Ko je kome Borko Stefanović

Ima više od godine kako se srpska javnost, pravo niotkuda, napadački, a s ciljem da se još više zbuni, stavlja pred veštački izbor: želite li da na Kosovu i Metohiji dobijemo makar nešto ili - ništa. Jer ništa je, nakon potpisivanja Briselskog sporazuma, pred Srbima raslo do te mere da gotovo i ne postoje sećanja na vreme kada je sever KiM za silu iz Prištine bio dostižan taman koliko i daleka Gvineja. A bilo je to, ne tako davno, od usvajanja Rezolucije 1244 SB UN, pa sve do aprila 2013, nakon koga sledi niz nasilnih, sporazumom predviđenih, akcija integracije Srba u kosovski sistem. Od podsećanja na ideje Dobrice Ćosića i Zorana Đinđića, prema kojima bi Srbija iz dogovora izlazila sa teritorijom naseljenom Srbima, do tendencioznog smanjivanja broja srpskog življa na KiM provlačila se srpska elita kroz trnje albanskog uvećanja uloga. Preostajali su im samo retorički trikovi kojim bi se javnost umirila do neminovnog. Kao što je poslednji Ivice Dačića. „Zvanična ponuda Beograda Prištini je razgraničenje“, saopštio je šef srpske diplomatije nakon što je, kao potpisnik Briselskog sporazuma, integrisao policiju i sudstvo i legitimisao tamošnju vlast, zahtevajući od Srba da izađu na izbore koje raspisuje Priština. Zašto bi inače srpskom predsedniku bilo u interesu da smanjuje broj Srba na KiM? „U Čaglavicu kad odete nema više ni 20 kuća srpskih. U Bresju skoro nikog, u Kosovu Polju niko“, bio je neiskren Aleksandar Vučić. U Čaglavici su, naprotiv, kolege sa KiM izbrojale 152, u Bresju 40 kuća, a u Kosovu Polju oko 30 porodica. Umanjivanje broja stanovnika sinhronizovano je sa svakom novom Dačićevom ponudom, što i svaku ponudu čini nepristojnijom. Prethodni put, oktobra prošle godine, Dačić je o „razgraničenju“ govorio ovako: „Srbiji se pored teritorija severa pridodaju i delovi KiM koji mogu teritorijalno da se povežu sa državom“, precizirajući tom prilikom da na tim ostalim teritorijama živi jedva četvrtina srpskog življa. Istina je da u njima živi više od polovine. Dušan Proroković, izvršni direktor Centra za strateške alternative, veruje da se tema neće završiti tekuće godine i, štaviše, da gotovog rešenja nema, suprotno pisanju svetskih medija i podgrevanju domaće javnosti. „Ide se ka zamrzavanju konflikta. Najveći domet koji će iz toga moći da se izvuče je regulisanje tehničkih pitanja u vezi sa protokom ljudi i robe. Stvari su se do te mere promenile, a promene ubrzale da ih je teško i ispratiti, a naročito teško analizirati. Zapad je potcenio zainteresovanost Rusije i Kine, a domaći establišment domaće javnosti.“ Protivljenje dogovoru s Prištinom je, kaže Proroković, duboko i temeljno i uostalom prezentovano kao stav 90 odsto učesnika unutrašnjeg dijaloga o KiM. U konkretnom slučaju parlament nije reagovao na „zvaničnu ponudu“. Nisu ni druge institucije, tek u jednoj, u Višem javnom tužilaštvu, ostaće zabeležba o krivičnoj prijavi advokata Branka Pavlovića protiv ministra spoljnih poslova - zbog krivičnog dela priznanje kapitulacije ili okupacije i krivičnog dela ugrožavanja teritorijalne celine u pomaganju. Dobrovoljno odustajanje od nadležnosti u južnoj pokrajini postepeno je, a sve da bi „konačni, trajni, pravno obavezujući“ sporazum bio najbezbolniji moguć po izvornu moć potpisnika. Pod pretpostavkom da Dačić zna šta je razgraničenje, njegov, to jest državni predlog, još uvek čeka odgovor. Igrice koje domicilni pregovarači u odelima iz Brisela vode sa sopstvenim biračima, ponekad se, ipak, obiju o glavu. Kako - pokazao nam je Ramuš Haradinaj kada je na mesto smenjenog ministra poljoprivrede Nenada Rikala imenovao predstavnicu druge, preostale, srpske stranke u tamošnjem parlamentu. Ministri Srpske liste bili su, naime, u ostavkama još od kada je kosovska policija hapsila Marka Đurića. Ali ne i neopozivim. Haradinaj te ostavke prećutno nikada nije stavio na dnevni red, a kada je odlučio da gurne prst u oko i demonstrira da obavezan broj predstavnika Srba u Vladi može da vuče i iz Samostalne liberalne stranke Slobodana Petrovića, inače jedinog poslanika te partije u Skupštini, to je i učinio. Dok se vaskolika beogradska opozicija pitala - zašto ministri SL ne podnesu ostavke, umislivši da otkriva toplu vodu, Vučić im je hladno odgovorio: pa, podneli su. Za neupućene, to je bila cela istina. Tako je i Dijana Živić, po državi Srbiji nelegitiman, nedemokratski i nesrpski predstavnik u Haradinajevoj vladi, postala koleginica još dvojici preostalih ministara iz SL, kojoj je, zbog smene Rikala, neformalni uticaj desetkovan. Koji je bio motiv Dijane Živić da u ovom trenutku preuzme Rikalovu dužnost nije ništa manja dilema od postojećih: koja institucija je i kada utvrdila „državnu politiku“ na KiM, koje su nadležnosti, gde i kada zapisane, a koje Beograd ima nad Srpskom listom, kako su, uostalom, Srbi na KiM informisani i pitani o razgraničenju ili bilo kom drugom licitiranom planu... U međuvremenu je samo kavga unutar Vlade ostala da podseća da je srpski šef diplomatije ponudio konačno rešenje za status Kosova. Ministar za inovacije i tehnološki razvoj Nenad Popović, poslovno i ideološki oslonjen na Rusiju, usprotivio se Dačićevoj „ponudi“ podsećajući ga na Ustav i Rezoluciju SB. Dačić je uzvratio da je i Vladimir Putin pre pet godina prihvatio ovu ponudu, a sukob se ogolio oko Vučićeve naklonosti. Najveće su uvrede jedan drugom izgovorili kada je Popović podsetio Dačića kako je 2008. izdao Vučića, a ovaj njega da je politički parazit i da ne sme sam da izađe na izbore. Dovoljno da se više niko ne seća razgraničenja. Taj se termin, kaže Dušan Janjić, predsednik UO Foruma za etničke odnose, uteruje u glave i iz inostranstva i iznutra, iako dijaloga nema. Kad je Dačić u pitanju, Janjić ne vidi ništa drugo do pripreme za izbore. „Obavešteni čovek - Popović, za razliku od Dačića, zna da je Putin promenio politiku u odnosu na onu koja pre pet godina jeste stigla iz Moskve i dorađivala se u Francuskoj i koja je, osim KiM, podrazumevala i granice u Makedoniji, BiH, Crnoj Gori. Sad je priča dobila drugi tok, a mi nemamo spoljnu politiku sem toga da čekamo ulazak u Uniju za 15-20 godina.“ Janjić smatra da je dovoljno osluškivati dogovore između SAD i Rusije preko Sirije, pa i Gruzije. „EU se neće širiti, ali zato NATO hoće“. Po njemu, na dnevnom redu jeste definisanje teritorija, razgovor o granici iliti demarkacija, kako Hašim Tači naziva povlačenje linije. Razgovara se o mapama - katastarskim, vojnim, administrativnima, ali ne o etničkoj liniji. „Suštinska borba se vodi oko NATO i potencijalnih kriznih situacija. Ovde se radi o neshvatanju šta, na primer, može biti kompenzacija za neulazak Gruzije u NATO? Potom, kad Velika Britanija podrži Haradinaja (u slučaju stopostotnih taksa) poruka je: nećemo dozvoliti Berlinu da ih okrene Rusima. I tako redom. U ovoj, sasvim novoj situaciji, ne snalaze se društva koja nemaju strategije i plan da igraju multivektorski, kao što Srbija nema.“ Francuski dnevnik Mond prvi je jednu mapu podele objavio sredinom 2018, drugi svetski listovi su ga sledili uglavnom i s teorijom da podela Kosova nije moguća bez revidiranja balkanskih granica. Sve do pometnje koju je u srpskoj javnosti napravio nemački list Frankfurter rundšau tekstom koji otkriva da je dogovor već postignut, da su ga odobrile EU i SAD, te da će 12. juna biti potpisan u Vašingtonu. Razgraničenje se u ovom kao i u svim prethodnim „ekskluzivama“ tumači, zapravo, kao razmena teritorija - četiri srpske opštine za deo Preševske doline, s razlikama u pitanju statusa spomenika kulture i srpskih svetinja, južnih srpskih sredina i eventualno privrednih dobara. Vučić je vest o navodnih 17 tačaka demantovao, kazavši da ni tajni razgovori, na koje se opozicija poziva, ne postoje. Novine na albanskom su potom najavile da će sporazum „o karakteru prijateljstva i dobrosusedskih odnosa“ biti potpisan između kraja juna i polovine jula, da se s njegovom sadržinom saglašavaju i Pariz i Moskva, pored Vašingtona, da ima 22 tačke u kojima se, između ostalog, Kosovu garantuje članstvo u UN, a Srbiji ulazak u EU do 2022. Proroković kaže da nema tajne agende, a da je i sama tema mnogo manji ulog nego što se u našoj javnosti čini. „Nemačka je svoj plan ugradila u pregovore koje je vodila Mogerini, a koji su suštinski propali i koji sada moraju biti redefinisani. Rusi su čvršći nego ikada pre, a spoljnopolitička strategija EU je okrenuta ka separaciji Rusije i u tome nema zaokreta ni po pitanju Ukrajine ni Gruzije, a kamoli Kosova. Pisanje nemačkih medija je podmetačina i potcenjivanje ljudi koji su ikada išta znali o tome. Pritisak ka Vučiću jeste sve organizovaniji da istera do kraja posao koji je započeo. Pošto bi on sad dao dva dinara da izađe iz kola, svako pominjanje razgraničenja vidim kao taktički manevar da se dobije na vremenu. Jer dok se on pokušava isterati na čistac od strane Zapada, Srbija nema plan.“ Proroković podseća da demarkacija nije isto što i podela, koja se nigde ne pominje. „Politika Vašingtona se nije promenila, očekuje se isti ishod, iako je metodologija malo drugačija“, tvrdi. Reagujući na ubrzavanje tempa iznedrile su se i dve domaće inicijative. Jedna koju predvodi Evropski pokret u Srbiji, a potpisuje još desetak organizacija civilnog društva i druga koju potpisuje preko stotinu intelektualaca, a predvodi je Narodni pokret Srba na KiM „Otadžbina“. Obe pozivaju na hitno revidiranje državne politike prema KiM, a s tim u vezi i spoljnopolitičkih ciljeva. Prva polazi od premise da bez „normalizacije“ i evrointegracija nema privrednog ni demokratskog napretka (čime se kao aksiomom često koristi i sam Vučić), a druga od tvrde odbrane svakog pedlja teritorijalnog integriteta po svaku cenu i bez obzira na realnost. Obe ove inicijative polaze od ovog trenutka u kome je, valja podsetiti, većina Srba na KiM integrisana do mere da poseduje i kosovska lična dokumenta. Zašto? Pa, između ostalog i zato da bi mogli da koriste „povoljnosti“ koje je u dogovoru (o telekomunikacijama) sa Prištinom Beograd ostavio za ćerku firmu MTS-a pre dve godine. Opcija da nemaju ličnu kartu znači da ne mogu da plaćaju telefonski račun i da, uopšte, nemaju ni broj telefona. Tako se i razgraničenje može čitati samo kao raskid sa prethodnim dogovorom, briselskim, ali ne i raskid sa njegovim efektima. Što je tu tu je (ili više nije, poput MTS-a) kao i dosad, potrajaće onoliko koliko se, zarad kakve-takve bezbednosti, velikim igračima da tolerisati. Neodlučnost bi, pak, Vučića mogla da košta vlasti i da ga zameni saradljivijim liderom, kome bi on lako postao dežurni krivac, i to malo veći nego što su njemu danas - Koštunica, Jeremić i Borko Stefanović. U bolju pamet se, nažalost, ne može uzdati narod čiji se potpredsednik Vlade kao klikerima frlja ponudama za rešenje arhinacionalnog problema.