Od uličnih protesta do narodnog plenuma

Pre nekoliko dana navršilo se tačno pet godina od početka protesta u BiH, koji su obeležili čitavu 2014. u toj zemlji. Počeli su u Tuzli, u kojoj su se radničkom buntu pridružili studenti, penzioneri, nezaposleni i ostali obespravljeni i nezadovoljni. Dva dana kasnije, 7. februara, na ulice su izašli i stanovnici ostalih gradova, Sarajeva, Mostara, Zenice... Tog dana gorele su zgrade četiri kantonalne vlade i zgrada Predsedništva u Sarajevu. Odsustvo osećaja institucionalnog predstavljanja navelo je građane da se samoorganizuju i oforme narodne plenume. To su bili sastanci svih zainteresovanih građana koji bi u jednom procesu deliberacije mogli doći do liste zahteva ili eventualno političke platforme. Na prvom mestu, ipak, plenumi su predstavljali pokušaj kanalisanja energije sa ulica, energije koja je bila posvuda rasuta i koja je svoju artikulaciju našla možda jedino u dimu koji se nadvio nad zgradama najviših institucija. Za razliku od Tuzle, u kojoj je radništvo bilo dobro organizovano, u Sarajevu nije bilo stabilne socijalne baze koja je trebalo da iznese protest. Nije bilo ni prethodno umreženih aktivista koji bi mogli iskoristiti povod da svoju organizaciju stave u službu tog „mnoštva“ koje je izašlo na ulice u znak podrške Tuzli. Onaj narod koji je izašao na ulice morao je postati subjekt koji pretenduje da u jednoj ili više tačaka ujedini sve obespravljene i nezadovoljne duž ose koja preseca svaku od njihovih muka. Znali su organizatori plenuma da će direktna demokratija biti preteška, kako za živce tako i za stomak. Ipak, druge nije bilo. Paralele između Srbije i BiH, Beograda i Sarajeva ili bilo koja dva druga grada u ove dve zemlje – brojne su. Beograd šeta svake subote već duže vreme. Protesti su masovni, ali ne onako kako bi mogli biti da su izašli svi nezadovoljni i obespravljeni. Protesti nemaju jasnu socijalnu bazu, nemaju ni jasno artikulisanu političku agendu. Nemaju ni strategiju na srednji ili duži rok. Nešto je usput počelo da se rađa, ali se i dalje na pitanje zašto građani šetaju uglavnom od strane tih istih građana, ali i organizatora, odgovara sa: „Mnogo je razloga i svako šeta iz neke svoje pobude.“ Penzioneri jer su im smanjili penzije, studenti jer nemaju perspektive, svršeni studenti jer nemaju posla ili imaju slabo plaćene poslove, roditelji jer gledaju decu preko Skajpa i tako redom. U prevodu, u Beogradu se probudio jedan mali deo obespravljenih i nezadovoljnih, a unutar tog malog dela ima mnogo delova kojima su za sad jedine zajedničke aktivnosti subotnja šetnja i protest. Da bi se svi ti delovi i razlozi za izlazak na ulicu posložili, potreban je jedan poludirigovani proces. Protesti ga jesu otpočeli, ali se izostankom narednog koraka gubi zamajac koji može biti pokrenut. Taj zamajac zove se prelazak naroda kao pluraliteta u narod kao pluralitet sa jasno artikulisanom zajedničkom društvenom i političkom platformom. Da bi se to dogodilo, potrebno je organizovati neki vid okvira unutar kog će se svi ti delovi jedan sa drugim spojiti, odnosno spoznati na kojim principima se mogu ujediniti, a na kojima ne. Potrebno je, drugim rečima, napraviti jedan spoj autonomije, pojedinačne i/ili grupne sa jedne strane, i zajedništva sa druge. Taj korak, koji nazivam drugim korakom poludirigovanog procesa postanka naroda narodom, može biti uspostavljanje narodne agore, odnosno plenuma. Više je razloga iz kojih predlažem baš ovakav naredni korak. Prvo, on omogućava stvaranje jedne nove javnosti koja, da bi to postala, mora imati minimum okvira u kom nastaje. Taj okvir može biti plenum koji bi postao „debatna ruka“ protesta. Ovim sugerišem da plenum ne bi odmenio protest kao metod otpora, već da bi ga nadogradio. Protesti bi se nastavili. Drugo, plenum omogućava uspostavljanje jedne društvene institucije koja postaje jedinim mestom slobodne deliberacije u odsustvu prostora da se tako nešto dogodi unutar institucija, pre svega u obesmišljenom parlamentu. Treće, narodni plenum omogućava upoznavanje svih pojedinaca i grupa sa razlozima koji druge podstiču da učestvuju u protestu. Time se otvara prostor za solidarnost. Ako je i dalje ima, tu će se najbolje ispoljiti. Četvrto, plenumi potpuno izmeštaju pažnju javnosti i težište u javnim debatama sa odnosa prema opoziciji na odnos među ljudima samim. Plenum je mehanizam koji može, mukotrpnim radom, uspostaviti poverenje među obespravljenima i nezadovoljnima i time im još više dati pravo da ni jednu reč ne veruju niti jednoj partiji. Tako bismo umesto nekakvog „sporazuma sa narodom“ koji nudi opozicija, najpre mogli svedočiti procesu nastajanja naroda. Jedino kroz ovakav proces može se utvrditi postoji li među njegovim rasutim delovima neki koji bi mogao preuzeti ulogu artikulatora i time sublimirati borbu i zahteve u sebi. Znam u ovom trenutku koji akter to sigurno nije – omladine stranaka. Peto, plenumi su jedini prostor u kom bi se mogla formulisati legitimna politička agenda ili zahtev(i). U suprotnom može se dogoditi ono što analitičari, slušam, priželjkuju i najavljuju – a to je pojava novih „vođa“ koje će onda - bez da su se uopšte i upoznali s ljudima i razlozima zbog kojih šetaju - sebi dati za pravo da oni odrede šta to „nama“ treba i kako da to ostvarimo. Šesto, plenumi su metod koji je oproban u Hrvatskoj i Bosni i na temelju tih iskustava možemo pokušati naučiti i izbeći neke zamke. Na ove druge koje se ne mogu izbeći u formatu direktne participacije i odlučivanja, možemo makar biti spremniji nego što su bili oni. Ovo je zapravo jedinstvena prilika da se upoznamo sa sopstvenim narodom, da se svi njegovi sastavni delovi upoznaju jedan sa drugim, pre nego se eventualno spoje i definišu koja je to površina preseka skupova koji bi eventualno oformili narod. Na tom putu pojaviće se brojni problemi. U Sarajevu su se oni manifestovali kroz prisustvo „ubačenih elemenata“, ali i tako što su se skupovi i deliberacije u prvih nekoliko navrata pretvorili u kolektivne psihoterapije. „Moje ime je N.N, dolazim iz Vogošće, ratni sam vojni invalid, žena mi je u ratu stradala, a ćerki se dogodilo nešto što me je sram da podelim sa ovim narodom ovde.“ To je bila prva rečenica koju je prvi govornik prvog sarajevskog plenuma izgovorio. Beogradski kontekst je možda malo drugačiji, ali ne treba se iznenaditi ako doznamo da zapravo uopšte nije toliko drugačiji. Ovi protesti drugim rečima, ne treba da pokrenu val entuzijazma, već da prokopaju prolaz duboko do tunela u kojima su smešteni životi obespravljene većine i da počnu polako da pale jedno po jedno svetlo. Kad se konačno, posle tri decenije mraka svi vidimo onakvi kakvi smo, sa ogoljenim borama i svim teretom koji nosimo, kad javno progovorimo o tegobama, onda možemo početi jedni druge vaditi iz tunela. Istovremeno, nema garancija za uspeh. Bosanski su se plenumi dobro držali, ali su već iste 2014. u jesen, kada su održani opšti izbori, izgubili na snazi, jer su pobedu odnele iste etno-nacionalističke partije protiv kojih su se građani pobunili. Plenumi u BiH dakle nisu uspeli da od naroda naprave narod, ili makar ne u meri koja bi mogla zasmetati ili makar okrnjiti status quo. Takva opasnost postoji i u Srbiji. To nam je, ipak, šansa da protesti iznedre jednu dodatnu vrednost za društvo, da naprave neku razliku. U suprotnom, nedavno objavljeni Sporazum sa narodom ostaće ugovor sa nečim što nikad nije ni uspostavljeno.