Mediji su politička batina vlasti

Istorija medija je duga istorija bitaka za slobodu štampe. Veliki zastupnik racionalne javne debate Jirgen Habermas preneo nam je podatak da su u kratkom razdoblju 1694-1695. u Engleskoj odigrala tri važna događaja: osnivanje Engleske banke, formiranje prve kabinetske vlade i ukidanje preventivne cenzure. Posle ovog „prvog akta deregulacije“ ubrzo su počele da izlaze dnevne novine. To nam govori i da su, čim je demontiran glomazni sistem preventivne cenzure, stvoreni uslovi za slobodu medija u savremenom smislu. I da su mediji, valjda i centrala banka, odnosno javnost, politika i ekonomija neraskidivo povezani i utkani u temelje moderne demokratije. Sloboda medija omogućila je, potom, da se rezonovanje prenese u štampu i da štampa postane put kojim se političko odlučivanje iznosi pred sud javnosti. Još skoro vek i po bilo je potrebno da mediji postanu industrija, da se od trgovaca javnim mnjenjem pretvore u prodavce vesti. Profesionalizacija novinarstva omogućila je medijima da se izbore sa pristrasnim, nepouzdanim, propagandnim karakterom i prerastu u poslovnu štampu - industriju koja pravi pouzdane vesti. Sa profesijom je došla i ideja o javnom interesu nezavisnom od svojinskog, političkog ili bilo kog drugog parcijalnog interesa medijskih vlasnika. Kakav značaj imaju ove istorijske činjenice danas? Usred tehnološke revolucije u čijem su centru baš one informacione, u Srbiji pre svega opominjući. Ovde su mediji, umesto institucije za razgovor društva sa samim sobom, postali politička batina vlasti protiv društva. Lažne vesti, polarizacija, autokratija i populizam formiraju ambijent medijskog obilja bez slobode. A kontrolisani mediji u stvari markiraju sve prostore za debatu koja nema gde da se vodi. BLOKIRANA SKUPŠTINA Vanredno zasedanje Skupštine Srbije je i počelo vanredno. Opozicija je otvorila novi „dom“ u skupštinskom holu, vladajuća koalicija i sateliti krenuli su u salu da harmonično rade, neodlučni nisu došli na zasedanje. Šta je tu događaj? Dok televizija N1 prenosi konferenciju za štampu iz skupštinskog hola, na RTS-u toga nema. U prenosu javne televizije sve je redovno: u prvom planu osuđeni ratni zločinac u skupštinskoj klupi kome predsednica parlamenta nešto uljudno objašnjava. Mesto gde se diskutuje i usvajaju zakoni, partijska većina i „opozicionar“ koji povremeno glumi kritičara nečeg, zajednički rade na rasturanju Skupštine. Prenos to samo delimično pokazuje jer iz hola ide drugačija slika. Aktivni bojkot otvara mogućnost da se čuje i opozicija u zgradi u kojoj to već dugo nije bilo moguće. Baš kad je vladajuća većina smislila način da je besmislenom bujicom amandmana, gašenjem mikrofona i kažnjavanjem ućutka. Kao i toliko puta u istoriji medija kad je izgledalo da je pobeda potpuna, sve je počelo da se para. Pored zarobljenih institucija i okovanih medija, desetine hiljada ljudi izlilo se na ulice Beograda a potom i u pedesetak gradova širom Srbije. Prvi put poslanici moraju da izađu u hol da bi nadglasali opoziciju, a predsednik Republike mora da ide stopama građana koji su već šetali ulicama i gradovima da im objasni da je budućnost negde drugde. Za potrebe te turneje po gradovima Srbije otvoren je i poslednji nepotrošeni resurs nade - budućnost. Novi horizont za usahlu, apatičnu potrošenu energiju osiromašene većine i kreiranje bolje slike jadne stvarnosti. Putanja te turneje je u stvari odgovor na šetnje građana koji slobodom ocrtavaju ulice čak i kad nisu na njima, „kao tragovi na nebu koji ostaju dugo posle odletelog aviona“. I ta debata vodi se bez medija, pa zato i zvuči prazno. Kao i onaj fiktivni dijalog o Kosovu, kao i svaka fikcija koju predsednik Republike obeleži konstantnim, karikaturalnim sveprisustvom u medijima. Preterana, masovna iskazivanja lojalnosti i podrške više ne mogu da zatrpaju tu rupu od smisla koja zjapi i ubrzano guta ono što je preostalo od ovdašnje javne sfere. KONTROLA MEDIJA Na vlasti je koalicija koja funkcioniše kao interesno uvezana skupina čija je glavna kohezivna snaga predsednik države kao izvor svih privilegija. NJihova vodeća politička ideja je destrukcija svih institucija, a pre svega onih koje imaju kritičku i kontrolnu ulogu: medija, nezavisnih tela, nevladinih organizacija i političke opozicije. Kontrola medija, kriminalizacija opozicije i blokiranje društva sejanjem straha i apatije uveliko se odvija „promenom prošlosti“. Tvrdnjama da je destrukciju omogućio sistem građen u vreme „bivše vlasti“, još se dublje zakopava kriminalna, ratna i zločinačka politika iz devedesetih. O tom periodu, kao i o svemu važnom, nema gde da se argumentovano raspravlja, niti je cilj takvog razgovora da se izvuku pouke iz loše prošlosti. To je još jedan način da se spreči svaka kritika sadašnjosti prebacivanjem krivice na „izdajnike“, „žute lopove“, „tajkune“ i svakojaki „ološ“ koji se drznuo da makar i probudi demokratske nade u predahu između dve autokratije. Sad je već teško i utvrditi kad je nastala „nova normalnost“ u kojoj je moguće da svi koji govore na medijima bliskim vlasti imaju prostora na malom broju kritičkih medija, a obrnuto je nezamislivo. Kako je sistem stvoren posle 2000. doveo do promene uređivačkih politika, ukidanja kultnih emisija ili proterivanja uglednih novinarki? Posle dolaska DOS-a na vlast Utisak nedelje je prešao sa manje, gradske na veću, nacionalnu, televiziju, a posle dolaska SNS na vlast je ukinut. Kao odgovor na političke promene 2000. Pink je prvi put u program uveo vesti, čak pozvao ugledne novinare da prave njegov dnevnik da bi spasao kuću, a od 2012. ono što se tamo objavljuje ne sme ni da liči na vest. Jedini uslov da neko bude novinar je spremnost da brani i veliča status kvo po bilo koju cenu. Opasna kombinacija političkih i ekonomskih mehanizama uvezana je da uspostavi totalnu kontrolu medija. Za razliku od 1990-ih kad je politička kontrola bila presudna, i 2000. kada su to bili ekonomski instrumenti, sada se kombinuju oba. Za sadašnji režim ni jedno od ta dva nije dovoljno - autokratija i može da postoji samo ako je kontrola medija totalna. Pošto to u savremenom svetu ipak nije moguće, cena je već previsoka. Čak i u ovako razbijenom medijskom sistemu ponestaje prostora koji nije zasićen, a i politički turisti će se umoriti od seljakanja po mitinzima. Teško je reći kako će se to završiti. Kombinacijom političke i ekonomske kontrole nastaje snažan klijentelistički i koruptivni sistem koji se ne može lako razmontirati. Sistem teži da izjednači partiju sa državom i da kao buldožerom pregazi sve nezavisne i kontrolne institucije. Razoreno pravosuđe, uništavanje obrazovnog sistema, tolerisanje plagijata i prodaje diploma, paraliza kontrolnih institucija, besprizorni napadi na ugled pojedinaca, privođenje i optužbe građanskih aktivista, nesloboda medija. Ukidanje svakog prostora za javnu debatu u stvari je zatiranje same ideje o legitimnom neslaganju u javnom prostoru. Da bi se to postiglo, laž se proglašava za novinarsko dostignuće a režimski mediji huškaju javnost protiv nezavisnih medija. Predsednik Republike brani „slobodu medija“ od građana koji traže poštovanje zakona, premijerka se ponosi razorenim medijima, REM hvali rijaliti programe kao civilizacijsko dostignuće. Sve u svemu, izgrađen je politički i medijski sistem koji je ustoličio i brani autokratiju. ASIMETRIČNA POLARIZACIJA Predsednik i premijerka govore žargonom iz digitalne budućnosti, u kojoj mediji nisu kontrolisani nego polarizovani, objektivnosti nema jer lažne vesti podrivaju istinu. Protiv toga najavljuju oštru borbu i traže pomoć međunarodnih organizacija, mada znaju da tu pomoći nema. Polarizacija medija označava stanje u kome se obrasci, vrednosti i norme pojedinih medija toliko razlikuju da ih guraju prema suprotnim polovima. U demokratskom svetu ona je novina jer su upravo mejnstrim mediji bili brana protiv toga da se mediji udaljavaju na osnovu ideoloških razlika. To su ultradesni mediji, poput portala Breitbart ili TV stanice Fox news, izazvali u američkim medijima, ubeđujući javnost da su profesionalni mediji poput NJujork tajmsa ili Vašington posta u stvari liberalno pristrasni proizvođači lažnih vesti. Takva polarizacija ruši standarde novinarske objektivnosti i ozbiljan je izazov za novinarstvo. Kada je, međutim, jedna strana toliko nadmoćna da dominira gotovo čitavim medijskim spektrom, ta polarizacija je asimetrična. Posledica te dominacije je razoreni medijski mejnstrim i potiskivanje bilo kakve razlike na marginu. U paketu sa rasturanjem mejnstrim medija ide i pad poverenja u medije, širenje apatije ili radikalizacija suprotstavljenih stanovišta. Slična polarizacija odvija se i na društvenim mrežama, mada je tamo nešto ravnomernija, a za sada je i poverenje u medije tamo veće. Politička polarizacija u savremenom svetu ima dublje korene i nije samo medijska, zahvata sve institucije i nemogućnost da se u predstavničkim telima postignu dogovori, ponekad dovodi i do paralize izvršne vlasti ispoljava se i u tako važnim procesima kao što je Bregzit. E sad, otkud ta polarizacija i kakve veze ima sa lažnim vestima i medijima kao neprijateljima naroda? Uz sve kritike koje im se upućuju, mejnstrim mediji su posredovali između različitih ideja i aktera, omogućavali zajedničku proizvodnju znanja i orijentacije kroz stvarnost. Kad tog zajedničkog prostora nema nastaje fragmentacija, različitosti se ekstremizuju i radikalizuju, a takav konflikt više ne može ni da se zamrzne, ni da se reši. Masovni, industrijski, tradicionalni mediji zato i jesu prva meta, i napad na njih ide preko urušavanja poverenja. Lažne vesti, proizvodnja nepouzdanog sadržaja sa ciljem da se javnost zavede, zato podrivaju samu ideju medija, njihovu informativnu, a zatim i konverzacionu ulogu. Na društvenim mrežama je to postalo mnogo lakše jer praktično neograničeni broj ljudi može istovremeno da se umrežava oko informacija koje se viralno šire. Tu nije reč o slučajnim ili ekscesnim fabrikovanjima neistina koje se uvek brzo demantuju i otkriju. Reč je o kampanjama i širenju moralne panike (antivakcinacija) ili čak istinitim informacijama koje se koriste da diskredituju, omalovaže i posrame manipulisanjem privatnih podataka o pojedincima čija se reputacija ili privatnost uništavaju. Takve kampanje vode se smišljeno i istraživanja već pokazuju da su mnogo češće u nedemokratskim društvima. Te internet ratove vode armije botova koje blokiraju komunikaciju, diskredituju političke protivnike, šire sadržaj po zadatku. Kada na nacionalnim televizijama ili u tiražnim novinama čitaju ili prikazuju poruke sa društvenih mreža, mobiliše se i huška javnost protiv onih koji ih pišu, to je deo istog mehanizma. Ovakva upotreba medija standardni je paket autoritarnih populističkih režima. Autoritarni populizmi, uz sve lokalne razlike, imaju dve ključne odlike - populizam aktivno podriva javno poverenje u legitimnost institucija liberalne demokratije, a autoritarnost aktivno razjeda njene principe i prakse. U centru tog udruženog poduhvata su mediji, ali su tu razlike ogromne u odnosu na uređene zemlje (konsolidovane demokratije) koje imaju dužu tradiciju slobode medija i jaču medijsku industriju. Pošto to u domaćim medijima nikada nije bila većina, siromašni, pristrasni i politički ucenjeni mediji bili su lakši za instrumentalizaciju. Ona manjina koja je ostala na braniku profesije, izgurana je na marginu, gde je na višestrukom udaru.