Ćutanje glasno kao pucnjava

Predrag Đurđev, prijatelj, školski drug i stranački kolega ministra policije Nebojše Stefanovića, ubio je svog direktora Mirka Butuliju, nekada bliskog koalicionom SPS-u, a zatim počinio samoubistvo. U međuvremenu, i tek na insistiranje novinara, Stefanović je priznao da je Đurđev dobio dozvole za posedovanje i nošenje oružja, ali i naglasio da je navodno sve bilo u skladu sa zakonom. Činjenice o poreklu oružja i stranačkoj pripadnosti većina medija svesno je prećutkivala. Prema prvim informacijama, Đurđev je ispalio više hitaca u Butuliju, a potom se istim pištoljem ubio. Policija nije saopštila ni da li je za taj pištolj Đurđev imao dozvolu za nošenje, koju je posebno teško dobiti. Uslov za ovu dozvolu je utvrđivanje ugroženosti lične bezbednosti uz inače obavezan lekarski pregled i sudsku dozvolu. Prema nezvaničnim izvorima, obračun je usledio nakon što se Đurđev raspravljao sa zaposlenim Ivanom Jovanovićem, a Butulija se umešao. Sada svedok, Jovanović je prema nepotvrđenim informacijama navodno kum ubijenog Butulije. Prilikom pucnjave lakše je povređena i jedna zaposlena žena kada je iskočila kroz prozor zgrade. Inače, Butulija je bio i predsednik rukometnog kluba Crvena zvezda, a od 2014. i potpredsednik Rukometnog saveza Srbije. Za direktora AMSS, kroz koji prolazi veliki novac, izabran je u drugoj polovini 2014, posle sukoba u ovom udruženju koje su obeležili dvovlašće, sudski postupci, štrajkovi, pa čak i fizički obračuni. Deo radnika se bunio protiv dotadašnjeg predsednika AMSS Aleksandra Nikačevića, člana SPS-a, sa kojim je Butulija sarađivao. Nikačević koga je deo radnika optuživao za kriminal smenjen je, ali je imenovan za predsednika Skupštine AMSS, što je praktično treća pozicija u ovom udruženju. Na drugoj po važnosti poziciji, kao generalni sekretar AMSS, bio je Đurđev koji je pre toga radio kao pomoćnik direktora JKP Parking servis. Đurđev je kao kadar SNS-a bio i savetnik predsednika opštine Voždovac, kao i koordinator za razvojne projekte opštine Zemun. Prema statutu AMSS Butulija je odlučivao koja će ovlašćenja da ustupi Đurđevu. Policija je nakon zločina izdala prilično šturo saopštenje. „Oko 14.40 prijavljeno je da je u zgradi AMSS u Ruzveltovoj ulici došlo do pucnjave iz vatrenog oružja. Policija je odmah izašla na lice mesta, a prema prvim informacijama P. Đ. (1976) je ispalio više hitaca u pravcu M. B. (1976) i tom prilikom ga teško ranio. Nakon toga P. Đ. je izvršio samoubistvo, dok je povređeni M. B. prevezen na Urgentni centar”. I ministar Stefanović, čiji je običaj da govori detaljno o policijskim istragama, ovog puta je bio prilično suzdržan. Imao je potrebu da negira da mu je Đurđev kum, ali je rekao da su školski drugovi, te da je poznavao i Butuliju. O tome kako je Đurđev dobio dozvolu za oružje nije govorio. Saša Đorđević, iz Beogradskog centra za bezbednosnu politiku, objašnjava za NIN da su zakonom propisani jasni uslovi za dobijanje dozvola za oružje i da na to ne bi smele da utiču lične veze. „Direktor policije treba javnosti da objasni zašto je generalnom sekretaru AMSS-a odobrio dozvolu za nošenje oružja, koja se jedino izdaje kada je dokazana ugroženost lične bezbednosti. Nešto više od 600 ljudi u Srbiji ima ovu dozvolu – što je izuzetno mali broj. Jedino na taj način je moguće dokazati da sistem funkcioniše. Imajući u vidu nadležnosti generalnog sekretara prema statutu AMSS-a, malo je verovatno da mu je oružje trebalo.“ I pored priznanja ministra Stefanovića da je Đurđev 2015. dobio dozvole za posedovanje i nošenje oružja nije otklonjena sumnja da je od propisa i zakona bila važnija njegova stranačka pripadnost i lično poznanstvo sa ministrom. Ono što izaziva još veću bojazan je činjenica da Stefanović uopšte ne pominje bilo čiju odgovornost za to što je Đurđev dobio oružje. Ćutanje neće biti novost već nažalost samo još jedna potvrda da policija vlast zloupotrebljava i koristi za lične interese.