Baronova Baronica

Karneval naprednjaka pod sloganom „Budućnost Srbije“ krenuo je Eritrejom. Tako bi trebalo da glasi vest o aktivnostima predsednika Srbije, koji sa bulumentom bednih i poniženih ljudi, dovedenih kao roblje o trošku poreskih obveznika, obilazi opljačkanu i upropaštenu zemlju. Čitava Srbija je njegov talac. Koliko mora biti amoralna osoba, pa da naruči takav rijaliti u cilju ažuriranja laži, kojima već sedam godina nemilice zagađuje javni prostor. I što je još gore, koliko mora da je ludilo koje opslužuje takvu bestidnost. Hipnoza ima ograničeno vreme trajanja. Zato je veoma važno neprekidno održavati tenziju, ne dozvoliti građanima da ni za trenutak budu sami sa sobom, da se zapitaju kako žive? Jedino što u Srbiji raste po glavi stanovnika jesu laži. Po tome smo istinski lider u regionu. Ali, ne može predsednik baš sve sam. Svestan je da su njegovi dežurni fikusi Nebojša, Vulin i Babić Vazduplohov menažerija nižeg reda, strašila za domaći teren. Sa njima može da ponižava zdrav razum po Srbiji, međutim, nisu oni kalibar za Brisel, ili Davos. Iako su zavidnog ulizičkog potencijala, njihovi mentalni kapaciteti nedovoljni su da nadograde predsednikovo opsenarstvo, koje svakim danom mora da se uvećava. Da se razumemo, ne zamera predsednik njima mračnu prošlost. Ima je i on. Prošlost je preporuka. Istina, podatak da se Vazduplohov u prethodnom životu bavio preprodajom grobnih mesta je tugaljivo bedan. Nešto kao pozajmica Vulinove tetke iz Kanade. Međutim, za lagodniji opstanak razbojničke politike trebalo je pronaći džokera s kojim će se za neko vreme produžiti iluzija naivnim, pokazati građanima Srbije da mračna prošlost nije uslov za ulazak u naprednjačku vladu. Bilo je samo pitanje dana kada će Baron naći Baronicu. U početku, izgledalo je da je zalutala na političku scenu Srbije, u to vašarište drumskih razbojnika, gde su kriminal, lažne diplome i korupcija pravilo, a ne izuzetak. Činilo se da će i ona biti samo fikus, ali sa aurom nekoga ko je vaspitavan po merilima civilizovanog sveta. Sa takvima je naprednjačka vlast od početka u debelom minusu. Dugo je premijerka uspevala da hini nešto drugo, da ne daje lični doprinos svakodnevnim lažima, da u javnim nastupima ne prelazi granice zdravog razuma. Neko vreme je to išlo, a onda se pokazalo da je i ona zaražena virusom pokvarenjaštva, samo što je u njenom slučaju vreme inkubacije bilo nešto duže. Ludilo predsednika dobilo je sagovornika, koji je sposoban da nadograđuje laž naprednjaka. Na početku predsednikove turneje „Budućnost Srbije“, premijerka je u Vranju izjavila da je razlika između Srbije danas i Srbije pre vlasti Vučića to što je nekada bila u rangu sa zemljama poput Eritreje, a sada je najveći problem to što ne napreduje dovoljno brzo. Ne znam šta o ovoj izjavi premijerke misli ministar inostranih poslova Srbije, Ivica Dačić, budući da Eritreja nije priznala Kosovo. Taman Ivica ubedi Federaciju Sent Kits i Nevis i Republiku Palau da povuku priznanje Kosova, i po hitnom postupku im ukine vize, kad premijerka otvara front prema Eritreji. Međutim, zna dobro premijerka kako izgleda stvarnost Srbije. Za nju nema veće časti nego da radi „rame uz rame“ sa predsednikom Aleksandrom Vučićem. On je njen mentor. Iako nije završila radikalske univerzitete gde se stvara neuništiva politička amfibija ‒ riba vodozemac koja leti ‒ i gde se stiče diploma lažnog rodoljublja, premijerka je govorom u Vranju pokazala da i laž kada radi na sebi ostvaruje zavidne rezultate. I dok hipnotisani i poniženi građani u putujućem cirkusu „Budućnost Srbije“ obilaze regione jedne opljačkane zemlje, za to vreme raste broj onih slobodnih, koji imaju hrabrosti da Baronu i Baronici postave neka pitanja. Recimo, hoće li javnost dobiti na uvid snimak sa naplatne rampe u Doljevcu gde je u sudaru, koji je izazvalo vozilo u kojem se vozio direktor Koridora Srbije, poginula Stanika Gligorijević? Da li je za volanom bio Zoran Babić? Taj odgovor čeka „Jedan od 5 miliona“.