Bal pod maskama

Varšavski samit, održan prethodne sedmice, svakako je okupio države koje bi radije iranskoj revoluciji davale 40 dana nego proslavljale njenu četrdesetu godišnjicu, kada je na vlast došao ajatolah Ruholah Homeini, a šah Mohamed Reza Pahlavi morao u izgnanstvo. No pošto govorimo o politici, nije iznenađenje što je već druga reč prethodne rečenice bila laž. To nije bio „skup na vrhu“; ne ako se pogleda ko je u Poljskoj predstavljao Evropsku uniju. Nemci, Francuzi, Britanci trenutno ne žele da ka Iranu vitlaju pesnicama poput Trampove administracije, pa su Amerikanci i njihovi predusretljivi poljski domaćini pokušali da smisle agendu koja bi zapadnoj Evropi bila prihvatljivija. Obećali su da će se na samitu govoriti o „nadzoru nad oružjem masovnog uništenja“ – u čemu sigurno niko nije prepoznao iranski nuklearni program – ali i o drugim bliskoistočnim nevoljama. Očito nisu bili dovoljno ubedljivi, pa je Evropska unija na skup poslala, sve u svemu, rezervni tim. Federika Mogerini, visoka predstavnica EU za bezbednost i spoljnu politiku, nije prisustvovala. Nemci su u Varšavu otpravili državnog sekretara u ministarstvu spoljnih poslova Nilsa Anena. Boje Francuske je takođe branio karijerni diplomata. Britanci jesu poslali ministra spoljnih poslova, DŽeremija Hanta, ali taj je unapred rekao da neće ostati do kraja. Tada su i Amerikanci odustali od kamuflaže, pa je ton skupu dao Rudolf Đulijani, nekada gradonačelnik NJujorka, danas Trampov advokat, kada je u Varšavi objavio da Iranom upravljaju ubice. Đulijani je, doduše, to rekao na protestu koji je organizovao izgnanički Nacionalni savet otpora Irana. Ta je struktura, inače, ili drugo ime ili fasada ili deo ili matica Organizacije narodnih mudžahedina Irana, za koju je Stejt department utvrdio da je ideološka kombinacija marksizma, islamizma i feminizma. Teško je zamisliti trojstvo koje bi Donaldu Trampu bilo veći tabu, ali politika je krevet u kome se spajaju najčudniji partneri, poslovne krevete da i ne pominjemo, a ovi pobunjeni Iranci Đulijanijevi su klijenti već godinama. Đulijani je tvrdio da govori kao „građanin“, ali ni američki zvaničnici nisu mnogo brižljivije birali reči. Vrhovni diplomata Vašingtona, državni sekretar Majk Pompeo, rekao je novinarima da na Bliskom istoku neće biti stabilnosti bez suprotstavljanja Iranu i njegovim „zlim uticajima u Libanu, Jemenu, Siriji i Iraku“. A potpredsednik SAD Majk Pens je u zvaničnom delu programa pozvao „slobodoljubive narode“ da stanu naspram iranskog „zla“ koje planira „novi Holokaust“. Iskoristio je priliku i da raspali po onim iritantnim saveznicima iz Evropske unije. „(Insteks) je pokušaj da se slome američke sankcije protiv ubilačkog iranskog revolucionarnog režima. Taj nepromišljeni korak će samo ojačati Iran, oslabiti EU i još više udaljiti Evropu i SAD“, ljutio se Pens. Insteks je komplikovan mehanizam koji su Francuska, Nemačka i Velika Britanija 31. januara usvojile kako bi se provukle kroz mrežu američkih sankcija. To nije lako, jer svetskim finansijskim operacijama dominira dolar, pa velikoj trojci Evrope nije ostalo ništa drugo do da smisle sistem trampe. Insteks će u početku biti usmeren na dobra koja ne podležu sankcijama, poput hrane i lekova, ali bi potom trebalo da pomogne i manjim i srednjim firmama, barem onima koje nemaju veze sa SAD, pa nisu već pobegle iz Irana glavom bez obzira. Tvorci se izgleda nadaju da Amerikanci neće smeti sankcijama da lupaju evropske vlade, što ostaje da se vidi. Potpredsednik Pens je naposletku pozvao Evropu da napusti nuklearni sporazum sa Iranom, najzad jasno tražeći ono oko čega je Trampova administracija do sada obigravala, primećuje Gardijan. Nils Anen, pomenuti nemački državni sekretar, nije bio oduševljen ni time ni drugim. „Nadam se konstruktivnim signalima, ali ovde niko ne očekuje da će konferencija rešiti probleme“, rekao je novinarima. Sve u svemu, varšavski samit je najbolje sumirala jedna veoma zainteresovana strana – Izrael, barem u vidu Hareca, dnevnih novina koje često nisu pravoverne. „Samit više liči na zabavu, na koju su mnogi došli noseći maske – zbog loših mirisa. Svako ko se pojavio imao je sopstvene interese, i to što je učestvovao, ne znači da je voljan da uspostavlja aktivan front protiv Irana. Poljskoj je, recimo, samit bio važan utoliko što se nada da će njime poslati poruku Moskvi da je saradnja Varšave i Vašingtona održiva. Poljska se nada da će SAD izgraditi stalnu vojnu bazu u zemlji. Sankcije protiv Irana podržava, ali je ne interesuju naročito“, zapisao je Harecov stručnjak za Bliski istok Cvi Barel. Barel se potom pita da li SAD, Izrael i Saudijska Arabija zaista žele da nateraju Iran na neki nov dogovor o nuklearnom programu. Ako je tako, onda Iran moraju posmatrati kao nekog ko će održati reč, jer u suprotnom dogovor ne bi imao smisla, zar ne? „Ako tako posmatraju Iran, možemo samo da se pitamo zašto se Tramp već povukao iz nuklearnog sporazuma umesto da traži nove pregovore. A ako je cilj bio da se sklopi široka koalicija koja će podržati sankcije i primorati Iran da se preda bez pregovora, ovakva konferencija neće pomoći, jer bi bez saradnje Rusije, Kine i Iraka rupe u sankcijama mogle da budu prevelike da bi Iran podigao belu zastavu.“ Najzad, zaključuje Barel, Trampova politika gradi evropsko-ruski blok, koji bi naposletku samo Iranu mogao da koristi. No ako su već Amerikanci u Varšavi pogodili sopstveni koš, zanimljivo je pitanje da li je neke vajde bilo za Izrael. Pravoverniji DŽeruzalem post smatra da jeste, i podseća da su samitu prisustvovali Jordan, Bahrein, Saudijska Arabija, Jemen, Ujedinjeni Arapski Emirati, Oman i Maroko. „Čak i ako se ne rukuju sa Netanijahuom pred kamerama, prisustvo arapskih ministara je značajno jer su im Palestinci tražili da ne idu u Varšavu. To pokazuje da dobrom delu arapskog sveta više ne prija to što Palestina ima pravo veta na njegove veze sa Izraelom. Te veze neće biti ni javne ni makar polunormalne dok ne bude bar daška diplomatskog procesa sa Palestincima. Ali neće više ni biti uslovljene uspostavljanjem palestinske države u granicama iz 1967, sa Istočnim Jerusalimom kao glavnim gradom“, smatra Herb Keinon iz DŽeruzalem posta. Na stranu Netanijahuov gaf, to jest objava na Tviteru da je u Varšavu otišao da raspravlja o ratu sa Iranom – za šta je posle okrivio loš prevod i tvit obrisao – i u Harecu misle da je Izrael profitirao u Varšavi. Doduše, snažnije podvlače da je prilično dalek put od političara koji glođu iste jastoge do naroda koji deli hleb. Podsećaju, najzad, da sam Netanijahu možda ne bi bio u Varšavi da je neko tamo ozbiljno nameravao da raspravlja o izraelsko-palestinskom sukobu. Baš kao što zbog manjka Trampove volje da se time ozbiljno bavi, samitu nije prisustvovao predsednik Palestine Mahmud Abas. „Paradoks je da se zahvaljujući Iranu – ili zbog njega – plete nova diplomatska mreža, koja verovatno nikada ne bi bila ispletena da neprijateljske nacije nemaju zajedničke strateške interese“, zaključuje Cvi Barel. Svetogrdna politička partnerstva već smo pominjali, no šta je sa glavnim (anti)junakom priče, onim oko koga ta mreža treba da se sklopi? Kao i obično, Iran ne deluje naročito potreseno. Ministar spoljnih poslova Mohamed DŽavad Zarif nazvao je varšavski skup „mrtvim i pre dolaska u bolnicu“, te nastavkom neutemeljene američke opsesije Iranom. Dodao je i rutinsku pretnju da je rat sa Izraelom iza nekog obližnjeg ćoška „ako Izrael i SAD nastave da odlažu međunarodno pravo na tavan“, ali od iranskih zvaničnika se mogao čuti i neki pomirljiviji ton, pa je ministar rekao i da je Iran zasad posvećen nuklearnom sporazumu iz 2015. Predsednik Hasan Rohani je na državnoj televiziji objavio da Teheran želi da uspostavi bliske veze sa svim zemljama Bliskog istoka. Za kraj je ipak ostavio drugo. „Naši neprijatelji, Amerika i Izrael, žele da podele Irance. Nećemo podleći njihovom pritisku.“ Čini se da tako i misli.