Love, a ulovljeni

Ako bi kakvim čudesnim sticajem okolnosti ovaj tekst pročitala cela Srbija, 95 odsto čitalaca odbacilo bi ga sa najvećom ozlojeđenošću, nekih tri odsto bi ga možda prihvatilo kao povod za razmišljanja u kakva se ranije nisu upuštali, a najviše dva odsto bi ga doživelo kao eventualno korisno štivo. Svrha teksta je da pokaže da je položaj Srbije u odnosu na Kosovo daleko lošiji nego što se u javnosti percipira, te da je pod uticajem predozirane propagande pitanje Kosova doživljeno kao izbor između dobre i loše opcije, a ono je u stvari izbor između dva, i to neugodna i pogubna zla. Kosovo je oteto u ratu koji smo mi izgubili. Da je rat izgubljen bez obzira na Rezoluciju 1244 vidi se po tome što smo po njegovom okončanju sklopili sporazum po kome smo se sa te teritorije povukli i po kome je sila sa kojom smo bili u sukobu tu teritoriju zaposela onako kako je ona našla za shodno. Malo je izgubljenih ratova koji se ne plaćaju teritorijalnim ustupcima, a naš rat iz 1999. nije u tom pogledu nikakav izuzetak. Sudbinu malih država po pravilu su rešavale velike sile. U tom rešavanju povremeno su i mestimično ulogu igrale simpatije i istorijska savezništva, ali su odlučujući uticaj imali interesi. Domaća javnost shvatila je da se najmoćniji činilac na planeti opredelio za opciju u kojoj je Kosovo samostalna država i zato je Srbija, uprkos uveravanjima sa političkog vrha da Kosovo ni po koju cenu nećemo predati, suočena samo sa izborom načina na koji bi se bolno anticipirana i tragično slućena predaja, ipak, ostvarila. Kakve opcije Srbija ima na raspolaganju s obzirom na jasan stav nezaobilaznih presudilaca u današnjem svetu? Prva je ona koju Srbija trenutno ne prihvata: definitivno osamostaljenje Kosova kao nezavisne države i pristanak na njegovu famoznu stolicu u UN. Poznato je kakvi su emotivni i politički troškovi te opcije. Na emotivnom planu, kosovski mit je utkan u samo naše duhovno ustrojstvo, mnogi od nas doživljavaju ga kao neodvojivo jezgro i središte našeg nacionalnog bića. Politički gledano, iskrsava krupno pitanje da li će se na političkom vrhu naći garnitura koja bi to konačno otkidanje Kosova mogla da izvede, a da politički preživi i, još odsudnije, da li bi na taj rizik bila voljna da pristane. Zadržavanje postojećeg stanja („zamrznuti konflikt“) takođe je neprihvatljivo: izvor je opasnih političkih napetosti i generator neizvesnosti koja se pogubno odražava na ekonomski razvoj, uz veliki fiskalni trošak, nedovoljno vidljive tokove novca usmerene ka Kosovu, a zatim i, s tim tokovima povezane, ogromne rizike zloupotreba u državi koja inače slovi kao visoko korumpirana. Očigledna je i opasnost da se kancerozno tkivo mutnih poslova maligno širi na celo društvo. Održavanje statusa quo očito ima smisla samo ukoliko se nadamo i očekujemo da ćemo uspeti da Kosovo reintegrišemo u Srbiju, a za takvu nadu nema valjana osnova. U tom očekivanju da se iz statusa quo ispili po nas „povoljno“ rešenje, postoji nekoliko opcija delovanja ili iščekivanja poželjnih preokreta. Prva je očekivanje da će svetski moćnici dijametralno obrnuti stavove i omogućiti reintegraciju Kosova. Bez rizika se može ustvrditi da se tako nešto neće dogoditi, aktuelno stanje ne daje ni najmanje povoda za takvu nadu. Druga je opcija intenziviranje diplomatskih napora u cilju promene postojećih stavova i politika svetskih moćnika. Dosadašnja iskustva ne otkrivaju nikakve nade ni na tom planu. Izgleda da deo javnosti gaji uverenje da bi vojnička intervencija Srbije na Kosovu bila brz i delotvoran postupak vraćanja ove teritorije u naše okrilje. No, iskustvo sa bombardovanjem, posve jasno pokazuje da bi nas takva politika odvela u novu izvesnu katastrofu. Na mnogo mesta, kako kod nas tako i u inostranim krugovima, uporno se naglašava kako u pitanjima konačnog statusa Kosova treba nastojati da se postigne kompromis. To je hipokritična besmislica. Za kompromis je potrebno da budu ispunjena najmanje dva ključna uslova, a nijedan od ta dva uslova nije ispunjen - početne pozicije su bile i ostaju galaktički udaljene, a ne postoji ni saglasnost o bitnim sastavnicama problema kako bi bar deo rešenja mogao logički da se izvede iz tih polaznih stanovišta. Štaviše, struktura problema rešavanja kosovskog čvora ne nudi nekakav kontinuum različitih dimenzija čijim bi se kompenzatornim variranjem moglo doći do takvog konačnog ishoda u kome bi izvesne prednosti u jednoj dimenziji mogle svakoj strani da posluže kao nadoknada za nepovoljan rezultat u nekoj drugoj dimenziji. Drugim rečima, struktura kosovskog problema je binarna: ili će se Kosovo definitivno odvojiti i formalno urediti kao nezavisna država, ili će se vratiti u sastav Srbije, pa makar i sa vrlo visokim stepenom autonomije. Svaka od dve opcije u tom mogućem ishodu za jednu je stranu zadovoljavajuća, a za drugu predstavlja slom i potpun poraz. Otkidanje Kosova u crno bi zavilo 110.000 Srba, koliko ih je tamo ostalo, i na izvestan način bi dotaklo milione Srba u centralnoj Srbiji, među kojima nije mali broj onih koji bi to doživeli kao tragičan udar. Reintegracija Kosova bila bi sinonim za totalni slom i nade i vere za nepunih dva miliona Albanaca. Šta je manje od ta dva zla? Postoje čvrsti razlozi za verovanje da će Kosovo morati da se osamostali i da se njegova nezavisnost formalizuje i članstvima u vodećim međunarodnim organizacijama. Taj je zaključak nedavno reaktualizovan najnovijom Trampovom inicijativom koja kao da nagoveštava da će SAD ovde ponovo iznuditi rešenje nakon što je EU pokazala svoju nemoć. Za one koji u reintegraciju ionako nisu verovali, Trampova inicijativa i nije neki naročiti obrt. Ako ona urodi plodom, za Srbiju i ne preostaje neki naročiti izbor. Ona svojim protivljenjem može unekoliko da oteža i odloži to rešenje, ali bi to bio samo produžetak agonije uz dalje akumuliranje svih pobrojanih nepogoda, uključujući političke napetosti i velike fiskalne izdatke. Trampova inicijativa silno bi skratila dalje muke i uslovila velike uštede na troškovima. Ona bi okončala ovo predugo putovanje u nepovrat, koje odavno već liči na laganu indijansku smrt. Eventualne nade da bi naši saveznici mogli da preokrenu ovakav razvoj događaja isprazne su i zaludne. Nije isključeno da bi se u tim novim pregovorima, uz veštije tvrđenje pazara nego dosad, mogla konačno izboriti ukleta zajednica srpskih opština, možda i sa nadležnostima koje bi uslovile neku vrstu federalizacije Kosova. No, i to bi moglo da se ispostavi kao mač sa dve oštrice. Sveža iskustva pokazuju da federalizacija komplikuje državne politike i silno obara efikasnost zajednice kao celine. To bi se nepovoljno odrazilo na standard i prosperitet ne samo Albanaca nego i kosovskih Srba. Stoga ostaje pitanje ne bi li to poništilo koristi koje bi Srbi imali od većeg stepena autonomije i veće kontrole nad svojim lokalnim poslovima. Tako to tipično biva u životu: na jednoj se strani dobija po cenu gubitaka koji se ne daju izbeći na drugoj. Ako je istina ono što slute pesimisti – da od obnove našeg državnog suvereniteta nad Kosovom nema baš ništa – onda bi racionalan izbor bio blagotvorno iako zakasnelo mirenje sa stvarnošću. Time bi bile ostvarene višestruke koristi, i to u vidu otklanjanja brojnih troškova i šteta. Uz to, ublažio bi se, a u daljoj perspektivi možda i zaustavio proces narastanja mržnje između dva naroda sa čijim bi se posledicama inače moralo živeti u bližoj, pa i daljoj budućnosti. Evo pokušaja da se tekst završi jednom istinski optimističkom i sa mnogo nade prožetom poentom. Pregovori o Kosovu mogli bi da se povežu sa toliko mučnim i predugim pogađanjem o ulasku u EU. Možda ne bi bilo sasvim bezizgledno da se iskombinuje jedan znatno obuhvatniji sporazum: da se priznavanje kosovske nezavisnosti poveže sa ubrzanim, vremenski čvrsto oročenim ulaskom i Srbije i Kosova u EU. Taj epohalni pomak silno bi olakšao rešavanje velikog broja teških problema u vezi sa Kosovom, neke bi po kratkom postupku čak i skinuo sa dnevnog reda, a znatno bi poboljšao i njihovu percepciju u najširoj javnosti. Takav zaokret doveo bi do toga da se građani obe ove teritorije bezmalo osećaju kao da žive u jednoj zemlji. U Prizren bi se putovalo lagodno i bezbrižno kao što se putuje u Sombor. Mnogo nas je koji bi takvu perspektivu doživeli kao hepiend i podržali onako zdušno kako se uopšte jedna pozitivna stvar podržati može.