Otpor na SNS pogon

Sve širi spektar uvreda vlasti na račun opozicije i građana koji protestuju, očigledno daje rezultat: otpor nastavlja da raste. Čak i u trećem mesecu od prvog skupa, održanog 30. novembra prošle godine u Kruševcu, zbog prebijanja Borka Stefanovića, raste broj gradova, ali i sve manjih mesta u kojima se održavaju protestne šetnje (najavljeno je okupljanje čak i u Beču). Povećava se broj profesora, potpisnika proglasa podrške protestima, a oglasio se i UGS Nezavisnost, tekstom u kome se, uz podršku protestu zbog istaknutih socijalnih zahteva, izražava protivljenje raspisivanju još jednih vanrednih izbora. Na deo zahteva građana odgovorila je i opozicija: lideri političkih stranaka, pokreta i saveza potpisali su u prošlu sredu predlog Sporazuma sa narodom, koji će, kako je najavljeno, biti predstavljen predstavnicima protesta „Jedan od pet miliona“. Pored osnivača Saveza za Srbiju, Sporazum su, za sada, potpisali i Nova stranka Zorana Živkovića, Pokret slobodnih građana koji sada vodi Sergej Trifunović, Socijaldemokratska stranka Borisa Tadića, Stranka moderne Srbije koju su formirali bivši članovi pokreta Dosta je bilo, samostalne poslanice Marinika Tepić i Ana Stevanović... Dokument je otvoren za dalje potpisivanje, ali i eventualne izmene. Nije to bio jedini opozicioni domet prošle sedmice: u Beogradu je 7. februara održan i skup na kome su se odbornici, članovi opozicionih stranaka, dogovorili da, najdalje za dve sedmice, formiraju Asocijaciju slobodnih i nezavisnih odbornika, kao „mrežu“ međusobne solidarnosti, ali i način za još „žešću“ borbu za prava građana. „Svi odbornici će znati, kad vlast napadne jednog, napao je sve nas“, rekao je Nikola Jovanović, odbornik u Skupštini Beograda i potpredsednik Narodne stranke. A poslanici stranaka članica Saveza za Srbiju i pojedini samostalni poslanici od ponedeljka su stupili u aktivni bojkot Skupštine Srbije – što, kako su objasnili, znači da će biti prisutni u zgradi parlamenta i držati konferencije za medije, ali neće učestvovati u plenumskoj raspravi. Dok su u skupštinskoj sali sedeli zvanično opozicioni predstavnici SRS, LDP i LSV, pobunjeni poslanici su u holu zgrade razvili transparent „Jedan od pet miliona“ i pred novinarima zatražili ostavku ministra prosvete Mladena Šarčevića zbog vređanja i omalovažavanja profesora. Aktivni bojkot rada parlamenta, već testiran na jednoj decembarskoj sednici, predviđen je, između ostalog, potpisanim Sporazumom sa narodom, kojim se najavljuje i bojkot Skupštine Vojvodine, Skupštine Beograda i drugih lokalnih samouprava. Sporazumom, koji je izazvao vrlo negativne reakcije vlasti, ali i podeljena mišljenja kritičke javnosti, pre svega one aktivne na društvenim mrežama, predstavnici opozicije obavezali su se i da će se zajednički boriti za slobodne medije i poštene izbore, ali i da, ukoliko se ne ispune uslovi za fer izborni proces, na izborima neće učestvovati. Potpisnici su se obavezali da će se suprotstaviti nasilju i zaštititi sve ugrožene građane koji se nađu na udaru pesnice vlasti zbog drugačijeg mišljenja, ali i da će obelodaniti i „preispitati sve akte koji su do sada usvojeni i koje bi sadašnji nedemokratski režim usvojio, a koji ugrožavaju državne i nacionalne interese“. Najviše pažnje privukle su stavke koje se najdirektnije odnose na zamišljeni metod promene vlasti: potpisnici su se obavezali da će, kada se uspostave uslovi za slobodne izbore, raditi na formiranju jedne zajedničke liste, na kojoj bi, pored stranačkih kandidata, bili i predstavnici sindikata, strukovnih i građanskih udruženja, studenata, profesora, akademika i javnih ličnosti. A nakon izbora, navodi se u dokumentu, biće formirana „vlada stručnjaka sastavljena od odgovornih i stručnih ljudi na čelu sa nestranačkim premijerom“, u kojoj neće biti niko od aktuelnih lidera opozicije. Ta vlada biće oročena na godinu dana, kako bi pripremila „preduslove za vraćanje demokratskih načela i vladavine prava u Srbiji“. U dokumentu se, dalje, navode i (ambiciozno zamišljeni) zadaci vlade oročenog trajanja, od, recimo, uspostavljanja nezavisnog sudstva, preko uvođenja specijalnog tužioca za korupciju, organizovani kriminal i trgovinu uticajem, do lustracije, za koje je već u startu jasno da se ne mogu ostvariti u tako kratkom roku. Ceo dokument Đorđe Pavićević, profesor Fakulteta političkih nauka, shvata kao početak šireg dijaloga, tekst koji bi, ako bude dobre volje, trebalo razraditi uz konsultovanje organizacija koje se bave oblastima predviđenim tačkama Sporazuma (izborno zakonodavstvo, lustracija, pravosuđe itd). Prema njegovom mišljenju, ekspertska vlada, odnosno, prelazna vlada kako je radije naziva, imala bi više smisla pre izbora, ali se do takve vlade može doći samo posle duboke krize, kao što se, recimo, desilo posle 5. oktobra 2000, ili ako bi se desila važna stvar koja može da izazove promenu snaga. To bi podrazumevalo da Vučić pristane na podelu vlasti, a zahtevalo bi i oprez zbog iskustva u Crnoj Gori, gde je takva vlada bila formirana kako bi bili stvoreni fer izborni uslovi, ali je Milo Đukanović uspeo da je izmanipuliše. Profesor podseća i da ekspertske vlade, generalno, nisu prepoznate kao rešenje kriznih situacija, već su one obično tehničke vlade, koje imaju za cilj da ispune određeni zadatak. Ali, nije baš da u konkretnim ovdašnjim uslovima, ideja o ekspertskoj vladi, uz sve ograde, nema nikakvog smisla: Pavićević kaže da bi je trebalo razumeti kao pokušaj opozicionih lidera da izuzmu sebe iz nove podele vlasti. A s obzirom na to kako je minuli rad većine aktuelnih lidera percipiran u delu javnosti, i naročito s obzirom na tretman kome su podvrgnuti u provladinim medijima – taj razlog nema baš mali značaj. I Cvijetin Milivojević ideju formiranja ekspertske vlade i drugi predlog koji je naišao na najviše kritika – formiranje jedinstvene opozicione liste – tretira kao unekoliko preuranjene ideje, ali verovatno i podložne promenama, ukoliko situacija to bude nalagala. Ideja o jedinstvenoj listi, kaže on, u ovom trenutku mogla bi imati pozitivan značaj kao poruka upućena javnosti, iz koje bi trebalo shvatiti da opozicija ima ozbiljne namere. Uostalom, izbori nisu raspisani, a ako se to i desi pod postojećim uslovima, opozicija obećava bojkot – što znači da bi do izlaska na izbore situacija mogla mnogo puta da se promeni i da se, recimo, na osnovu istraživanja javnog mnjenja, dođe do zaključka da bi drugačije grupisanje moglo doneti bolji rezultat. Pažnju je izazvala i činjenica da među potpisnicama Sporazuma nema, recimo, pokreta Ne da(vi)mo Beograd i Demokratske stranke Srbije. Milivojević u tome ne vidi nikakav problem, jer ne veruje da bi vlast na njih mogla da računa. Kada je formiran Savez za Srbiju, podseća, DSS se povukao iz vlasti iz petnaestak opština gde je bio u koaliciji sa naprednjacima i isključio iz članstva odbornike koji to nisu hteli da učine, čime je ispunio uslove za ulazak u taj savez. Ni DSS i NDMBGD ne dovode u pitanje suštinu Sporazuma i stvar je njihove autonomije i političkog izbora da li će ga potpisati, kaže Milivojević. Pavićević podseća i na druge lokalne platforme koje nisu potpisale Sporazum (iz Kraljeva, Niša, Zrenjanina...). On upozorava da bi bilo opasno ako bi se na te grupe vršio pritisak ili bi došlo do pokušaja preuzimanja njihovog socijalnog kapitala. Ako se dogovaranje opozicije posmatra kao proces koji bi trebalo da dovede do rušenja vlasti i sistemske promene, onda ima mesta da se uključe različiti partneri na različit način, kaže ovaj profesor. On veruje da je potreban iskorak prema nesistemskim i antisistemskim grupama koje nemaju poverenja prema strankama: u tom kontekstu, ako bi se dosadašnji dogovori tretirali kao zatvoreni krug i pojedinim partnerima dala prevelika težina, to bi mogla biti prepreka širenju ideje o neophodnosti promena. Iz vlasti su stigle kritike zbog neodređivanja potpisnika Sporazuma prema pitanjima Kosova i Evropske unije, verovatno sa idejom da će pokretanje tih tema uneti razdor među ideološki suprotstavljene opozicione partnere. Milivojević, međutim, kaže da u ovom slučaju nije reč o koaliciji, da bi se morao ponuditi odgovor na tu vrstu problema i podseća da stav i o Kosovu i o EU imaju i Savez za Srbiju i druge potpisnice dokumenta. A ima i poučno pitanje: ko je pobedio na izborima 2012. ne rekavši jasno šta misli o Kosovu? Tajna i pobede i opstanka naprednjaka na vlasti svih ovih godina upravo je u tome što nikad nisu jasno rekli šta misle o Kosovu, kaže Milivojević koji veruje da i opozicija ima na to pravo. A kad se već vraćamo na pouke iz prošlosti, možda je vreme za podsećanje na brojne ocene da je za dolazak preimenovanih radikala na vlast zaslužan, zapravo najzaslužniji, gubitak veze sa realnošću, usled koga su postpetooktobarske vlasti počele da veruju da im je sve dozvoljeno. Moglo bi se, tako, desiti i da za sledeću promenu, kad god da do nje dođe, sami naprednjaci i njihovo delovanje budu mnogo zaslužniji od strategija i napora opozicije. Jer, uprkos strogoj kontroli medija, informacije o zloupotrebama vlasti i pritiscima na ljude, pa čak i sopstvene pristalice, sve je teže sakriti od sve očajnijih građana.