Naši životi ne vrede isto

Porodica Gligorijević živi na seoskom imanju u selu Debelica, skromnim i poštenim životom, radeći u polju i prodajući sir na pijaci u Knjaževcu. Nisu bogati, ali imaju dovoljno za život. I vole se. Oni su ljudi kakve bi u drugim okolnostima bilo veliko zadovoljstvo upoznati. Ali sasvim sigurno proveli bi život daleko od očiju javnosti da nije bilo stravične saobraćajne nesreće, u kojoj su Gligorijevići 31. januara ove godine ostali bez Stanike, Velimirove žene, majke Aleksandra (18) i Milutina (20). Tada je njihov život promenjen. A činjenica da je u automobilu-ubici sedeo Zoran Babić, direktor Koridora Srbije i funkcioner SNS, i da sve okolnosti nesreće nisu razjašnjene, uvela je javnost u njihove anonimne živote. U dom Gligorijevića stigla sam uveče, nakon protesta koji se održavao u Knjaževcu, posebno raspaljenom Stanikinom pogibijom. Velimir Gligorijević je upravo završio hranjenje životinja i ceo dan je proveo u polju. Na kapiji nas je dočekao sa sinovima. Kroz izveštavanje medija Gligorijevići su saznali da je saobraćajnu nesreću izazvao automobil u kome je bio Zoran Babić, koji je posle udesa podneo ostavku na poziciju direktora Koridora Srbije. Zvanična informacija je bila da Babić nije upravljao vozilom koje je usmrtilo Staniku, već da je spavao na zadnjem sedištu. Ipak, domaća javnost sumnja u istinitost te informacije i zahteva istinu. Slomljeni bolom, Gligorijevići su verovali da će interesovanje javnosti za ovaj slučaj u nekom trenutku proći, tako da se nisu trudili da angažuju advokata. Za tako skromnu porodicu, to bi bio preveliki trošak. Možda prva iole pozitivna vest koja je došla do njih bila je da će ih, ukoliko žele, u svim sudskim sporovima zastupati advokat Božo Prelević, oko čega se angažovao Sergej Trifunović. Dok za NIN razgovaram sa Velimirom, tu sede njegovi sinovi Aleksandar i Milutin i Srđan Aleksić, svedok, koji je vozio automobil u kom je Stanika poginula. Kako je izgledao taj 31. januar u vašem životu? Počeo je kao običan dan. Stanika je ustala i sa sestrom i njenim mužem krenula na sahranu svom stricu, a ja sam otišao da hranim stoku. Samo je otišla. Dan je prolazio kao i svaki drugi... Onda nas je pozvao rođak, Srđan, oko osam i dvadeset i pet. Rekao je da se dogodila saobraćajka na naplatnoj rampi, ali nismo znali šta se desilo. Mislili smo da je bilo neko čukanje. Šta može strašno da se desi na naplatnoj rampi? Tu svi stoje. Oko jedan sat posle podne pozvao sam ponovo rođaka da vidim zašto se ne javljaju. Tada smo saznali da je mrtva. Posle toga... Video sam taj auto na televiziji... Kako su do vas dolazile informacije o detaljima saobraćajne nesreće? Preko medija. Svi smo bili u šoku. Ostali iz kola bili su u bolnici s povredama, takođe u stanju šoka. Moj sin ima te društvene mreže i čitao je sve što se pisalo. Došla je do nas informacija da je u sve umešan taj visoki funkcioner i da se tu možda nešto krije. Nama je sve to teško palo. Nisam mogao ni da shvatim šta se dogodilo. Mada i nije važno ko je bio, Stanike nema pa je nema. Sad je počelo da se sleže. Deci, meni, svima nama... Koliko ste dugo bili u braku sa Stanikom? U braku smo 25 godina. Imamo dva sina, Aleksandra koji ima 18 godina i Milutina koji ima 20 godina. Sad smo ostali nas trojica. U kolima su, pored vaše supruge Stanike, bili njena sestra Mirjana Aleksić i njen suprug Srđan, koji je vozio. Oni su prebačeni u bolnicu s povredama. Kad se sve stišalo, šta vam je Srđan rekao? Kako je došlo do nesreće? Da li je video vozača? Oni su išli auto-putem i došli su do naplatne rampe. U medijima su govorili da je tog dana bila neka velika magla. Možda je bila loša vidljivost za nekoga ko vozi 200 kilometara na sat, ali njima u našim kolima, vidljivost je bila dobra. Ispred njih je na naplatnoj rampi bilo jedno vozilo i čekali su svoj red, a iza njih nikoga nije bilo. Srđan se spremao da plati na rampi i tada je pogledao u retrovizor i video automobil koji je strahovitom brzinom išao ka njima. Onda se dogodio taj udar, koji je bio kao grom iz vedra neba. Više nisu znali šta se dešavalo dalje. Od brzine Srđan nije video ni detalje oko kola, niti ko je vozio... Sve se desilo veoma brzo. Srđan je bio svestan i posle udara, možda malo ošamućen. Mirjana, na suvozačevom mestu, ostala je bez svesti. Pošto je udar došao otpozadi, Srđan u prvom trenutku nije smeo da se okrene i pogleda zadnje sedište gde je sedela moja Stanika. Kako su udarili u gepek, zadnji deo kola su smrskali, a zadnje sedište su skroz pomerili napred, tako da je Stanika zapravo bila iznad Srđanovog sedišta. Udar je nju podigao i izbacio. Prvo nije mogao da veruje šta se desilo, ali onda je video njeno lice, iznad njegovog ramena bila joj je glava. Nekih dvadesetak minuta su čekali da ih izbave iz kola. Dim je počeo da izbija iz haube. Plašili su se da će kola da odu u vazduh pre nego što pomoć stigne. Ne znaju ko ih je izbavio, bili su tu i vatrogasci... Saniteti su stigli i izbavili ih. Posle su odvedeni u urgentni centar. Nisu videli automobil koji ih je udario, niti vozača. Odmah su prebačeni na kolica. Bili su u stanju šoka posle udara. Koje su povrede zadobili Srđan i Mirjana? Srđan je slomio nos i ugruvan je, a Mirjana ima prelom rebra, naprsnuće pršljena i zgnječen grudni koš. Doskora je iskašljavala krv, ali je puštena na kućno lečenje jer je navodno bila u dobrom stanju. To stanje je bilo toliko dobro da nije mogla da hoda. Nas četvorica smo je nosili. Sad je na hirurgiji u Knjaževcu, jer smo insistirali. Psihički je u veoma lošem stanju. Izgubila je sestru i noću ne spava. Bila je u nesvesti od udara, tako da nije videla Stanikino telo. Kad je došla sebi u sanitetskim kolima, samo je pitala da li je Stanika živa. Srđan joj je rekao da su valjda svi živi. Imali su osećaj kao da je plafon pao na njih. Kola su pretrpela totalnu štetu i poslata su na otpad. Mi smo ih održavali, to je moj auto, imali smo i zimske gume i sve... Zvali smo AMSS, koji je naplatio šlepovanje kola 5.000 dinara. Sve smo mi platili u vezi sa tom nesrećom, imamo i račune. Posle su nam dali lične stvari iz kola, ali nismo dobili lične karte, kartice iz banke, ni polise osiguranja i zdravstvene knjižice. Vratili su nam mobilni telefon i neke sitne pare. U gepeku su imali isto nekoliko hiljada, za ne daj bože, to je isto ostalo tamo verovatno. Kako ste se osećali kad vas je nazvao Zoran Babić? Od svih njih iz vlasti, jedino nas je Zoran Babić pozvao na kućni telefon. Rekao sam mu „Zašto nisi mogao da ideš sporije? Što nas ubi?“ On je rekao da je i on povređen. Nisam mogao da se sažalim na njega kad ih je pobio... Kao da ih je gađao minobacačem. Babić je rekao da nije on vozio, da čovek koji je vozio nije bio ni njegov vozač, nego saradnik. Rekao je i da se sad oporavlja, ali da će doći kad ozdravi, na leto, da pomogne mojim sinovima kako može. Kako da im pomogne? Da ih zaposli? A šta ja znam... Rekao je da može da pomogne mojoj deci. Ne znam kako može da im pomogne... Da im vrati majku? Da li ste imali kontakt sa predstavnicima lokalne vlasti? Zvali su nas iz opštine i pomogli su nam oko dokumentacije. Rekli su da će platiti sahranu. Jesu li platili? Još nisu. Trebalo bi. Mi smo platili sve za sada. Šlepovanje automobila sa mesta nesreće, obdukciju, oblačenje, sanduk, sve troškove, sveštenika... Rekli su da sačuvamo račune pa će nam nadoknaditi. Rekli ste da niste razmišljali da tužite bilo koga jer nemate novca ni za sahranu, a kamoli za advokate. Kako ste finansijski izneli sve te obaveze oko njene pogibije? Ne znam više ni sam. To je bilo nekih 38.000, ako se ne varam, i još 12.000 za obdukciju i ne znam šta još... Mnogo je sve koštalo, ne znamo. Od zdravstvenog osiguranja koje smo uredno uplaćivali godinama za nju, sleduje nam 10.000 dinara samo. To nije dovoljno ni za sanduk. A uzeli smo skroman. Ali to je i manje važno. Koliko vam znači to što je narod na neki način ustao i traži pravdu i istinu o Stanikinoj smrti? Dobili ste i advokatski tim koji će vama lično pomoći u ostvarivanju prava? Znači svaka podrška. Ovo je teško vreme za nas. Znači nam i što ste vi došli. I što se Sergej Trifunović angažovao. Prihvatili smo pravnu pomoć koju je ponudio. Čoveče, oni su stajali u kolima, na naplatnoj rampi, usred belog dana i udareni su kao raketom. Ne znam šta tu ima sporno i ko bi to mogao da izgubi na sudu. Oni su je ubili... a sad treba da licitiramo koliko vredi kad je ubiju... To nam ne pada na pamet. Ali, mi smo građani drugog reda. Neki drugi mogu da rade svašta i da im prođe, a mi ne možemo ni da živimo. Od osiguranja ako nešto na kraju i dođe, to može da znači mojoj deci. A to što se Babić javio da nešto obećava, u to uopšte ne verujem. Ko zna gde je on. Leči se od teške povrede. Nažalost, ovakve stvari se stalno dešavaju, da nevini stradaju. Ali ako su tu neki moćni ljudi onda se sve to sredi, i oni onda opet teraju svoje... Naši životi ne vrede isto. Imate mlade sinove. Čini se da su sve ovo podneli veoma zrelo. Oni su odrasli. Rade na pijaci. Pomažu mi. Kad se to sa mojom ženom desilo, sve je za mene stalo. Nisam mogao da radim u polju. Tek sam juče počeo. Radio sam i danas, ali mi je teško. Živite od ovog imanja? Da, imamo krave, svinje, ovce... Selo. Moja deca prodaju sir na pijaci, i tamo nas stalno juri inspekcija jer nemamo prostoriju. Prostorija košta između 1.500 i 2.000 evra. To da bismo platili morali bismo da prodamo dve krave, a onda ne bismo imali sir koji bismo prodavali. Umesto da rade analizu sira, da proveravaju da li je dobar, oni se bave prostorijama koje ništa ne znače. Svi imamo kupatilo, pa se svi ne kupamo. Kao ja sad, na primer, koji sam došao ovde da pričam s vama pravo iz štale. Verovatno smrdim. Značajan deo javnosti Srbije smatra da u ovoj priči druge stvari smrde. Takav vam je život. Ne žalim se ja na život. Nikad nisam, ali ovo nije dobro. Mi nikad neke velike pare nismo imali, ali za život smo imali. Mnogo se ljudi javljalo sa informacijama o nesreći nakon vesti o umešanosti Zorana Babića. Da li su vam se javili neki drugi očevici? Niko nas nije zvao, osim advokata koji su hteli honorar i agencije koja naplaćuje osiguranje. A mi nemamo novca za to. Ništa oni nama nisu znali da objasne, uzimaju procenat i teraju svoje. Vozač, čovek koji je vozio taj automobil, poslao je telegram saučešća. Ako je uopšte on vozio. I pitanje je da li je on stvarno to poslao. Više ništa ne znamo tačno. Na društvenoj mreži smo dobili jednu poruku od osobe koja je tvrdila da je očevidac nesreće i da je spremna da svedoči na sudu. Posle dva dana je taj profil izbrisan. Kakva je atmosfera sada u selu Debelica nakon ovog događaja? Ovde su sve staračka domaćinstva. Svako gleda svoja posla. Oguglali su ljudi. To su penzioneri, koji žive od poljoprivredne penzije koja je 7.000 dinara. Ni televiziju ne gledaju. Meni ni ta penzija ne sleduje. Treba da imam 58 godina. Ženi smo uplaćivali penziono 20 godina, sad ni od toga nema ništa. Kao da smo mi krivi što su je oni ubili. Ovo je malo mesto i vest o Stanikinom stradanju je sve potresla. LJudi iz Knjaževca koji kupuju sir kod nas su dolazili da nam izjave saučešće. Na sahranu je došlo celo selo. Bar da je isprate. Šta će ljudi? Ništa drugo ne mogu.