Ovučićena država

Položaj predsednika republike, kao institucije, zavisi od toga da li je u državi uspostavljen predsednički ili parlamentarni sistem vlasti. U prvom slučaju, predsednik republike se, po pravilu, bira neposredno od građana, pa on onda imenuje ministre u vladi nezavisno od parlamentarne većine. U drugom slučaju, predsednik republike se, po pravilu, bira od strane parlamenta, pa su njegova ovlašćenja formalna i simbolična, tako da vlada ali ne upravlja. Postoji i mešovit predsednički sistem u kojem se predsednik republike bira neposredno od građana, što ga čini i nosiocem izvršne vlasti koju deli sa vladom odgovornom parlamentu koji je i bira. Srbija pripada mešovitom predsedničkom sistemu, u kojem je izvršna vlast podeljena tako da je udeo predsednika znatno manji od udela vlade. Prema članu 112. Ustava, predsednik Republike: predstavlja Republiku u zemlji i inostranstvu; proglašava zakone; predlaže Narodnoj skupštini predsednika Vlade; predlaže Narodnoj skupštini nosioce određenih javnih funkcija; postavlja i opoziva ambasadore na predlog Vlade; prima akreditivna i opozivna pisma stranih diplomata; daje odlikovanja i pomilovanja; vrši i druge poslove određene Ustavom. Prema članu 123. Ustava, Vlada: utvrđuje i vodi politiku; izvršava zakone i druge opšte akte Narodne skupštine; donosi uredbe i druge opšte akte radi izvršavanja zakona; predlaže Narodnoj skupštini zakone i druge opšte akte i daje o njima mišljenje kad ih podnese drugi predlagač; usmerava i usklađuje rad organa državne uprave i vrši nadzor nad njihovim radom; vrši i druge poslove određene Ustavom i zakonom. Tako je po Ustavu, ali je stvarnost drugačija. Aleksandar Vučić je ranije bio član a potom i predsednik Vlade. U njoj je imao daleko veća ovlašćenja od onih koja, po Ustavu, sada ima kao predsednik Republike. Valjda je zato u svojstvu predsednika Vlade najpre i rekao da se neće kandidovati za šefa države. Kasnije se predomislio i posle izborne pobede preuzeo dužnost predsednika Republike, pošto se prethodno zakleo da će poštovati Ustav. Kad političar sam sjaše s konja i uzjaše magarca, čini to sa određenim ciljem. Stvarnost nam sada otkriva da je Vučić, preuzimajući funkciju šefa države sličnu ovlašćenjima engleske kraljice, bio rešen da zadrži i moć ravnu ustavnim ovlašćenjima predsednika Vlade. Zato je, kao šef države, poverio mandat za sastav Vlade Ani Brnabić koja nam je odmah otkrila da joj je on mentor, što će reći – vođa, savetodavac, vaspitač, nastavnik (videti Vujakliju). Tako je mentor svojim skromnim ovlašćenjima predsednika Republike pridodao i kompletnu moć predsednika Vlade, a nije se libio ni da zađe u ovlašćenja ostalih organa državne vlasti. Ustav razlikuje zakonodavnu, izvršnu i sudsku vlast, čije vršenje poverava Narodnoj skupštini, Vladi i sudovima. Vučić, zbog moći koju ima, učestvuje u vršenju sve tri vlasti: najavljuje donošenje i ukidanje zakona – iako je to posao njihovih predlagača; utvrđuje i sprovodi unutrašnju i spoljnu državnu politiku – iako je to posao Vlade; saopštava ko jeste a ko nije učinilac kažnjivog dela, pošto ih najpre provuče kroz poligraf – iako je to posao pravosudnih organa. Pošto se, na ovakav način, ponaša kao suveren, narušava odredbu člana 2. stav 2. Ustava, po kojoj nijedan državni organ niti pojedinac ne može suverenost prisvojiti od građana koji su njegovi nosioci. Uporedo sa javnom funkcijom predsednika Republike, Vučić je i u mandatu predsednika Srpske napredne stranke. Prema članu 55. stav 1. Ustava, politička stranka je udruženje građana i kao takva ima privatnopravni karakter. Otuda Vučić obavlja javnu funkciju u sukobu sa njegovim privatnim interesom, što je suprotno članu 6. stav 1. Ustava. On takav interes zadovoljava kad nalaže ili pristaje: da se njegovo ime nađe na izbornim listama za poslanike i odbornike, da se službena vozila nosilaca javnih funkcija stave u funkciju interesa njegove političke stranke, da se državni, pokrajinski ili lokalni resursi na bilo koji drugi način koriste van okvira njihove službene namene. U takvom sukobu interesa je i njegov lični angažman u kampanji „Budućnost Srbije“, jer i u njoj javnu funkciju i državne resurse koristi u interesu stranke na čijem je čelu. Ovakvo stanje u podeli vlasti i vršenju javne funkcije suspenduje vladavinu prava. Taj princip, kao opšte dobro svake demokratije predviđeno članom 1. Ustava, zahteva da nosioci vlasti svoja ovlašćenja vrše u striktno određenom pravnom okviru. Tamo gde se taj okvir ne poštuje vladaju ljudi na vlasti, a oni slede vlastite interese, nagone, strasti i druge lične porive. Kada vladavine prava nema, nema ni pravne države u kojoj je vlast na svim nivoima potčinjena pravu. A bez te potčinjenosti, država i pravo su potčinjeni opet ljudima na vlasti i njihovim interesima. Vučić je, kao prvi potpredsednik Vlade, 2013. godine učestvovao u zaključenju Briselskog sporazuma sa kosmetskim Albancima. Ovaj sporazum je neustavan. Ustav Srbije predviđa da se opštine, izbori, sudstvo, javno tužilaštvo i policija uređuju zakonima Republike Srbije, a Vučić i Dačić su pristali da se sva ta pitanja urede zakonima samoproklamovane republike Kosovo, koju Srbija ne priznaje! Briselski pregovarači duguju građanima i odgovor na pitanje – da li će Srbija priznati Kosovo kao državu, pošto se tačkom 14. Briselskog sporazuma obavezala da neće praviti smetnje „na njegovom evropskom putu“. Vučić je više puta rekao da „na Kosovu nemamo ništa i da bi bilo dobro da dobijemo bar nešto“. Srbija na Kosovu, kao surogat državi, odista nema ništa, ali na Kosovu i Metohiji, kao južnoj srpskoj autonomnoj pokrajini, ima sve, jer je još uvek, i po njenom Ustavu i po međunarodnim propisima, titular svih državotvornih prava. Ona, međutim, nije samo u državini tih prava jer joj je posed protivpravno oduzet nakon NATO agresije izvršene zločinom protiv mira. Ukradena stvar ostaje u svojini vlasnika i kad je njen držalac lopov. Nasilno oduzimanje tuđe teritorije isto je što i krađa. Pošto se Vučić, zalažući se za kompromis, često poziva na „kosovsku realnost“, trebalo bi da zna da je evropska vrednost vladavina prava a ne vladavina realnosti. Vučić voli da kaže da je Srbija učinila sve što je trebalo da se kosmetski problem reši. Ni to nije tačno, jer ona nije ispunila obavezu iz člana 182. stav 2. Ustava da južnu srpsku autonomnu pokrajinu posebnim zakonom, koji se donosi u postupku za promenu Ustava, uredi kao – suštinsku autonomiju. Naravno, u skladu sa Rezolucijom Saveta bezbednosti UN 1244. Da je to Srbija učinila, sada bi kosmetskim Albancima mogla da ponudi alternativno rešenje kosmetskog čvora koje bi ih, možda, zadovoljilo. Vučić se ogrešio i o penzionere Srbije. Obećao im je da će biti „poslednji u podnošenju tereta finansijske stabilizacije zemlje“, a bili su prvi, jer je na njih nasrnuo Zakon o privremenom uređivanju načina isplate penzija koji je uneredio samu supstancu penzijskih primanja iznad 25.000,00 dinara. Taj zakon je neustavan, jer nema svojstvo sistemskog zakona kojim se, po članu 97. tačka 8. Ustava, jedino može menjati Zakon o penzijskom i invalidskom osiguranju koji utvrđuje visinu penzija. NJime je drastično povređen i član 58. Ustava, koji jemči mirno uživanje penzija kao imovine njihovih korisnika. Ovučićeno Ministarstvo pravde pripremilo je amandmane na Ustav Srbije u delu o pravosuđu pre pokretanja postupka za promenu Ustava (!), u nastojanju da se poluge političkog uticaja na pravosudne organe, koje je identifikovala struka, zamene novim, još očiglednijim. Takvi se uticaji moraju suzbiti u interesu vladavine prava, i to ne samo prema sudovima i javnim tužilaštvima nego i prema Ustavnom sudu koji je zbog nemoći da im se odupre zaslužio nazive „zaustavni sud“ i „zauzdani sud“. Ovim se ne iscrpljuju sve mane ovučićene države. NJu opterećuju i: izborne mahinacije, korupcija, manjak sloboda, stanje u medijima, političko nasilje, lažni doktorati i diplome, odliv mozgova, bespravne gradnje i bespravna rušenja, partijsko zapošljavanje, suzbijanje kritičke misli... Zbog svega rečenog, građani na protestima širom Srbije s pravom zahtevaju Vučićevu ostavku i vraćanje ovučićene Srbije njenom Ustavu i normalnom habitusu.