Privilegije umesto prava

Za Asošijejted pres to je bila vest: Ana Brnabić je prva osoba na svetu koja je tokom premijerskog mandata dobila dete u istopolnoj vezi. To i jeste vest, baš kao što je bila i ona kada je premijer Kanade DŽastin Trudo formirao vladu u kojoj su polovinu činile žene i u kojoj sede ministri od kojih je jedan slep, jedan u kolicima, jedan gej, jedan musliman. Međutim, na pitanje kako se odlučio da formira „najedemokratskiju vladu na svetu“, Trudo je samo raširio ruke i rekao: „Ovo je 2015. godina“, dok Ana Brnabić ne može da uzvrati sa: „Ovo je 2019. i takve stvari su normalne.“ Jednostavno, takve stvari u Srbiji nisu normalne. Najbolji uvid u stvarno stanje nedavno je dao Fridom Haus kada je u svom godišnjem izveštaju Srbiju izbacio iz kategorije slobodnih zemalja, a kao jedan od razloga naveo i to što predsednik Vučić ne poštuje Ustav i akumulira izvršna ovlašćenja koja mu ne pripadaju, preuzimajući svu vlast i sve zakone u svoje ruke i kršeći ih bez opasnosti da ga „pravna država“ sankcioniše zbog toga. Recimo, ako može sasvim nekažnjeno da ugrozi život deteta gaženjem svih zdravstvenih protokola, onda ga ništa ne sprečava da za ličnu promociju zloupotrebi i seksualno opredeljenje premijerke. Dozvoljeno mu je (ili je sam dozvolio sebi, a nema ko da ga spreči) da javno čestita Ani Brnabić rođenje deteta i da joj odobri „godišnji odmor“ usred kampanje Budućnost Srbije, što ne bi bilo sporno da nije u koliziji sa važećim zakonima. A oni kažu da premijerka nije dobila dete (ne može da ga upiše u školu ili odvede na more, niti da ga vidi ukoliko se raspadne njena vanbračna zajednica), kao i da nema prava na odsustvo sa posla po tom osnovu. Teško da se Ana Brnabić slučajno našla u poziciji da postane premijer i da se pominje kao primer „moderne Srbije“ koja ne samo da prihvata istopolne brakove, već im i omogućava roditeljstvo. Pre bi se reklo da je tu samo kao pokazna vežba, jednim delom da bi prala homofobnu biografiju nekadašnje crveno-crne koalicije, a drugim da bi demonstrirala Vučićevu moć čak i među „istomišljenicima“. Poznavajući ga, onoliko koliko možemo da poznajemo nekoga koga smo sedam godina prinuđeni da slušamo bar dva sata dnevno, možemo samo da pretpostavimo koliko se zabavio kada je gej premijerku nametnuo svojima. Recimo aktuelnom potpredsedniku Vlade Ivici Dačiću koji je svojevremeno izjavio: „Ako treba u Evropu da nas vodi gej populacija, onda ostajem da čuvam ovce.“ Ili šefu poslaničkog kluba SNS-a Aleksandru Martinoviću čiji je stav: „Kao otac ne mogu da razumem potrebu za javnim prikazivanjem drugačije seksualne orijentacije... Ono što ne zabranjuje zakon zabranjuje stid.“ A možda i udarnoj naprednjačkoj pesnici Milenku Jovanovu, koji je pao u vatru zbog udžbenika „Zdravstveno vaspitanje o reproduktivnom zdravlju“, tvrdeći da se u njemu homoseksualnost tretira kao „normalna i pozitivna varijacija ljudske sekusualnosti“, čime se „propagira homoseksualnost kao opredeljenje i služi za indoktrinaciju dece“. Po mišljenju sociološkinje Marije Radoman izbor premijerke je bio šokantan ako se pogleda iz ugla ukupnog položaja lezbijki i gejeva u Srbiji, ali je još šokantnije to (mada očekivano) što se ni nakon skoro dve godine od njenog izbora situacija za LGBT osobe nije značajnije promenila ni u pravnom, ni u faktičkom smislu. „I dalje smo suočeni sa znatnom homofobijom, niskom vidljivošću i slučajevima nasilja. Vest o trudnoći Anine partnerke i dobijanje deteta, oko čega se podigla dosad najveća medijska buka i reakcije, svedoče o još većem paradoksu – jer mi ne samo da nemamo taj famozni zakon koji priznaje istopolne zajednice, a koji ima šanse da će uskoro biti izglasan u susednoj Crnoj Gori, mi skoro da nemamo LGBT roditelje koji su javno aut. Dakle, sada pratimo izjave predsednika koji pozdravlja rođenje deteta jednog lezbijskog para, to nam i dalje daje lažnu predstavu o tome da je stanje LGBT prava u zemlji bolje nego što jeste. Mada takva politika svakako služi da zemlju predstavi u daleko demokratičnijem svetlu, posebno u periodu pojačane eksploatacije radništva, ekološke krize i rastućeg siromaštva kome smo izloženi. Takva politika zaista ima funkciju da nam sopstvenu državu predstavi kao udobno mesto za život, pa i ako planiramo zasnivanje istopolne porodice“, kaže Radoman. Udobno mesto za život? Da smo daleko ne od udobnog nego podnošljivog mesta za život potvrdila je i Evropska komisija koja je u novembru 2018. usvojila veoma nepovoljan izveštaj o stanju ljudskih prava i sloboda, uz konstataciju da se Akcioni plan za poglavlje 23, koje reguliše ovu oblast, ne primenjuje. Na to je vlast uzvratila – ambiciozno smo dali rokove, ne ide, sada ćemo napisati novi plan u izabranom društvu. A za to vreme ćemo pustiti da stvari idu svojim tokom. I išle su. Samo tokom ovog meseca na adrese više organizacija civilnog društva stigla su preteća pisma namenjena „svim izdajnicima i izrodima srpskim“, sa tekstom: „Izdajnici, skotovi, izrodi, kopilad, satanisti, masoni, komunisti okrvavljenih ruku - sud i kazna stići će sve bezbožnike i zločince“. REM je objavio lične podatke građana koji su imali pritužbe na emitovanje SNS spota, MUP je bez dozvole poverenika postavio kamere za prismotru građana, a novinar Nedim Sejdinović je konstatovao da su pretnje koje dobija mnogobrojnije i brutalnije i dodao: „Poput neke vrste takmičenja, ko će da bude žešći, ko će da smisli neku novu uvredu, ko će da saopšti neku novu pretnju, kao da postoji neko nagradno takmičenje za to“. Ipak, vrhunac u kršenju ljudskih prava demonstrirao je lično predsednik ulaskom, sve sa nesterilisanim kamerama, u izolacioni blok teško obolele dece uz tvrdnju da su oni koji mu to zameraju „društveni talog“. Ako se vratimo na LGBT prava, primetno je da i premijerka nije do kraja shvatila čak ni to pravo koje se nje lično tiče, a o ostalim i da ne govorimo. Dobro, vrlo je ljutito reagovala kada je ministar Nenad Popović izjavio da u trenutku kada se borimo protiv bele kuge stižu gej slikovnice iz Hrvatske i da to „moramo pod hitno zaustaviti“. Branila je sopstveno pravo na dete („ I gej osobe imaju reproduktivne organe“), ali se to završilo samo i jedino na njenom detetu. Za druge je, po mišljenju politikologa Stefana Aleksića, odlučila da kao i u ostalim segmentima društva „napravi klasne balone izolovane stvarnosti, izolovane od egzistencijalnih muka onih iz nižih staleških fioka; male klasne utopije; mini automated luxury gay komunizme ali samo za klase bogatih privatizatora“. A za kršenja prava u ostalim segmentima, na koja su je upozoravali i izveštaji međunarodnih organizacija, uporno je tvrdila da ne postoje. Ne, u Srebrenici se nije dogodio genocid. Ne, novinari ne trpe pritiske, slobodniji su nego ikada. Ne, akademska zajednica nema zakonom zagarantovano pravo na protest jer su na Filozofskom fakultetu do juče bili čučavci. Jednostavno nije primetila da su profesori postavili pitanja brojnih znakova diktature, urušavanja ekonomskih, političkih i kulturnih sloboda, već je, kako je to ocenio profesor Filozofskog fakulteta Ognjen Radonjić, sve to svela na „klozetsko pitanje“. I teško da će tokom mandata promeniti stav, jer ne bi bila tu gde jeste i zalagala se za to za šta se zalaže da su joj ljudska prava uopšte na spisku tema za koje bi pokazala interesovanje. Međutim, Marija Radoman smatra da bi, bar što se tiče LGBT populacije situacija ipak mogla da se promeni, jer je premijerkina odluka da zasnuje porodicu izazvala reakciju javnosti i može da „bude šansa da se prošire prava za ostale LGBT osobe, bez obzira na to da li će premijerka napraviti kompromis sa svojom klasnom i ukupnom pozicijom moći i iskazati konačno neku dozu solidarnosti“. Možda će se, ali samo možda, premijerka odlučiti na solidarnost prema LGBT osobama - njih valjda razume. Ostale ne, što je i zaključila priznanjem: „Ne razumem proteste.“