Praseći paprikaš

Buda je umro tako što mu je bilo žao da odbije siromaha koji ga je pozvao u svoju kolibu, na večeru, na pokvarenu svinjetinu. Buda je znao da je svinjetina pokvarena, ali večerao je da ne uvredi ubogog domaćina. Ovo znam, iz prve ruke! Bio sam na toj večeri kada se otrovao Buda, ali moj stomak je bio, a i sada je od pleha! Dok sam vadio prasetinu iz frižidera, zaostalu od januarskih praznika, prisećao sam se Budine smrti, kad iz Novog Sada mi javljaju da je umro Draško Ređep, „vojvođanski Krleža“, erudita kakvog majka više ne rađa. Znao sam da će Draško ovako da me iznenadi, jer nije imao mobilni, a na stabilni se sve ređe odazivao. Hteo sam, naravno, da odem na sahranu, ali sam nekako shvatio da je rodbina htela, kao u slučaju Makavejeva, da se pogreb obavi u porodičnom grobu. A dogovarali smo se da naše humke budu u delti Dunava, na ostrvcetu Belo, gde je i danas Ahilov grob, krunski dokaz da je Troja bila u Podunavlju. A „vojvođanski Krleža“ poznavao je Dunav kao svoj džep; znao je da ga prepešači od Švarcvalda do Crnog mora i to sve hodajući po koritu, po dnu ove moćne reke, po „kičmi Evrope“ i to u pratnji Jasona i Orfeja. Dunav je sam, koliko znam, o Drašku imao sasvim lepo mišljenje. Ah, Draško! Javno je govorio da sam sa Ničeom iz Guče dostigao Čarobni breg Tomasa Mana, a i Roman o Londonu Miloša Crnjanskog. A kada bih ga laktom ćušnuo u rebra da, ipak, toliko ne preteruje, brecnuo bi se, očinski: „Ćuti, balavče! Ti ni ne znaš šta si napisao!“ Rešio sam da od ustajalog prasećeg pečenja napravim paprikaš, a toga se izvikani DŽejmi Oliver nikad ne bi setio! Biljana, naravno, ni ovu moju đakoniju nije ni liznula. Ali, „vojvođanski Krleža“, kafanski čovek bez premca bi, kladim se, moj praseći paprikaš, uz crno vino, gustirao... Nego, moja krtica iz Vinče mi javlja da su se u Nuklearnom institutu, svojevremeno, „kuvali“ bojni otrovi i to na običnom – rešou!? Kako šta će bojni otrovi u Vinči? Pa, zar vam nisam u prošlom broju javio da su neke vojske NATO-a uvežbavale odbranu od bojnih otrova u krugu vinčanskog Instituta! Ali, tu me nešto drugo zabrinjava. Putin i Kim DŽong Un dogovorili su se da u Severnoj Koreji grade atomsku centralu s tim što bi njen nuklearni otpad Rusija imala pravo da koristi za proizvodnju nuklearnog oružja. Zauzvrat, Rusija bi prihvatila rizik i odgovornost što se severnokorejski nuklearni otpad skladišti na ruskoj teritoriji umesto u „zemlji porekla“ kako je po međunarodnim ugovorima. E, sad, posle petooktobarske revolucije, premijer Zoran Đinđić je požurio da se ratosilja vinčanskog nuklearnog otpada od koga je, šatro, „Milošević mogao da napravi dve atomske bombe“. Taj otpad su Amerikanci morali da vrate u Vinču i on je sada tamo uskladišten mimo svih pravila. K. G. Jung, moj guru iz Švice je, kao retko kad, zabrinut: „Nisu li Putin i tvoj Alek potpisali neki sporazum o nuklearnoj saradnji. I, šta ako je sličan severnokorejskom?“ Navrcam se prasećeg paprikaša, pa sa Jugoslavom Vlahovićem odem na otvaranje izložbe karikatura Koraksa i Petričića na Filozofskom fakultetu. Ali, nisam otišao kao „jedan od pet miliona“, već kao jedan od retkih živih koji zna ovu dvojicu kolega bar 50 godina, iz Večernjih novosti. Znalo se i tada šta svakog dana „kuvaju“, a znalo se i da je njihova soba najjača u šahu. A moju Crnu brine nešto drugo: „Na dan kada je Draško Ređep umro, Beograd je bio najzagađeniji grad na planeti, a da to nije bilo na naslovnim stranama ni režimskih, ni ostalih novina! Kuda, bre, to ide srpsko novinarstvo!? Da nije nešto iskipelo na onom rešou iz Vinče?“