Uzaludno čekanje pobune

Islamska republika Iran prošle nedelje je proslavila četrdeseti rođendan. No budući da je zemlja u raljama ozbiljne ekonomske krize, svako se, izgleda, i u Iranu i u dijaspori pita da li je islamska revolucija poboljšala život Iranaca. Iranska ekonomija je u slobodnom padu od prošlog maja, kada su se SAD povukle iz Zajedničkog sveobuhvatnog akcionog plana – bolje poznatog kao „iranski nuklearni sporazum“ – i ponovo Iranu uvele najstrože sankcije. Valuta je izgubila sedamdeset odsto vrednosti, a cene godišnje rastu četrdeset odsto, što je dodatni teret već neuspešnoj ekonomiji, u kojoj trećina fakultetski obrazovanih mladih nema posao. Čini se da se Trampova administracija nada da će obični Iranci uz gurkanje sankcijama zbaciti Islamsku republiku. U važnom govoru iransko-američkoj zajednici prošlog jula – opšte shvaćenom kao poziv na promenu vlasti – državni sekretar Majk Pompeo izjavio je da je islamski režim survao Iran u „dugoročni ekonomski kovitlac“ i gurnuo trećinu Iranaca ispod granice siromaštva. Bolji pogled na podatke o iranskoj ekonomiji ne podržava, međutim, stav da su Iranci od 1979. survani u siromaštvo, a kamoli da su na ivici pobune. Doduše, mnogi stariji Iranci sa nostalgijom pamte deceniju pre revolucije, kada je silan rast utrostručio BDP po glavi stanovnika. Ali Iranu je dobro išlo i posle revolucije. Od 1995. do 2011 – kada je Trampov prethodnik, Barak Obama, uveo sankcije koje su gušile ekonomski razvoj – rast iranskog BDP po glavi stanovnika u proseku je iznosio 8,7 odsto. Susedna Turska u proseku je rasla svega 2,9 odsto. Slično su se popravili i pokazatelji pojedinačnog blagostanja. Izveštaj o ljudskom razvoju iz 2018 – zasnovan na prihodima po glavi stanovnika, očekivanom životnom veku i dostižnosti obrazovanja – svrstao je Iran na šezdeseto mesto od 189 zemalja, ispred Turske na 64, Meksika na 74. i Brazila na 79. mestu. Štaviše, istraživanja pokazuju stalan napredak u pristupu Iranaca osnovnim potrebama. Danas sva iranska domaćinstva imaju struju i čistu vodu, naspram 43 i 33 odsto domova koji su ta dobra imali 1973. Jeftin prirodni gas – koga pre revolucije nije bilo – sada ima 85 odsto domova. Poređenja postaju još povoljnija ako se uzme u obzir da se smanjuje iransko naftno bogatstvo, glavni izvor životnog standarda sedamdesetih. Zahvaljujući istorijski visokim cenama, u pet godina pre revolucije, od 1974. do 1979, Iran je od nafte prihodovao nečuvenih bilion dolara, ili oko pet hiljada dolara po osobi godišnje (po vrednosti dolara iz 2018). Naftno najisplativijih pet godina nakon revolucije, od 2007. do 2011, Iranu je donelo svega 600 milijardi dolara, to jest 1.365 dolara po glavi (jer se i stanovništvo od 1979. udvostručilo). Uprkos ovom padu, Islamska republika je u velikoj meri ispunila neka ključna obećanja, poput smanjenja siromaštva. Sedamdesetih su gradski domovi videli daleko više dobra od nafte nego nerazvijena seoska domaćinstva. Primera radi, od 1973. do 1975. procenat gradskih domaćinstava sa tekućom vodom popeo se sa 65,4 na 79,7. U seoskim oblastima napredovalo se samo sa 7,6 na 8,5 odsto. Posle revolucije, međutim, investicije iranskih vođa u infrastrukturu proširile su seoski pristup ne samo tekućoj vodi, već i zdravstvu i obrazovanju. Shodno tome, siromaštvo je značajno smanjeno – sa preko dvadeset odsto ranih sedamdesetih na manje od deset odsto 2014. Međutim, kao i u većini revolucionarnih režima, uspeh Islamske republike pre počiva na izravnim vladinim politikama, kao što su isporuka osnovnih usluga i novca siromašnima, nego na tržišnim podsticajima. Otuda i nedostatak poslova – nezaposlenost fakultetski obrazovanih mladih, gotovo nepostojeća sedamdesetih, skočila je na trideset odsto za muškarce i pedeset odsto za žene. Takođe, postrevolucionarni Iran jeste unapredio jednakost na nekim poljima, ali je bio manje uspešan u pogledu nejednakosti prihoda. Koeficijent DŽini – uobičajena mera neravnopravnosti prihoda – nije mnogo niži nego ranih sedamdesetih. Naravno, kada govorimo o kvalitetu života, ekonomski pokazatelji ne kažu sve. Mada je životni standard prosečnog Iranca pod Islamskom republikom na mnogo polja bolji nego što je bio pod šahom, to ne iskupljuje visoku nezaposlenost, a kamoli društvena ograničenja koja su na snazi od 1979. Ipak, čini se da je unutrašnja promena vlasti, cilj Trampove administracije, daleko.