Pobuna ignorisanih sa stavom

Sve masovniji građanski protesti u Srbiji zbog nedemokratske vlasti su nova društvena činjenica. Ono što verovatno zbunjuje mnoge u Srbiji, ali i izvan nje, jeste saznanje da realno postojeći društveni poredak ima gotovo sve atribute autokratske vlasti, iako je u Srbiji pre gotovo tri decenije uspostavljen sistem višestranačke parlamentarne demokratije, koji u značajnoj meri uvažava moderne demokratske procedure izbora svih nosilaca vlasti. Razumljivo, aktuelna vlast odbija svaku pomisao da se njihov način vladanja može označiti kao nedemokratski i autokratski. Uverenje da je Srbija stekla svojstva demokratske države, pa i demokratskog društva, sadašnja vlast zasniva na činjenicama da su doneseni zakoni koji omogućuju demokratičnost u konstituciji i funkcionisanju svih vidova vlasti, da su njeni nosioci birani na višestranačkim izborima i da akteri „međunarodne zajednice“ nisu doskora imali suštinske primedbe na način na koji su uspostavljene institucije vlasti u ovoj zemlji. Svoju legitimnost sadašnja vlast zasniva na činjenici da su njeni nosioci na izborima dobili potrebnu većinu glasova izašlih birača i da su time „od naroda“ dobili saglasnost za svoju politiku, pa i za „stil vladanja“. Oni veruju da su rezultati te politike za dobro većine ljudi i da je to dodatni osnov legitimnosti. Ali, zbog pogrešnog razumevanja suštine demokratije kao vladavine demosa (naroda), zbog previda da demos („narod“) čine i oni iz „većine“ koja je glasala za datu „političku opciju“, i oni koji su glasali za druge pretendente na mesta u vlasti, pa i oni koji nisu glasali, ma koji da su njihovi razlozi za neglasanje, stavljen je znak jednakosti između legalnosti i legitimnosti sadašnje vlasti. Vlast je ignorisala, nipodaštavala i onemogućavala legitimna politička prava na autonomno političko mišljenje i delanje svih koji čine „narod“, ali koji nisu njene političke pristalice. Jedno vreme ti politički obespravljeni ljudi su to trpeli, povlačili se iz svih vidova javnog političkog delovanja. Ali, kao i svaki vid trpljenja, ni ova vrsta političke, pa i ljudske povređenosti kod normalnih ljudi ne može trajati u nedogled. Ne ulazeći u celovitiju analizu svih okolnosti koje su dovele do građanskih protesta, valja reći da, osim straha pred rastućim ljudskim poniženjima zbog nedopustivog „stila vladanja“, i zbog posledica loših politika ove vlasti, ljudi uočavaju i ubrzano kvarenje kvaliteta njihovog svakodnevnog života, pogotovo u poređenju sa kvalitetom života većine ljudi u istinski demokratskim državama. Mnogo je i sve više činjenica o autokratskom načinu vršenja vlasti u postoktobarskoj Srbiji, posebno od uspostave svih vidova i nivoa vlasti od strane SNS kao stranke koja je poslednjih godina dobijala najviše glasova na izborima. Ali, u javnim kazivanjima nije ozbiljnije otvoreno pitanje o uzrocima uspostave i jačanja takve vlasti, o uzrocima relativno duge „tihe tolerancije“ od strane društvene većine prema takvom načinu vladanja i razlozima onih koji i dalje podržavaju evidentno autokratsku vlast. Kad je reč o uzrocima uspostave i jačanja autokratske vlasti u Srbiji naglasak je najpre na analizi ličnih svojstava samih nosilaca takve vlasti, na njihovu isključivu usmerenost na obavljanje funkcija vlasti za vlastitu korist, na njihovu težnju da što duže ostanu na vlasti. Ispada da pojedinci kad dobiju vlast, kad je se „dočepaju“, sami sebe čine autokratama, koristeći sva njima znana i dostupna sredstva, uključiv i simuliranje ličnih demokratskih uverenja, uz učestalo isticanje njihove velike brige za „dobro naroda“, brige za „bolji život u budućnosti“ i njihovu veliku ljubav za srpski narod i Srbiju. Drugi smer tumačenja uspostave i jačanja autokratske vlasti u današnjoj Srbiji jeste u isticanju svojstava društvene većine, kojoj kao da treba autokratska vlast, najpre zbog istorijski nasleđene sklonosti ka autoritarnosti, traženja jakog vođe u koga valja imati puno poverenje da on zna i može činiti ono što je najbolje za „narod“. Ističe se i nedostatak iskustva „življenja u demokratiji“ kao i nerazvijena „demokratska kultura“ . Objašnjenja za pomenutu „tihu toleranciju“ od strane društvene većine prema uspostavi i jačanju autokratskog načina vladanja nalaze se, svakako, u nedostatku uvida u realni način vladanja, posebno u nepovoljnim medijskim prilikama, jer većina medija radi u korist vlasti, a društvena većina nema sredstava, vremena i potrebne obrazovanosti da prati ono što se kao informacija i saznanje nudi u malobrojnim, od vlasti nekontrolisanim medijima. „Tiha tolerancija“ većine u odnosu na autokratičnost vlasti svakako ishodi i iz raširenog straha od mogućih represalija prema onima koji bi se bunili protiv takve vlasti, a taj je strah izraženiji ako je nečija egzistencijalna situacija nepovoljnija, posebno kod onih koji su bez zaposlenja ili rade za mizerne plate. Takvih je uplašenih ljudi u Srbiji evidentno mnogo. Najzad, ne treba zaboraviti ni način delovanja znatnog dela „društvene elite“ i „trendsetera“ koji, kroz medije i druge oblike javnog delovanja, daju „narodu“ primer „kako se danas treba ponašati“ („gledati svoja posla“). Svakako, posebno je značajno javno delovanje znatnog dela ekonomske elite koja, u saradnji sa vlastima, uspešno gradi svoje materijalno bogatstvo. Vredi zabeležiti da, za sada, iz krugova ekonomske elite nije iskazana podrška trenutnom građanskom protestu. Reklo bi se da nije malo poslovnih ljudi (i onih bolje plaćenih koji za njih rade) u današnjoj Srbiji kojima je dobro u postojećem „poretku stvari“, koji uspešno zadovoljavaju većinu svojih potreba i nije im naročit problem što žive u zemlji u kojoj se vodi javna politika na autokratski način. Iako su sva navedena objašnjenja činilaca jačanja „demokratično“ uspostavljene autokratske vlasti u današnjoj Srbiji relevantna, čini se da su i nedostatna. Jer, ne dolazi se do razumevanja bitnih društveno-strukturalnih svojstava današnjeg društva koja generišu opisivana svojstva i onih koji vladaju i onih kojima se vlada. Previđa se dugo prisutni proces etnonacionalizacije društva, koji daje pečat svim društvenim dešavanjima. „Društvo“ se etnonacionalizuje tako da „društveni sistem“ i svi njegovi „podsistemi“ (politički, ekonomski, kulturno-duhovni) imaju primarnu funkciju „subjektivizacije“ dominantne nacije i realizacije dominantnih etnonacionalnih interesa kao vladajućih društvenih interesa. Dominantna „nacija“ postaje „starija“ realnost od „društva“. „Društvo“ se tretira kao „svojina“ dominantne nacije. Etnonacionalizovano društvo se „strukturira“ i deli na one koji pripadaju (rođenjem ili ličnim izborom) vladajućoj naciji i na one koji joj ne pripadaju. Sve druge društvene podele - klasne, imovinske i druge - i dalje postoje i mogu uticati na društvena dešavanja, ali su u odsudnim društvenim dešavanjima od drugorazrednog značaja. Važno je naglasiti da je etnonacionalizacija svojstvo „društva“, koje ima svoj izraz i u dominantnoj „društvenoj svesti“, pa i u oblikovanju dominantnih idejnih orijentacija, gde je otvoreni nacionalizam jedna od varijanti takvih idejnih orijentacija. U uslovima političkog pluralizma, koji je jedno od nezaobilaznih obeležja postsocijalističke „tranzicije“ Srbije, kao i drugih postsocijalističkih društava, nacionalizam kao politička orijentacija postaje legitiman. Stoga, ograničena je mogućnost njegovog društveno-sistemskog osporavanja, pogotovo u uslovima kada su široko probuđena nacionalna osećanja i nacionalne identifikacije u svim postjugoslovenskim društvima, a slične su tendencije i u svetskim razmerama. Valja reći da je, i u načelu, nelegitimno osporavanje i „ruženje“ nacionalnih osećanja i nacionalne identifikacije. Taj vid „kritike“ nacionalizma kao političke orijentacije po pravilu jača već široko rasprostranjena nacionalna osećanja i doprinosi snaženju nacionalizma kao ideologije. Nacionalizam, kao ideologija hipostaziranja nacionalnih interesa, bila je i jeste ključna „sastavnica“ populizma, ma koje da su druge njegove „sastavnice“, i ma koje da su druge društvene okolnosti koje pogoduju snaženju populizma kao političke „platforme“ za osvajanje i održavanje autoritarne vladavine. Mnogo je posledica ovakve konstitucije društva, od kojih su neke nesumnjivo nepovoljne po svakodnevni život ljudi u takvom društvu, uključiv i one koji pripadaju etniji koja je etnonacionalizovala društvo. Etnonacionalizacija nije, naravno, osobenost samo društva Srbije. Ali, ono danas jeste u znaku naglašene etnonacionalizacije. Radi realizacije društveno-sistemskih ciljeva takvog „društva“, kako govore relevantna naučna saznanja, funkcionalno je jačanje svih segmenata vlasti (zakonodavne, izvršne i sudske) kao jedinstvene vlasti, sa najvećom realnom moći koju ima izvršna vlast, kojoj se daje efektivna kontrola svih bitnih poluga društvene moći. Kad se ističu razlozi zbog kojih se vodi određena realpolitika, kad se oblikuju „državni projekti“, vlast, posebno izvršna, ističe najpre nacionalne, potom državne, a društveni interesi se, po pravilu, i ne pominju. U etnonacionalizovanom društvu uspostavlja se i primeren sistem društvene promocije - sticanje javnih priznanja, ugleda i dobrih položaja u društvu. To bitno utiče i na „kadrovska rešenja“ pri kandidovanju i postavljanju odgovarajućih, nacionalno „podobnih“ pojedinaca na društveno važne funkcije. Naravno, ako je društvo etnonacionalizovano realno je očekivati prevlast političkih stranaka i drugih aktera kojima su interesi dominantne nacije najbitnija politička odrednica. Tu je objašnjenje i za sadašnju veliku popularnost SNS u izbornom telu i učestalo podržavanje njenog lidera i njenih kadrova, uprkos brojnim lošim političkim potezima i lošim posledicama takvih odluka po kvalitet života svih, pa i većine koja podržava sadašnju sveprisutnu vlast ove stranke. Ako se ima u vidu ova društvena osnova popularnosti i političke privlačnosti SNS-a i drugih stranaka koje imaju izraziti naglasak na srpske nacionalne interese, teško je očekivati značajniju promenu u odnosu ljudi u Srbiji prema akterima koji se vide kao ključni zaštitnici „srpskih“ nacionalnih interesa. Jer, u takvom društvu od njih su manjeg značaja klasni, generacijski, svetonazorni, ideološki, alii i interesi življenja u demokratski uređenom društvu u kome ljudi kao ljudi imaju jednaka ljudska prava. Da društvo Srbije nije bilo temeljno etnonacionalizovano i početkom 2000-ih, da država nije nastavila da primarno deluje kao etnonacionalna, postsocijalistička „tranzicija“ u Srbiji ne bi imala mnoge nepovoljne karakteristike i ne bi došlo do društvenog stanja koje je postalo nepodnošljivo za mnoge ljude u ovoj zemlji, zbog kojih su oni ponovno „izašli na ulicu“, iako je kvalitet njihovog života danas objektivno bolji nego što je bio tokom 90-ih. Stoga, da rezultat ovih građanskih protesta ne bi doneo njegovim učesnicima još jedno razočarenje, traženi „novi sistem“ ne može biti samo u znaku demokratizacije svih domena društva. Nužno je promeniti društveno-strukturalna svojstva da se prevaziđe dosadašnja etnonacionalizacija društva, kako bi institucije primarno bile demokratski uspostavljene, a ne „nacionalne“, i svakako ne „razorene institucije“.