Mora da ode sistem koji je Vučić stvorio

Zdravko Šotra mene poznaje otkako sam se rodila. Ja njega znam otkako znam za sebe. Nema nijednog posebnijeg razloga što ovo navodim od toga što niko osim mene ne bi mogao da upiše taj podatak, a da ga nije izmislio. Razgovaramo pedeset četiri godine kasnije, u doba koje Šotra opisuje kao vreme „nepodnošljive lakoće laganja“. Bez prethodnog dogovora, prećutno pričamo kao da se nikad ranije nismo sreli. S povremenim dragocenim ispadima. Mimo lako postignutog sporazuma da pređemo na ti, u času kad sam postavila između nas spravu zvanu diktafon, prešli smo na vi. Pre nekoliko godina ste na pitanje o tajni vaše mentalne i fizičke kondicije rekli: „Hodanje je jedini lek“. Da li taj recept još važi? Kardiolog mi je dao nove savete: „Za krvotok i dobar rad srca najzdravije ti je da šetaš subotom. Preporučujem da počneš iz Vasine ulice. Ne šetaj sam, gledaj da imaš što veće društvo.“ I, zaista, evo me svake subote u 18 sati u Vasinoj, gde me sačekuje sve veće društvo. Meni tamo odmah prostruji krvotok, a srce udara sve jače. To preporučujem i „Serbiji koja je davno zaspala“. Sigurno razumete da postoji veliki broj građana koji je „zaspao“ od umora izazvanog razočarenjima koja su stizala posle mnogobrojnih šetnji? Činjenica je da su ljudi potrošili veliku energiju na rušenje Miloševićevog režima. Kad je Milošević pao izgledalo je da je sve rešeno. Nije izvršena lustracija, pa ostaci starog režima ubiše Đinđića. Zoran Đinđić nažalost u svojim redovima nije imao dovoljno jakog kadra koji će nastaviti njegovim tragom, i tako je otvoren put povratku starog režima. To je kod mnogih stvorilo osećaj uzaludnosti daljeg ličnog angažovanja. Ali... ja, evo, sa svojih skoro 90 godina ponovo imam nadu da će nešto biti... Nadam se da će mladi koji su u međuvremenu stasali i u veteranima probuditi novu energiju. Svake subote viđam sve više ponovo probuđenih matoraca iz devedesetih. Da li je Dragan Đilas prvi s tim prezimenom koga ste podržali? Pre mnogo godina, vozim u autu pored svoje supruge i Veru Pavladoljsku, ona mi kaže: „Molim te da svratimo u Palmotićevu ulicu, samo da dam jedno pismo nekom čoveku. Parkiramo se ispred te zgrade, Vera ode, mi je čekamo... Utom se pojavljuje jedna gospođa koja kaže: „Hoćete biti ljubazni da se popnete gore kod nas, moj suprug želi da vas upozna...“ Krećem za njom, ne znam ko je njen suprug, kad na vratima trećeg sprata stoji Milovan Đilas, pruža ruku i kaže: „Đido”. Bio je željan društva, jer su ga se svi njegovi bivši „drugovi“ bili odrekli. Mislio sam da je to poslednji „nepodobni“ Đilas s kojim sam razgovarao, kad ono... Neverovatno, ali čini mi se da smo stigli dotle da je strah od posledica viđanja sa Draganom Đilasom opravdaniji nego što je bio u vreme Tita ako bi se neko sreo sa Đidom. Kako je to moguće? Oni su bili iskreni da su jednopartijska država. Da li ste vi bili član te partije? Bio sam učenik Prve beogradske gimnazije, priđe mi čovek, kaže: „Mladiću, ti si odličan đak, siromašnog si porekla, tebi je mesto u SKOJ-u.“ Šta da kažem sa svojih 14 godina... Oni me upišu u SKOJ, a onda me prepišu u Partiju. Prošle su godine, radili smo na televiziji kada je moj prijatelj Sloba Stojanović predložio da umesto čuvene formulacije „molim partiju da me primi u svoje redove“ , napišemo – „molim partiju da nas pusti iz svojih redova“. Taman mi to da napišemo, mene pozovu Ivica Stambolić i moj zemljak po hercegovačkoj liniji, Ratko Butulija, da uđem u Gradski komitet. Pojavio sam se na govornici i rekao: „Nas napadaju da smo veliki srpski šovinisti, nacionalisti, hegemonisti, molim vas, jesmo li mi takvi, ako jesmo dajte da se popravimo, ako nismo, recimo jasno i glasno da mi to nismo.“ Iza toga mi je prišao jedino profesor Unković da mi čestita... i doviđenja. Nisu me više nikad ni dirali niti birali u svoje redove. Ko vas je „dirnuo“ da uđete u Pokret slobodnih građana? Ja sam bio jedan od osnivača. Ušao sam iz vere da osnivamo pokret građana, s nadom da više ne pišemo „molim partiju da me pusti iz svojih redova“. Ličilo je na dobro... I posle svega što nisam razumeo, verujem da je Saša Janković čestit čovek. Sergej Trifunović ima moju podršku, ali i savet da ne zaboravi da je ideja pokreta da vratimo Srbiju u civilizovanu komunikaciju. Šta niste razumeli u potezima Jankovića? Mogao sam da stanem iza svega što je Janković govorio i činio u prvom delu svoje priče. Neprijatno me je iznenadilo kada je napustio svoj PSG bez reči objašnjenja nama osnivačima pokreta. Pre toga me je bunilo njegovo distanciranje od ostalog dela opozicije koja je počela da se okuplja u jedinstveni blok. Zašto podržavate Savez za Srbiju? Podržavam svaku nadu da se nešto promeni. Šta drugo može biti nada da je promena moguća nego da se okupe svi koji imaju jedan cilj? „Da ode Vučić”, da li je to to? Jedini cilj koji postoji je da ode čitav sistem koji je on stvorio. Ne mogu da pojmim kako nam se desilo da pored svog iskustva koje smo prošli dođemo do tačke da jedan čovek predstavlja sve i da njegov odlazak zaista znači promenu sistema. Trivijalno je, ali je tako. Vaš odgovor na primedbu: kako da idemo zajedno sa Boškom Obradovićem, kad se Dveri zalažu za...? U ovom trenutku imamo zajednički cilj da se „ovo” ukloni. Samo u zajedničkom savezu možemo da se izborimo da se naprave slobodni izbori na kojima će svako dobiti onoliko koliko zasluži. A onda ćemo u takvom parlamentu imati prilike da se borimo za različite ideje. U ovom trenutku vas ne interesuje ko je za Evropu...? Mislim da niko iz Saveza za Srbiju u ovom trenutku niti treba, niti ima pravo da se izjašnjava da li je za Evropu, kako vidi rešenje Kosova... Smisao ovih protesta je da se rasprave o državnim pitanjima vrate sa stranačkih bina u parlament. S čim ovo danas možete da poredite? Znate koliko ja režima pamtim? Pamtim režim Milančeta Stojadinovića, izborno mesto je bilo u kafani mog oca... Kao dete sam gledao kako žandar motri u koju će kutiju seljak iz okoline da ubaci kuglicu... Onom koga ulovi da je glasao za opoziciju, veštim pokretom, u prolazu, „mane” kredom po ramenu... Kada nesretni seljak izađe napolje, po tom znaku ga prepoznaju žandari zaduženi za prevaspitavanje. Kad sam gledao onu farsu u Lučanima, setio sam se Milančeta Stojadinovića i njegove krede. Danas je kreda prevaziđena, nema potrebe za obeležavanjem, dovoljno je fotografisanje glasačkog listića mobilnim telefonom. Ako je Tito bio autokrata, šta je Vučić? On je autobusokrata. Vlast ne rizikuje nijedan skup bez velikog učešća autobuskog saobraćaja. Snimao sam, u Novom Sadu, seriju o Lazi Kostiću neposredno pre poslednjih predsedničkih izbora, mučili smo muku da popunimo ulice statistima jer nismo imali budžeta da pravimo masovne scene. Od tada profesionalno zavidim Predsedniku. On može da pravi masovne scene, ima autobusa i statista koliko god hoće. Ali, dubina stvarne tragedije koju živimo je što On veruje da su ti dovedeni statisti - autentičan narod koji je sam došao. Na poslednjim protestima je počela akcija oblepljivanja grada plakatima na kojima su ispisane sve neistine koje je Predsednik izgovorio. Koja od njih vas najviše pogađa? Nijedna laž nije toliko strašna kao ona koja se izgovara sa lakoćom. Nepodnošljiva lakoća laganja kojoj svedočimo je za mene najupadljiviji problem. Namerno dosađujem tražeći „konkretne“ primere za sve ono protiv čega se protestuje. Gde je problem sa „slobodom medija”, kada, evo, mi pričamo za NIN...? Prošle subote sam posle šetnje svratio u samoposlugu pored moje kuće (u centru grada), na pitanje prodavačice gde sam, šta radim, rekao sam: „Evo, vraćam se iz šetnje.“ „One vaše, po Tašmajdanu?“ „Ne, vraćam se sa demonstracija.“ „Kojih… ko... gde... zašto?“ Ona nema pojma da dva meseca hiljade ljudi šeta četiri ulice dalje od njenog pogleda. I svaki sledeći primer bi bio još trivijalniji. Što je trivijalnije, sve je istinitije, a što je istinitije, sve je mračnije. Odustajem da vas pitam o Kosovu zaobilaznim putem raspitivanjem „kakve su šanse da posle 30 godina neuspelih pokušaja snimite film o Kosovu“, pitam vas direktno za vaš stav? Priznati, ili ne priznati Kosovo? Na „dijalog“ o tom pitanju nas poziva ista stranka koja je poslala svoje predstavnike u Vladu i Skupštinu države Kosovo - šta to znači?! Kosovo im sada služi kao manevarski prostor za izigravanje da se nešto dešava, nešto važnije od svega, a dešava se - ništa. Znamo da je sve završeno. Glumimo da ćemo povratiti Kosovo. Ne znam kako i uz čiju pomoć?! Odvratno je vreme u kome se stalno nešto priča, a ništa se ne dešava. Šta je vaš odgovor na prigovore koji stižu od onih koji podržavaju vlast, a koji se svode na argument: „Šta se bune Šotra, Bjela... a ceo život rade?“ Ima ljudi kojima žudnja za vlašću (parama) nadjačava svaku skrupulu, svaki stid. Odgovor je davno sročen u stihu Bore Đorđevića „...Jer,treba ti lova.“ Zaposlio sam se na televiziji Beograd 1958, kada je osnovana. Dakle, radim 60 godina posao za koji sam se školovao. Ne znam ništa drugo da radim nego da radim. Zar mi nije bilo dosta? Jeste, ali đavo mi ne da mira… Pištalo mi je dao da adaptiram prvi deo njegovog poetskog romana o Tesli. Već dve godine, bez uspeha pokušavam to da snimim. U međuvremenu, Vuk Drašković mi je ponudio svog Aleksandra od Jugoslavije. Adaptiram ga, ali, bojim se, posle razgovora sa Oljom Bećković, mrka kapa. Vidim da biste hteli šarmantno da stavite tačku na ovu temu, ali imam i ja svog đavola koji mi ne dozvoljava da stanem sa zapitkivanjem. Kako je sprovedena ta naopaka logika da svako ko je nešto uspeo u svom poslu postaje „dužnik“ vlasti koja mu je „omogućila“ da radi svoj posao? Dragan Bjelogrlić je njima dao i ja sam njima dao, a ne oni Bjeli i meni. Mi smo njima dali program koji je narod gledao. I ovo što sam rekao na tu temu je više nego što verujem da ima smisla da komentarišem. Da li vam je ikada palo na pamet da nemate pravo da podržavate proteste gde su pored ostalog i zahtevi za ostavke rukovodstva RTS-a, sve dok se vaše serije tamo prikazuju? Nešto drugo sam uočio kao veći problem. Čim sam primetio da organizatori protesta među glavnim zahtevima navode smenu generalnog direktora i glavnog urednika informativnog programa RTS-a, zvao sam Sergeja (Trifunovića): „Kaži burazeru da ne ponavlja grešku iz martovskih demonstracija (1991) kada je jedini zahtev bio da se sklone Dušan Mitević i Žika Minović, kao da je sve drugo u redu!“ Ideja da se smenom rukovodstva RTS-a nešto menja je bila i ostala zabluda. U kom smislu? Kakav Mitević, Minović, ovaj, onaj? Smeniš ih, pa dođu drugi, isti kao oni. Smeni premijera, smeni ovog ili onog ministra...! Šta će da se promeni i da se smene svi urednici i ministri čije se smene traže? Zar smo toliko loši đaci da ništa ne možemo da naučimo posle tolikih popravnih ispita? Ne postoji nijedan urednik, nijedan ministar, nijedan premijer, oni su svi beznačajni - postoji samo ON. I zato ne treba da postoji nijedan drugi zahtev osim - Hoćemo da promenimo sistem! Uh, što sam pametan, bože! Da li vam je padalo na pamet da ne primite orden kojim vas je odlikovao predsednik Tomislav Nikolić na Sretenje 2017? Orden od Nikolića nisam primio, otkud vam to? Javili su mi „radosnu vest“ da sam odlikovan, rekao sam da se izvinjavam, ali da baš tih dana „putujem“. Dakle, nikada nisam primio taj orden, jer „nisam bio tu“. Gledao sam televizijski prenos, bio je iznenada prekinut kada je počelo čitanje dobitnika koji su „nažalost bili sprečeni da prisustvuju“. U kampanji za prošle gradske izbore, formulisali ste da ste protiv „laži, bezakonja i diletantizma“. Šta su za vas konkretni primeri bezakonja, laži i diletantizma? Primeri su svakodnevno bezbrojni. Recimo… Novinar Milan Jovanović mesecima piše predsedniku Srbije o kriminalu predsednika opštine Grocka. Piše, piše, piše… ništa. Novinaru zapale kuću, opet ništa. Onda, vidi vraga, ode predsednik u Davos i prepodobi se. Vrati se i objavi naciji da je otkrio kuvano jaje: „Predsednik opštine Grocka je kriv, hapsite ga! Pohapsićemo još takvih!“ I? Opet- ništa. Ovo je samo jedan od primera u kojem je opisana sva laž, bezakonje i diletantizam u kojima se gušimo. Da li biste se usudili da pogađate na kojoj bi strani sledeće subote bio vaš kum Momo Kapor? Znam da ne bi bio na suprotnoj od mene. Šta bi danas, februara, 2019. bio pokazatelj samosvesti srpskog naroda? Čini mi se da je to opšta želja da se povrati država. Sve što podrazumeva pojam „demokratski uređene države“. Uređena tako da više nikada ne bude moguće da upadnemo u ovakvo nešto. Srbi, nažalost, imaju bogatu istoriju, a spadaju u njene najgore đake. Ništa od nje ne uče. Nadam se da će se i tu nešto promeniti.