Izlaz iz talačke krize

Da li je britanska premijerka Tereza Mej nadmudrila sve svoje oponente? Nakon što je u parlamentu odbačen pokušaj da se isključi mogućnost napuštanja Evropske unije bez sporazuma, Mejova je pojačala pritisak na lidere EU da prihvate njene zahteve pre roka za istupanje iz članstva 29. marta. Držanje pištolja uperenog u sopstvenu glavu retko je uspešna pregovaračka metoda, kao što je Grčka mogla da se uveri kada je zapretila da će se odreći evra. Ali kolaps trgovinskih odnosa s Britanijom je mogućnost koja daleko više uznemirava. Osim toga, glavni ustupak koji Mejova zahteva je i bukvalno od perifernog značaja za svaku drugu članicu Unije osim Republike Irske. Stoga se čini razumnim očekivati da evropski lideri budu prvi koji će trepnuti u situaciji kad se datum izlaska iz EU primiče, te da će Mejovoj dati ono što želi: izuzeće od garancija da će granica s Irskom ostati otvorena, a možda čak i obećanje sklapanja neproblematičnog trgovinskog sporazuma s EU. Čini se takođe i da je Mejova nadmudrila svoje domaće oponente. Ubedivši tuce laburističkih poslanika da ne glasaju protiv prilikom ključnog parlamentarnog izjašnjavanja o Bregzitu, Mejovoj je uspelo da diskredituje Laburističku partiju u očima čitave generacije proevropski nastrojenih mladih birača. A ubedivši tvrde bregzitovce unutar Konzervativne stranke da će nekom magijom ukloniti najspornije elemente sporazuma postignutog s EU, Mejova je izborila mogućnost da ostane na vlasti sve do narednih parlamentarnih izbora, možda i nakon toga. Ali ovaj po Mejovu srećan rasplet počiva na jednoj ključnoj pretpostavci: da datum britanskog izlaska iz EU neće biti promenjen. Evropski lideri bi lako mogli da neutrališu pretnju Mejove Bregzitom bez sporazuma i time eliminišu svaku potrebu da joj daju ustupke koje zahteva. Da bi to uradili, potrebno je da razumeju sistem iza izluđujuće strategije neodlučnosti i odlaganja koju Mejova koristi. Tokom čitave svoje karijere, Mejova je prokrastinaciju koristila kao pobedničku strategiju. Kao ministarka unutrašnjih poslova često je dobijala bitke protiv drugih ministara jednostavnim odbijanjem da saopšti svoj stav, ili čak kasnim pojavljivanjem na sastancima, tek nekoliko minuta pre nego što bi trebalo doneti konačnu odluku. Strategija Mejove kojom se dopušta da vreme istekne često se ispostavlja kao pobednička, ali samo u slučajevima kad postoji čvrst rok koji njene oponente primorava na kapitulaciju. Bez toga, puštanje da vreme istekne pretvara se u odlaganje rešavanja problema, neuspešan pokušaj da se izbegne odgovornost, što je refleksija njenih paradoksalnih karakternih osobina, robotizovane nefleksibilnosti i frustrirajuće neodlučnosti. Jednom kad se pregovaračka strategija Mejove razume na pravi način, postaje očigledno kakav treba da bude racionalni odgovor EU na to: totalno odsustvo fleksibilnosti kada je reč o sadržaju sporazuma, ali ukidanje roka za ozvaničenje Bregzita. Evropski lideri ne bi trebalo da prave nikakve ustupke kada je reč o sporazumu, pritom ne ostavljajući ni trunku sumnje u svoju posvećenost Irskoj; niti da Britaniji daju bilo kakve nagoveštaje o tome kako bi budući trgovinski sporazumi s njom mogli da izgledaju. Ali isto tako treba i da javno saopšte kako 29. mart više ne smatraju čvrsto zacrtanim rokom za britanski izlazak iz Unije, te da će rado produžiti pregovarački period koliko god je potrebno - ne samo da bi bio postignut dogovor o novom uređenju međusobnih odnosa, nego i da bi se pokazalo kako ono što je dogovoreno zadovoljava obe strane. Ukidanjem 29. marta kao krajnjeg roka, arbitrarno utvrđenog datuma koji je postao dominantna tema pregovora o Bregzitu zbog jedne začkoljice u Ugovoru o EU, samo bi se priznalo ono što se iza kulisa već dešava. Evropski i britanski zvaničnici već prave planove za produženje roka za pregovore, ali obe strane oklevaju da to javno priznaju, zato što veruju da im postojanje krajnjeg roka daje prednost u pregovorima. Suprotno ranijim očekivanjima, međutim, sada bi trebalo da bude jasno da je postojanje krajnjeg roka zapravo oslabilo pregovaračku poziciju EU. To što je kao datum određen 29. mart jedino je što Mejovoj omogućava da preti Bregzitom bez ikakvog sporazuma s EU. Bez tog datuma, Mejova ne bi bila u stanju da preti evropskim liderima ekonomskim haosom niti bi imala nikakve šanse da kroz parlament progura falični plan povlačenja iz Unije koji nikad neće dobiti većinsku podršku britanske javnosti, i koji bi odnose Ujedinjenog Kraljevstva i EU mogao da zatruje za još mnogo godina. Razmotrimo sada šta bi se dogodilo ako bi evropski lideri glasali za suspendovanje datuma izlaska Britanije iz EU i Londonu ponudili nastavak pregovora koliko god bilo potrebno za postizanje obostrano zadovoljavajućeg sporazuma. Mejova bi, teoretski, mogla da odbije produženje i nastavi da insistira na tome da Britanija 29. marta po svaku cenu istupi iz članstva ukoliko EU odbije njene zahteve za ponovno otvaranje pregovora, ili britanski parlament odbije da podrži njen plan. Ali u tom slučaju bi krivica za haos izazvan odsustvom bilo kakvog sporazuma u potpunosti pala na Mejovu i njenu Konzervativnu stranku. U takvim okolnostima, čak ni oni antievropski orijentisani laburistički poslanici ne bi hteli da glasaju u korist potpuno arbitrarno određenog datuma istupanja iz članstva u EU koji je Mejova Britaniji nametnula, iz čisto stranačkih razloga. Usled toga, jasna većina poslanika bi skoro sigurno u parlamentu progurala usvajanje legislative koja je tamo prošlog meseca tesno poražena. Ovo bi onda omogućilo da iz britanskog zakona bude izbačen 29. mart kao datum izlaska iz EU, te eliminisana mogućnost istupanja iz članstva bez ikakvog sporazuma. Ali pretpostavimo da će parlament odbiti evropsku ponudu za produženje pregovora, i time možda nagovestiti podršku premijerkinoj pretnji izlaskom iz članstva bez sporazuma. Čak i u tom slučaju, EU ništa ne bi izgubila jednostranim odbacivanjem 29. marta. Oni evropski lideri koji su planirali da kapituliraju pred zahtevima Mejove kako bi se u poslednji čas izbegao Bregzit bez sporazuma i dalje bi imali vremena da to učine 28. marta. Ukratko, inicijativa EU za ukidanje arbitrarno određenog datuma za izlazak Britanije iz članstva mogla bi da bude ključ za otključavanje Bregzita. Umesto da sebi dopusti da postane talac pretnji koje upućuje Mejova, EU bi Britaniji mogla da ponudi više vremena za postizanje nacionalnog konsenzusa i donošenje promišljene odluke o budućem uređenju odnosa s Evropom - bilo to u vidu carinske unije, aranžmana o jedinstvenom tržištu po norveškom modelu, opsežnog trgovinskog sporazuma, ili potpunog odustajanja od Bregzita. U svakoj uspešno rešenoj talačkoj situaciji, prvi ključni korak ka raspletu je uklanjanje krajnjih rokova. Evropski lideri bi sada trebalo da naprave taj korak.