Našim novcem protiv građanskih protesta

Dok protesti građana ulaze u drugu fazu, a profiliše se i njihov odnos prema vlasti i opoziciji, sve ukazuje na lagano, ali sigurno narastanje bunta ljudi širom Srbije protiv osione političke strukture koja drži vlast, a često i lažnu pokornost, pre svega ekonomskim sredstvima. Ne bi bio problem da je reč o privatnim fondovima koje neko hoće da upotrebi u promociju ove ili one političke snage, pa i one koja trenutno vrši vlast. Nevolja je u tome što su sva sredstva, silom prilika na raspolaganju vladajućoj eliti, sredstva poreskih obveznika, dakle građana i privrede Republike Srbije. Država, kao i svuda u svetu, ne proizvodi ni delić nove vrednosti ali ima, i dobrano koristi, inače ograničen mandat, da ga preraspodeljuje. Da li ona to čini uvek u interesu naroda – to je već drugo pitanje. Ali, kad-tad moraće da položi račune o tome. Sa druge strane prilično normalni, čak i blagi zahtevi tzv. intelektualne zajednice od strane zaposlenih sa pojedinih fakulteta, univerziteta, kulturnih poslenika i naučnih istraživača - i ako se zanemari pokušaj plitkoumne , „obeznačavajuće“ minorizacije -ipak nisu još dostigli tačku kritične podrške. Bez obzira na to što je reč uglavnom o principijelnim zajednički izraženim stavovima i zahtevima da se zaustavi nasilje, obezbede uslovi za slobodne i korektne medije, profesionalnu i neutralnu nacionalnu televiziju, funkcionalne institucije, fer izbore i zaustave svi oblici instrumentalizacije javnih preduzeća. Za korektnu dubinsku ocenu sadašnjeg načina funkcionisanja tih ustanova ne može se zauzeti verodostojan stav iz spoljne pozicije, odnosno ako niste unutar i ne znate kako se u njima sve dominira voljom ljudi u ekonomskom smislu. Ključ straha najvećeg dela zaposlenih u javnim preduzećima, državnim službama i tzv. društvenim delatnostima (prosveta, zdravstvo, kultura…) je ekonomski status, javno finansiranje - arbitriranje, odnosno princip permanentne preraspodele. Država je u današnjoj Srbiji prema obimu relevantnog finansiranja definitivno najveći poslodavac i ima sasvim dovoljno mehanizama da utiče na većinski deo privatnog sektora. Privatni sektor je u snažnom zagrljaju države, bilo kroz delimično vlasništvo, bilo preko sistema javne podrške privatnim odnosno partnerskim projektima i angažmanima u smislu infrastrukture, finansiranja zaposlenosti, odnosno očuvanja poslova. Čitaocima NIN-a je dobro poznata srpska paradigma „najpovoljnijih mogućih uslova za strane investitore u regionu“ u vidu državnih subvencija od po 10.000 evra za svako novo radno mesto i brojnih drugih pogodnosti, (infrastruktura, otplata opreme, monopolski status) koje su, po pravilu, skrivene od građana, pod velom navodnog državnog interesa. Da li takav socijalni damping funkcioniše u naučnoistraživačkim i visoko - obrazovnim ustanovama? Još ne (iako je i to mogući scenario) iz prostog razloga što je sadašnji način ekonomske kontrole političkog stava daleko efikasniji. Većinom finansijskih tokova, po osnovu naučnih projekata, upravlja javni sektor odnosno vlast preko nadležnih državnih ustanova. Iz fondova za obrazovanje i nauku i tehnološki razvoj finansira se rad fakulteta i visokih škola, kao i naučnih instituta. Projekti se ocenjuju i vrednuju sa dominantnim uticajem ličnosti koje postavlja vlast. Vrednovanje rezultata naučnih istraživanja, takođe, proističe iz državnog šinjela. Finansiranje naučnog rada mladih istraživača, koji su u fazi izrade svojih disertacija na projektima po fakultetima i institutima, spada u tipične prekarne poslove - ne zna se da li će već sutra to mesto biti ukinuto, kao i da li će i kada da se usvoje neki novi parametri, tako da samo pojedini istraživači ostanu pri fakultetima a drugi jednostavno da „otpadnu“. U izveštaju Državne revizorske institucije u Srbiji navodi se da je tokom 2017. čak 743 milijarde dinara javnih rashoda utrošeno - nezakonito. Takav utrošak javnih sredstava veoma je teško ostvariti bez, za ovdašnje uslove, veoma izdašne državne pomoći, koja se generiše preko različitih mehanizama, a posebno pod uticajem izvršne vlasti. Zakon o kontroli državne pomoći, kojim je uspostavljena Komisija za državnu pomoć kao nezavisno kontrolno telo, usvojen je 2010. Međutim, postoji mnoštvo načina da se ne postupa po zakonu i da se uloga Komisije svede na puku formu, čemu je vešto pribegavala i prethodna vlast. U istraživanju koje je sprovela Transparentnost Srbija 2017, navodi se da su u Srbiji, „pojedini oblici državne pomoći ostavljeni van praktičnog zakonskog obuhvata“ i da „ne postoji adekvatan mehanizam na osnovu kojeg bi Komisija mogla da utvrdi čak ni namere dodele državne pomoći, jer Komisija, u potpunosti zavisi od volje organa koji dodeljuje pomoć da prijavu izvrši, ili od spremnosti trećih lica da informišu Komisiju o nameravanoj pomoći tek kada je ona već dodeljena“. Ako državni organ ne želi da joj dostavi podatke, Komisiji su „vezane ruke“, pa je upućena u naknadno razmatranje. Administrativna kontrola političkih stavova i ponašanja ljudi osmišljena je mnogo ranije, ali su ekonomsko-finansijski i pritisci i mehanizmi verovatno danas najrazvijeniji i najefikasniji. U javnosti se već pojavljuju otvorene poruke ili bolje rečeno naredbe direktora javnih preduzeća i ustanova, domova zdravlja… zaposlenima da se „pozdrave sa poslom“ oni koji ne izađu da dočekaju predsednika Srbije Aleksandra Vučića u njegovoj kampanji „Budućnost Srbije“. Skoro idealno funkcioniše circulus vitiosus (začarani krug) čvrste i bahate partijske vlasti stopljene sa ekonomski svemoćnom državom, partijskim rukovodiocima i politički kontrolisanim finansijskim tokovima, a pre svega selektivnim partijskim zapošljavanjem i otpuštanjem. Bunt građana koji narasta najviše je usmeren protiv takve prakse i nevesele budućnosti Srbije, ma kakvi bili njeni trenutni ekonomski pokazatelji.