženevi, uz medijaciju južnoafričke organizacije ITI i Kofi Anan fondacije, odlučeno da zajednički kandidat opozicije na izborima bude Martin Fajulu. Ovakav ishod je iznenadio mnoge, jer su prema istraživanju javnog mnjenja iz oktobra 2018, nakon odstranjivanja Katumbija, Bembe i Muzita, najveću podršku glasača imali Feliks Čisekedi i Vital Kamere. Ujedinjenje naravno nije trajalo dugo. Uprkos prethodno potpisanim izjavama da će poštovati svaku odluku pregovora, već sutradan su Čisekedi i Kamere otkazali podršku zajedničkom kandidatu i napravili savez u kojem će Kamere podržati Čisekedijevu kandidaturu, a zauzvrat biti kandidat za premijera. Bez obzira na svoju veliku popularnost pre izbora, glasači su ovaj potez dvojice prvaka opozicije shvatili kao izdaju te je, slično kao u odnosu DOS-a i SPO-a na izborima 2000. godine, podrška glasača prešla potpuno na stranu koalicije oko Fajulua. Na sam dan izbora ta podrška je porasla na 60 odsto. Po procuriloj bazi podataka izborne komisije, Fajulu je do nogu potukao Čisekedija i u delovima Kinšase koji su tradicionalno smatrani njegovim jakim uporištem. Uprkos blagovremenom upozorenju posmatračke misije CENCO-a da je njima poznat pobednik izbora i da se izborna komisija ne igra voljom građana, predsednik izborne komisije je nakon višednevnog odlaganja objave rezultata, u noći između 9. i 10. januara, u 3 sata ujutru, konačno objavio da je Čisekedi sa 38 odsto glasova odneo pobedu ispred Fajulua 34 i Šadarija koji je osvojio 23 procenta. Očekivalo se da će se izborna komisija odlučiti za jednu od dve opcije: ili potvrditi čistu pobedu Martina Fajulua ili objaviti brutalnu izbornu krađu i pobednikom proglasiti režimskog kandidata Emanuela Šadarija. U sebi svojstvenom strateškom obrtu, Kabila se odlučuje za treću opciju: da sklopi dogovor sa drugoplasiranim opozicionarom Feliksom Čisekedijem i time unese potpunu pometnju kako u opoziciji, tako i u civilnom sektoru i diplomatskom koru. I taman kada se rana razdora unutar opozicije dovoljno otvorila, u noći između 11. i 12. januara usledilo je dolivanje soli u vidu saopštenja rezultata parlamentarnih i provincijskih izbora održanih paralelno sa predsedničkim. I ovog puta potpuno netransparentno, bez detalja o broju glasova po izbornim jedinicama i biračkim mestima, komisija je proglasila da je čak 70 odsto mandata osvojila vladajuća koalicija Jozefa Kabile. Prema brojnim izvorima, Kabila je dogovorom sa Čisekedijem pored kontrole parlamenta i senata, zadržao i kontrolu nad ključnim ministarstvima finansija, odbrane, kao i unutrašnje i spoljne politike. Tako se došlo do situacije u kojoj je Kabila, sa samo 17 odsto osvojenih glasova uspeo da ne samo održi svoju vlast već je i ojača. Mada je Kabila poznat kao veoma otporan na pritiske, teško je pretpostaviti da li će i na koji način u nedeljama koje slede uspeti da se izbori sa krizom U međuvremenu, Ustavni sud je 19. januara odbacio sve prigovore opozicije, nakon čega je izborna komisija rezultate izbora proglasila konačnim, a Afrička unija najavljenu posetu otkazala. Svečanu inauguraciju održanu 24. januara, građani su dočekali sa olakšanjem zbog izbegnutog sukoba. Na društvenim medijima, građani ponosno dele kolaže fotografija na kojima inauguraciju Čisekedija upoređuju sa primopredajom vlasti između Obame i Trampa ili Olanda i Makrona. NJihov entuzijazam nisu delili državnici drugih zemalja, pa je svečanosti prisustvovao samo jedan predsednik države – Uhuru Kenijata iz Kenije. Predsednik Kenijata je zajedno sa milionskim auditorijumom koji su događaj pratili u javnom televizijskom prenosu, bio svedok istorijskog momenta, ali i drame u kojoj je novoizabrani predsednik Čisekedi usred svog svečanog govora - kolabirao. Nakon petnaestominutne pauze, Čisekedi je ipak završio svoj govor pravdajući gubitak svesti tesnim pancirnim prslukom. Uprkos činjenici da će primopredaju vlasti malo ko unutar ili van Konga nazvati demokratskom, mnogi su zadovoljni da je do nje ipak došlo i da tom prilikom nije bilo nasilja. U mesecima kohabitacije koji slede, postaće jasnije da li je gubitak svesti u tako važnom momentu nagoveštaj da Čisekedi nije dorastao zadatku ili će novi predsednik pronaći način da uspostavi preko potrebnu protivtežu Kabilinoj moći.