Промени језик   Sitemap   Верзија за штампу   15.10.2019. 10:15
 НАСЛОВНА    АРХИВА    НИН ДИЈАЛОГ    САДРЖАЈ      ПРЕТПЛАТА    E-ПРОДАЈА 
 
Ко је народ из Споразума са народом
Од уличних протеста до народног пленума

Нешто је почело да се рађа, али и даље градовима Србије свако шета из неке своје побуде. Још увек недостаје оквир унутар ког ће се сви делови спојити. Ако су протестне шетње први корак, други корак би могло бити успостављање народног пленума

Пре неколико дана навршило се тачно пет година од почетка протеста у БиХ, који су обележили читаву 2014. у тој земљи. Почели су у Тузли, у којој су се радничком бунту придружили студенти, пензионери, незапослени и остали обесправљени и незадовољни. Два дана касније, 7. фебруара, на улице су изашли и становници осталих градова, Сарајева, Мостара, Зенице... Тог дана гореле су зграде четири кантоналне владе и зграда Председништва у Сарајеву. Одсуство осећаја институционалног представљања навело је грађане да се самоорганизују и оформе народне пленуме. То су били састанци свих заинтересованих грађана који би у једном процесу делиберације могли доћи до листе захтева или евентуално политичке платформе. На првом месту, ипак, пленуми су представљали покушај каналисања енергије са улица, енергије која је била посвуда расута и која је своју артикулацију нашла можда једино у диму који се надвио над зградама највиших институција.

За разлику од Тузле, у којој је радништво било добро организовано, у Сарајеву није било стабилне социјалне базе која је требало да изнесе протест. Није било ни претходно умрежених активиста који би могли искористити повод да своју организацију ставе у службу тог „мноштва“ које је изашло на улице у знак подршке Тузли. Онај народ који је изашао на улице морао је постати субјект који претендује да у једној или више тачака уједини све обесправљене и незадовољне дуж осе која пресеца сваку од њихових мука. Знали су организатори пленума да ће директна демократија бити претешка, како за живце тако и за стомак. Ипак, друге није било.

Паралеле између Србије и БиХ, Београда и Сарајева или било која два друга града у ове две земље – бројне су. Београд шета сваке суботе већ дуже време. Протести су масовни, али не онако како би могли бити да су изашли сви незадовољни и обесправљени. Протести немају јасну социјалну базу, немају ни јасно артикулисану политичку агенду. Немају ни стратегију на средњи или дужи рок. Нешто је успут почело да се рађа, али се и даље на питање зашто грађани шетају углавном од стране тих истих грађана, али и организатора, одговара са: „Много је разлога и свако шета из неке своје побуде.“ Пензионери јер су им смањили пензије, студенти јер немају перспективе, свршени студенти јер немају посла или имају слабо плаћене послове, родитељи јер гледају децу преко Скајпа и тако редом.

У преводу, у Београду се пробудио један мали део обесправљених и незадовољних, а унутар тог малог дела има много делова којима су за сад једине заједничке активности суботња шетња и протест. Да би се сви ти делови и разлози за излазак на улицу посложили, потребан је један полудириговани процес. Протести га јесу отпочели, али се изостанком наредног корака губи замајац који може бити покренут. Тај замајац зове се прелазак народа као плуралитета у народ као плуралитет са јасно артикулисаном заједничком друштвеном и политичком платформом. Да би се то догодило, потребно је организовати неки вид оквира унутар ког ће се сви ти делови један са другим спојити, односно спознати на којим принципима се могу ујединити, а на којима не. Потребно је, другим речима, направити један спој аутономије, појединачне и/или групне са једне стране, и заједништва са друге. Тај корак, који називам другим кораком полудиригованог процеса постанка народа народом, може бити успостављање народне агоре, односно пленума.

Више је разлога из којих предлажем баш овакав наредни корак. Прво, он омогућава стварање једне нове јавности која, да би то постала, мора имати минимум оквира у ком настаје. Тај оквир може бити пленум који би постао „дебатна рука“ протеста. Овим сугеришем да пленум не би одменио протест као метод отпора, већ да би га надоградио. Протести би се наставили.

Друго, пленум омогућава успостављање једне друштвене институције која постаје јединим местом слободне делиберације у одсуству простора да се тако нешто догоди унутар институција, пре свега у обесмишљеном парламенту.

Треће, народни пленум омогућава упознавање свих појединаца и група са разлозима који друге подстичу да учествују у протесту. Тиме се отвара простор за солидарност. Ако је и даље има, ту ће се најбоље испољити.



Четврто, пленуми потпуно измештају пажњу јавности и тежиште у јавним дебатама са односа према опозицији на однос међу људима самим. Пленум је механизам који може, мукотрпним радом, успоставити поверење међу обесправљенима и незадовољнима и тиме им још више дати право да ни једну реч не верују нити једној партији. Тако бисмо уместо некаквог „споразума са народом“ који нуди опозиција, најпре могли сведочити процесу настајања народа. Једино кроз овакав процес може се утврдити постоји ли међу његовим расутим деловима неки који би могао преузети улогу артикулатора и тиме сублимирати борбу и захтеве у себи. Знам у овом тренутку који актер то сигурно није – омладине странака.

Пето, пленуми су једини простор у ком би се могла формулисати легитимна политичка агенда или захтев(и). У супротном може се догодити оно што аналитичари, слушам, прижељкују и најављују – а то је појава нових „вођа“ које ће онда - без да су се уопште и упознали с људима и разлозима због којих шетају - себи дати за право да они одреде шта то „нама“ треба и како да то остваримо.

Шесто, пленуми су метод који је опробан у Хрватској и Босни и на темељу тих искустава можемо покушати научити и избећи неке замке. На ове друге које се не могу избећи у формату директне партиципације и одлучивања, можемо макар бити спремнији него што су били они.

Ово је заправо јединствена прилика да се упознамо са сопственим народом, да се сви његови саставни делови упознају један са другим, пре него се евентуално споје и дефинишу која је то површина пресека скупова који би евентуално оформили народ. На том путу појавиће се бројни проблеми. У Сарајеву су се они манифестовали кроз присуство „убачених елемената“, али и тако што су се скупови и делиберације у првих неколико наврата претворили у колективне психотерапије. „Моје име је Н.Н, долазим из Вогошће, ратни сам војни инвалид, жена ми је у рату страдала, а ћерки се догодило нешто што ме је срам да поделим са овим народом овде.“ То је била прва реченица коју је први говорник првог сарајевског пленума изговорио. Београдски контекст је можда мало другачији, али не треба се изненадити ако дознамо да заправо уопште није толико другачији. Ови протести другим речима, не треба да покрену вал ентузијазма, већ да прокопају пролаз дубоко до тунела у којима су смештени животи обесправљене већине и да почну полако да пале једно по једно светло. Кад се коначно, после три деценије мрака сви видимо онакви какви смо, са огољеним борама и свим теретом који носимо, кад јавно проговоримо о тегобама, онда можемо почети једни друге вадити из тунела.

Истовремено, нема гаранција за успех. Босански су се пленуми добро држали, али су већ исте 2014. у јесен, када су одржани општи избори, изгубили на снази, јер су победу однеле исте етно-националистичке партије против којих су се грађани побунили. Пленуми у БиХ дакле нису успели да од народа направе народ, или макар не у мери која би могла засметати или макар окрњити status quo. Таква опасност постоји и у Србији. То нам је, ипак, шанса да протести изнедре једну додатну вредност за друштво, да направе неку разлику. У супротном, недавно објављени Споразум са народом остаће уговор са нечим што никад није ни успостављено.



Филип Балуновић
политички филозоф


Share on Facebook 

Постојећи коментари (0)| Пошаљи коментар

Приступ за чланове
  Корисничко име
  Лозинка
 
  Запамти ме на овом рачунару
Постаните члан! Региструјте се овде
Изгубили сте Лозинку? Кликните овде
Мисли
bg

Владета Јанковић, универзитетски професор у пензији

Наш универзитет нема снаге да каже министру унутрашњих послова Небојши Стефановићу: „Лопов си!“ Ја сам тај материјал видео, исто важи и за докторат Синише Малог. Узети им докторате, обешчастити их, и онда би они морали да се повуку.

Прочитајте све мисли
bg