Čarobna formula najvažnijeg ministra

Nije trebalo mnogo, stvarnom premijeru, ministru finansija i ministru za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, a formalnom predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću, da najavi novo povećanje plata i penzija u ovoj godini. Skrivajući se iza budžetskog suficita u januaru, a ne osvrćući na nagoveštaje koji dolaze i iz srpske i iz evropskih ekonomija o skoro sigurnom usporavanju privrednog rasta u 2019, Vučić već polovinom februara, najaviće kako stanje u budžetu i rast BDP-a, iako se radi o samo jednom od 12 meseci tokom godine, omogućavaju da država, suprotno savetu MMF-a ili upozorenjima o tome da se bližimo novoj ekonomskoj krizi, planira da povećava penzije dva puta više no što se očekuje da raste privreda. Jer, objašnjava šef svih državnih resora, iza planiranih povećanja ne stoje partijski dogovori, svojstveni nekim njegovim prethodnicima, već dobri ekonomski rezultati. I dok mu se ti dobri budžetski rezultati u ovom trenutku ne mogu osporiti, baš kao ni opaska da su njegovi prethodnici neodgovornim povećanjem penzija u predvorju globalne ekonomske krize 2008. vinuli deficit u nebesa, Vučić je prećutao da je ta greška njegovih političkih protivnika omogućena upravo zahvaljujući prethodno narušenom jasnom pravilu usklađivanja penzija. Kako od jeseni 2018. ne postoje nikakva pravila, zahvaljujući usvojenim izmenama i dopunama Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju, kojima je ukinuta formula za usklađivanje penzija, odnosno čvrsta i predvidiva veza između uplaćenih doprinosa i visine stečene penzije, na javnosti je, kao i mnogo puta do sada, da Vučiću veruje na reč. Jer, zakon koji mu je doskoro bio prepreka da usklađuje po „sopstvenoj formuli“ ili, kako to reče nedavno formalni ministar finansija Siniša Mali, „fleksibilnije, a u interesu najstarijih sugrađana“, već nekoliko meseci mu ne stoji na putu. Da bi se ovaj voluntarizam i diskreciono pravo vlasti da određuje procente povećanja u skladu sa svojim političkim i izbornim računicama sprečio, Fiskalni savet Srbije izneo je, nekoliko dana pre Vučićeve najnovije najave povećanja penzija i plata, formule za buduće usklađivanje penzija u Srbiji. Uz upozorenje da je baš ova godina „pravo i poslednje vreme da se teško ostvarena finansijska konsolidacija penzijskog sistema pretoči u dugoročno sistemsko rešenje usvajanjem nove formule za usklađivanje penzija“. Pošto njihov apel od jesenas - da Vlada Srbije povuče iz skupštinske procedure izmene pomenutog zakona kojim bi se ukinula višedecenijska praksa jasno definisanog načina indeksacije, odnosno usklađivanja penzija, a što je prvom čoveku Srbije očigledno bila politička stega - Fiskalni savet obelodanio je ovoga puta, ne jedan, nego pet načina, to jest formula za budući obračun penzija, u nameri da „podstakne društvenu diskusiju“, odnosno javnu raspravu o najboljem i najprihvatljivijem rešenju. Penzije bi se, prema njihovim predlozima, usklađivale - sa inflacijom i onim procentom rasta BDP-a koji je iznad dva odsto, 50 odsto sa inflacijom i 50 odsto sa rastom BDP-a, 50 odsto sa inflacijom i 50 odsto sa rastom prosečnih zarada, 40 odsto sa inflacijom i 60 odsto sa rastom zarada ili na kraju, 30 odsto sa zaradom i 70 odsto sa rastom ukupne mase zarada. Nikola Altiparmakov, član Fiskalnog saveta Srbije, kaže za NIN da je njihova ideja bila da iznošenjem čak pet mogućih formula, od kojih je svaka ekonomski održiva, podstaknu javnu raspravu koja bi iznedrila rešenje prihvatljivo najširem krugu relevantnih društvenih aktera. On objašnjava da namera Fiskalnog saveta nije bila da ekonomisti, odnosno tehnokrate, predlože najbolje rešenje, nego da se do njega dođe u diskusiji penzionerskih udruženja, sindikata, političkih partija, stručnih krugova, kako bi ono uživalo podršku što većeg broja ljudi. „Potrebno je napraviti čvrst društveni ugovor koji bi mogao da opstane narednu deceniju, a formula koja bi se usvojila je materijalizacija tog ugovora“, kaže Altiparmakov, podsećajući da naše iskustvo govori da je nedovoljno promišljena ili neprihvaćena formula za indeksaciju penzija uvek vodila velikim fiskalnim i društvenim turbulencijama. Kao primer, navodi se i izmena „švajcarske formule“, odnosno usklađivanje 50 odsto sa inflacijom, a 50 odsto sa rastom zarada, koju je Srbija primenjivala od 2003. do 2005. I uprkos činjenici da je ovakav obračun imao veliku društvenu podršku, tadašnje vlasti su, „uslišujući zahtev Svetske banke, u okviru sporazuma sa MMF-om, ukinule ovu formulu i propisale usklađivanje penzija isključivo sa kretanjem cena. To je nešto kasnije dovelo do društvenog i socijalnog nezadovoljstva, a onda i velikih, ekonomski neodrživih povećanja penzija 2008, koja su prouzrokovala višegodišnju penzijsku i budžetsku destabilizaciju“, piše u analizi Fiskalnog saveta. Altiparmakov dodaje da je upravo takva, naprečac doneta odluka tadašnje vlade, na ekonomski neutemeljen zahtev Svetske banke, primer da nova formula mora uživati najširu moguću podršku. „Fiskalni savet upravo nije želeo da sada uradi ono što je tada uradila Svetska banka, zahtevajući ili insistirajući na tehnokratskoj odluci, odnosno namećući jednu formulu“. Ovaj sagovornik NIN-a kaže da bi formulu za usklađivanje penzija trebalo usvojiti što je pre moguće, jer svako odugovlačenje sa njenim donošenjem povećava fiskalne i ekonomske rizike i ostavlja mogućnost da se donose neutemeljene i ekonomski neodržive mere. „Ako polazimo od pretpostavke da rast penzija mora pratiti ekonomski rast, onda nema potreba da se insistira na fleksibilnijem pristupu usklađivanju penzija“, zaključuje Altiparmakov uz napomenu da „penzijski sistem počiva na međugeneracijskoj solidarnosti, odnosno da se penzije sadašnjim penzionerima isplaćuju novcem od doprinosa današnjih zaposlenih, što znači da svaka proizvoljnost i nesistemska mera povećanja penzija ide na štetu zaposlenih“. Ako budžetska situacija to dozvoljava, kaže on, višak novca treba da se usmeri na investicije i smanjenja opterećenja rada, a ne prekomerno i izvansistemsko povećanje penzija. Kojim kanalima, kada i na koji način će vlast pristupiti javnoj raspravi o formulama koje je nedavno predstavio Fiskalni savet, umnogome će zavisiti od toga da li su pred Srbijom još jedni izbori, ali analitičari ne veruju da će se o usvajanju bilo koje od ovih formula razmišljati pre naredne godine. Penzionerska udruženja, pak, naročito ona kivna zbog smanjenja penzija tokom trajanja fiskalne konsolidacije, i dalje prete da će se sa Vladom terati do Strazbura zbog onoga što im je, kako smatraju, oteto, a o najboljoj formuli među onima koje je na javni sto izneo Fiskalni savet izjašnjavaće se u narednim nedeljama i mesecima. Sa druge strane, Milojko Arsić, profesor beogradskog Ekonomskog fakulteta, kaže da svaki od ovih predlog ima i svoje dobre i svoje loše strane, ali smatra da bi povratak na „švajcarsku formulu“, to jest usklađivanje sa inflacijom i rastom zarada bilo najprihvatljivije. „Iako i ovaj način usklađivanja ima zamku, a ona se krije u mogućnosti da Vlada čestim povećanjem plata u javnom sektoru podiže i penzije, verujem da je najlakši za praćenje i razumljiv najvećem broju penzionera. Najpre, i podaci o inflaciji i o rastu zarada su dosta ažurniji i ne podležu revizijama, kao što je to slučaj sa BDP-om. Daleko je lakše pratiti i usklađivati na ovakav način, nego ako se primenjuje prva predložena formula, odnosno ona da se penzije usklađuju sa inflacijom i rastom BDP-a iznad dva odsto. Ali, koja god od tih formula da bude prihvaćena, važno je da su one ekonomski i bilansno održive, a najvažnije je da se dođe do sistemskog, odnosno zakonskog rešenja, koje sprečava diskreciono pravo vlastima da same određuju kome će i koliko povećavati penzije“, kaže Arsić. On smatra da je Vučićevo nedavno pominjanje „sigurnog povećanja plata i penzija“, neodgovorno i neprimereno, jer su plate i penzije nedavno već povećane, te ne bi trebalo najavljivati njihovu novu povišicu u ovoj godini, pogotovo ako je već sada jasno da bi privredni rast mogao biti manji nego što se prognoziralo. „Najvažnije je doći do rešenja koje bi bilo održivo i na kojem bi penzijski sistem počivao nekoliko narednih decenija. Svaka vrsta fleksibilnosti i proizvoljnog određivanja penzija vodila nas je u prošlosti u prekomernu potrošnju i dugoročnu nestabilnost zarad kratkoročne političke koristi“, upozorava profesor Ekonomskog fakulteta, navodeći da država najsiromašnijima može pomoći ili povećanjem minimalne penzije ili različitim socijalnim davanjima, ali da i to mora biti zakonski i sistemski regulisano, kako ne bi zavisilo od političke volje vladajućih. Prisećajući se, baš kao i Aleksandar Vučić, neodgovornih prethodnika, koji su zahvaljujući koalicionoj uceni povećali penzije iznad ekonomskih mogućnosti, javnost ne bi smela da zaboravi da je tada u zakonu, ipak, postojala kakva-takva formula za usklađivanje penzija, makar i pogrešna, „nametnuta“ od partnera iz međunarodnih finansijskih institucija. Takva neodgovornost plaćena je, nešto kasnije, neophodnošću da se uvedu fiskalne restrikcije, odnosno da se penzije usklađuju sa rastom inflacije i BDP-a iznad četiri odsto, što se praktično nije dešavalo, zbog malog ili nepostojećeg rasta, da bi naposletku merama fiskalne konsolidacije i usvajanjem Zakona o privremenom uređivanju načina isplate penzija, stotinama hiljada penzionera njihove mesečne naknade bile umanjene. Za razliku od tih pogrešnih vremena i neprihvaćenih zakona i formula, danas je na snazi samo jedna, Vučićeva.