Neka visi Pedro

Iako je prošlo tek mesec dana otkako je izjavio da neće raspisivati izbore i da namerava da svoj mandat privede kraju, (2020. godine) španski premijer Pedro Sančes je primoran da raspiše izbore. Tako je, doduše nevoljno, ipak ispunio obećanje koje je dao prošlog juna, kada je na vlast dolazio, da će se tu zadržati tek toliko koliko je potrebno da se raspišu novi izbori. Vreme se odužilo, a Sančesu se više nije išlo u novu avanturu, kada je već smenjujući Marijana Rahoja obezbedio sebi mesto predsednika vlade. Prvog koji je u tu stolicu seo tako što je predvodio glasanje o nepoverenju svom prethodniku. Od obećanja da će smiriti strasti na španskoj političkoj sceni i doneti pomirenje, nije ostalo ništa, a prošlogodišnji pobednik sada je primoran da se povuče upravo zbog rasplamsalih strasti i sve dubljih podela. Vlada nije dobila podršku za budžet i tako se završila ova epizoda vlasti socijalista, a krajem aprila pokazaće se ko će nastaviti. Dosadašnji premijer svoj, istina kratak, mandat duguje podršci katalonskih partija, ali sada više nije bilo dovoljno dobrih ponuda. Upravo je počelo suđenje šestorici saradnika Karlesa Pućdemona, bivšeg katalonskog premijera i predsednika koji je posle organizovanja referenduma, oktobra 2017, jednostrano proglasio nezavisnost. Madrid je reagovao oštro, Pućdemon je napustio zemlju, a njegovi partijski drugovi suočavaju se sa mogućom kaznom do 25 godina zatvora, zbog pobune i kršenja španskog ustava. Ali to nije sprečilo Pućdemona da osnuje novu partiju, Krida (Katalonija, republika, nezavisnost) čiji je cilj, a šta drugo do nezavisnost Katalonije, a među čijim osnivačima je i Đordi Sančes, jedan od optuženih. I dok je on u zatvoru, Pućdemon je podršku pružio iz Belgije, a članovi žele da pokažu da ne odustaju. Nije teško mobilisati španske birače kada je reč o separatističkim težnjama Barselone, a posebno kada se vlada oslanjala na podršku katalonskih partija. Sančes odlazi u trenutku dok opozicija predvodi demonstracije protiv njegove vlade, uz podršku onih koji ne žele da čuju ni za kakve pregovore sa Katalonijom, jer svaki takav pokušaj završava se temom nezavisnosti, što Barselona i postavlja kao uslov. Demonstracije vode opozicioni lideri Pablo Kasado i Albert Rivera, ali i Santjago Abaskal, čovek koji je uspeo da mobiliše glasače, iznenadi analitičare i ohrabri opoziciju. Opozicija je dobila podstrek u Andaluziji. gde je na lokalnim izborima, početkom decembra, uspela da ujedini snage i porazi Socijalističku radničku stranku (PSOE) koja je već 36 godina na vlasti. Ključ je bio u rukama tek pre nekoliko godina osnovane partije Voks (Vox) koju čine nekadašnji članovi Narodne stranke (PP) na čelu sa Abaskalom, koji su želeli nešto radikalnije od onoga što im je nudila Rahojeva politika. Uprkos ne tako sjajnim prognozama, uspeli su da osvoje 12 mesta u parlamentu, da uđu u vladu i da unesu nemir da se desnica vraća u obliku u kom je poznata iz vremena diktature. Ako je tačno ono što je izjavio Abaskal, da je tajna uspeha u tome što Voks ide „u korak sa onim šta milioni Španaca misle“, onda je za špansku politiku došlo novo vreme. Jer to je uspon jedne ekstremno desne stranke, antimigrantske, koja se zalaže za ukidanje autonomnih regija, za čvrstu ruku prema katalonskim, baskijskim i bilo kojim drugim partijama koje žele nezavisnost, za odbranu „katoličkih vrednosti“, podizanje zida u španskim afričkim enklavama, kako bi se sprečio priliv migranata, i za zatvaranje džamija koje šire radikalne islamističke ideje. U tome je odmah prepoznat trag Franciska Franka, a partija je i sama već obećala da će ukinuti zakon koji nalaže uklanjanje simbola frankista sa javnih mesta. U trenutku kada se oko njegovih posmrtnih ostataka upravo vodi borba porodice i vlade, odnos prema nasleđu dodatno raspiruje strasti. Parlament je odluku o ekshumaciji doneo u avgustu, kada je rešeno da mauzolej Dolina palih, koji je sam Franko osmislio za mesto svog počinka i počinka svojih saboraca, više ne može da bude ono što je bio do tada. A bio je mesto koje je podsećalo na tešku prošlost, ali i na vođu, kako ga doživljavaju njegove pristalice. Vlada je rešila da odluku sprovede, ali porodica je na to odgovorila odlukom da kovčeg položi u katedralu Almudena u Madridu. Tako je ono što je trebalo da bude Sančesov uspeh, ispalo još jedan njegov poraz. Nepripremljen za otpor porodice, on je očekivao premeštanje koje bi moglo da oslobodi mesto na kome su se, uprkos zabrani, okupljale Frankove pristalice. Porodica je pak prvo tražila odlaganje, a zatim saopštila da za pravo mesto smatra katedralu u kojoj je porodična grobnica i u kojoj je već sahranjena Frankova ćerka. I umesto da doprinese smirivanju strasti, ovaj ih je potez ponovo raspirio, vlada ne želi da dopusti da se telo položi u katedralu, porodica ne želi da odustane od svog prava, socijalisti su užasnuti, a pristalice Voksa ljute. Ono što se nije videlo u anketama koje su previdele njihov potencijal je sve dublja polarizacija španskog društva i sve veća nesigurnost i strah za opstanak države. Voks je obećao ono što mnogi žele da čuju - odbranu jedinstvene države. Ali takva vrsta odbrane i ono što ona nudi pored sigurnosti, uplašila je onaj deo Španije koji je u tom programu prepoznao fašizam. Španija je tako ostala u sukobima na svim poljima, ređale su se demonstracije protiv Voksa, protiv vlade u Madridu, da bi se završilo demonstracijama za nezavisnost Katalonije u Barseloni. Šta će usled svega doneti izbori videće se za dva meseca. Istraživanja pokazuju da bi desnica mogla da bude pobednik. Socijalistima se predviđa oko 24 odsto glasova, a njihovim potencijalnim partnerima Podemosu 15 odsto. Sa druge starne, Narodna partija bi uz svojih 21odsto, Građane koji mogu da računaju na 18 i Voks sa procenjenih 11 odsto, mogla da premaši taj rezultat. Do 28. aprila mogući su novi sukobi, ali ko god da izađe kao pobednik na izborima imaće pred sobom prilično teške zadatke i nije izvesno da će moći da zadrži vlast. Jer, od decembra 2015, ovo je treći put da Španci izlaze na birališta.