Kud plovi ovaj trajekt

Zvuči kao sprdnja, ali je živa istina. U sklopu priprema za izlazak iz Evropske unije bez ikakvog sporazuma, britansko ministarstvo saobraćaja je, ne raspisujući tender, 13,8 miliona funti vredan ugovor za otvaranje nove (zapravo obnavljanje nekadašnje, 2013. ukinute) trajektne linije između Ramsgejta i belgijskog Ostendea - a s idejom da se, u anticipaciji ogromnih gužvi do kojih će u slučaju „tvrdog“ Bregzita izvesno doći, rastereti glavna linija koja Ostrvo spaja s kontinentom, ona između Dovera i Kalea u Francuskoj - prošlog decembra poverilo kompaniji koja... Pa, ne poseduje nijedan brod. Nikad nije upravljala nekom trajektnom linijom. I opšte uslove poslovanja objavljene na svom sajtu je, po svemu sudeći, prekopirala sa sajta jedne firme za kućnu dostavu pica. O.K, preduzeće o kojem je reč, Siborn frajt, za ovaj poslovni aranžman je inicijalno imalo pozadinsku podršku irske kompanije Arklou šiping, koja jeste specijalizovana za brodski transport, i poseduje flotu od preko 40 brodova. I da, ugovori za uspostavljanje trajektnog saobraćaja na pomenutoj liniji sklopljeni su s još dvema kompanijama (ukupna vrednost tri ugovora: 108 miliona funti). Ali znaci upozorenja su bili tu od početka: britanska i irska štampa je odmah u decembru, kad je objavljeno da su aranžmani sklopljeni, upozoravala da je izbor jedne start-ap firme (!) kakva je Siborn frajt za tako ozbiljan posao krajnje dubiozan. No reagovanje zvaničnog Londona usledilo je tek nakon što su se Irci predomislili i objavili povlačenje iz posla, pa je ministarstvo saobraćaja sad objavilo da se ugovor sa Siborn frajtom poništava. Tako je najzaslužniji za ovu kolosalnu brljotinu, ministar saobraćaja Kris Grejling, završio - makar na simboličnom nivou - kao lik iz slepstik komedija: s pitom na licu. Ali, uprkos pozivima na njegovu smenu iz nekih krugova, jedan od žustrijih zagovornika Bregzita u kabinetu premijerke Tereze Mej neće snositi nikakve posledice: izvori iz vlade kažu da i dalje uživa podršku kolega. Mejova, uostalom, trenutno ima prečih poslova od otpuštanja nesposobnih ministara: pre svega da nekom mađioničarskom veštinom obezbedi parlamentarnu većinu za usvajanje sporazuma koji je postigla s EU, a koga se u međuvremenu i sama u neku ruku odrekla, budući da od evropskih partnera - bez obzira na sva njihova odbijanja da to učine - i dalje traži da on bude izmenjen u delu koji se tiče zaštitnog mehanizma za sprečavanje ponovnog uspostavljanja tvrde granice između Republike Irske i Severne Irske. Čitav ovaj slučaj ostaje stoga tek kao uverljiva - i poražavajuća - ilustracija koliko su, u svojoj beskrajnoj aroganciji i političkoj zaslepljenosti, radikalni zagovornici Bregzita spremni da idu: ne samo logici, nego i životu uprkos. Problem je samo što bi, u slučaju da zemlja na kraju ipak iz EU izađe bez sporazuma, stvari od 29. marta mogle da postanu još mnogo, mnogo gore.