Zašto Srbija zaostaje

Nizak privredni rast najznačajniji je ekonomski problem Srbije. Naša zemlja nalazi se pri dnu evropske lestvice mereći ekonomski razvoj i životni standard građana, a njen BDP po stanovniku upola je manji od zemalja centralne i istočne Evrope (CIE) i tek na trećini nivoa razvijenih država zapadne Evrope. Da bi barem počela da sustiže zemlje CIE, Srbiji je potreban trajno brži ekonomski rast od njihovog, ali se dešava suprotno. „Privredni rast Srbije već dugi niz godina sporiji je od rasta u zemljama CIE, pa se zaostatak povećava umesto da se smanjuje“, piše u analizi koju je predsednik Fiskalnog saveta Pavle Petrović, zajedno sa svojim saradnikom Dankom Brčerevićem i Mirjanom Gligorić, sa beogradskog Ekonomskog fakulteta, pripremio za predstojeći Kopaonik biznis forum od 3. do 6. marta. Empirijski rezultati pokazuju da je privredni rast Srbije ispod svog potencijala za dva procentna poena - umesto da raste po stopi od pet odsto godišnje, rast Srbije je nešto iznad tri odsto. Razloge za ovaj, nedovoljan rast, autori pronalaze u dugogodišnjim ekonomskim i društvenim manjkavostima poput velike korupcije, zaostajanja u vladavini prava, što onda koči i veće investicije, kao i u lošem kvalitetu obrazovnog sistema. „Naši rezultati pokazuju da oko polovine zaostajanja, dakle jedan procentni poen, može da se objasni slabom vladavinom prava i korupcijom, dok druga polovina potiče od niskih investicija (0,7 odsto) i nedostataka obrazovnog sistema (0,2 odsto). Ono što posebno zabrinjava je i činjenica da u prethodnih četiri ili pet godina dolazi do pogoršanja najvažnijih činilaca ili `krivaca` za nizak rast – vladavine prava i korupcije“, ističe se u pomenutom dokumentu. Autori nadalje pokazuju da je stvarni trend rasta privrede Srbije od tri do 3,5 odsto, a da ga jednokratni faktori kao što je dobra ili loša poljoprivredna sezona, dižu ili spuštaju u odnosu na trend. Tako je i visoka stopa rasta iz 2018. godine od preko četiri odsto posledica bolje poljoprivredne sezone, a ne suštinskog ubrzanja rasta privrednih aktivnosti u Srbiji. „Posebno ovo ističemo, jer je u javnosti bilo neumereno optimističnih i neutemeljenih ocena ostvarenog relativno visokog privrednog rasta. A kada se pogleda uticaj tih privremenih činilaca na ostvarenu stopu rasta, vidi se da do stvarnog ubrzanja nije došlo. Prognoza rasta za ovu godinu trenutno iznosi 3,5 odsto, niža je od stope rasta u 2018, i u skladu je sa ocenjenim srednjoročnim trendom privredne aktivnosti u Srbiji“. Oni ističu da je za Srbiju relevantno da se poredi sa sličnim zemljama CIE, a nikako sa bogatim zemljama Evrope, čiji je godišnji rast BDP-a manji, primera radi, Nemačkom ili Holandijom, koje imaju trend rasta od oko dva odsto. „Po zakonu konvergencije (pristizanja) manje razvijene zemlje trebalo bi da ostvaruju sistematski brži privredni rast od razvijenih zemalja – srazmerno razlici u njihovoj razvijenosti. Efekat pristizanja je posledica toga što nerazvijenije zemlje mogu znatan deo svog privrednog rasta da dobiju transferom tehnologija i znanja iz razvijenijih zemalja, dok privredni rast razvijenijih zemalja u većoj meri zavisi od sopstvenih inovacija i tehnološkog napretka koji se odvija znatno sporije“. Kao potvrdu prethodnog, zemlje CIE, u kojima je BDP po stanovniku, meren paritetom kupovne snage, manji oko 40 odsto nego u zapadnoj Evropi, protekle tri godine u proseku su rasle dvostruko brže (četiri odsto) od razvijenih zemalja zapadne Evrope (2,1 odsto), konvergirajući ka njima. S druge strane, Srbija sa BDP-om po stanovniku koji je upola manji od proseka CIE rasla je sporije (3,2 odsto) od njih. To znači da Srbija sve više zaostaje (divergira) u ekonomskom razvoju i životnom standardu u odnosu na druge zemlje CIE, iako bi trebalo da ih pristiže. S obzirom na to da je BDP Srbije po stanovniku upola manji od proseka zemalja CIE, empirijski utvrđen zakon konvergencije sugeriše da bi rast Srbije trebalo da bude za oko jedan procentni poen veći od rasta CIE. Pošto je srednjoročni rast zemalja CIE trenutno oko četiri odsto, zaključak je da bi u Srbiji taj rast morao da bude oko pet odsto, umesto sadašnjih tri do 3,5 odsto, navodi se u analizi. „Pošto beleži niže stope rasta od uporedivih zemalja, Srbija, dakle, ne samo što ne sustiže ekonomski razvijenije zemlje CIE, već sve više zaostaje za njima“. U svojoj empirijskoj analizi, autori pokazuju da glavni razlog zaostajanja privrednog rasta u Srbiji leži u slaboj vladavini prava i kontroli korupcije. „Velika zastupljenost korupcije i nizak nivo vladavine prava znatno usporavaju privredni rast. Korupcija narušava ravnopravne tržišne uslove i viškove sredstava privrede usmerava ka neproduktivnim koruptivnim aktivnostima umesto u proizvodnju, osvajanje novih tržišta, ulaganje u obuku zaposlenih, investicije... Takođe, nedovoljno efikasan i nezavisan pravosudni sistem predstavlja veliku prepreku za poslovanje privrede. Ukoliko pravna zaštita ugovora ne funkcioniše potpuno pouzdano, a naplata nenaplaćenih potraživanja sudskim putem nije efikasna, to vodi ka gušenju privredne aktivnosti. Srbija je po izraženoj korupciji i niskom nivou vladavine prava pri samom dnu među evropskim zemljama. Na ovo ukazuje ne samo istraživanje Svetske banke koje smo koristili za kvantitativne analize, već i čitav niz drugih relevantnih međunarodnih istraživanja“, kaže se u analizi Fiskalnog saveta i dodaje da bi se rast BDP-a Srbije ubrzao za oko 0,5 procentnih poena ako bi se indikatori korupcije i vladavine prava poboljšali do nivoa susednih zemalja - Bugarske, Rumunije, Mađarske ili Hrvatske. „Ove četiri zemlje praktično su najlošije ocenjene po ovim parametrima u čitavoj EU. Ukoliko bi Srbija dostigla prosečan nivo koji imaju sve zemlje CIE, njen privredni rast bi se najverovatnije ubrzao za čitav procentni poen. Posebno zabrinjava što je u pogledu korupcije i vladavine dugogodišnji trend njihovog postepenog poboljšanja prekinut u 2014. godini – od kada dolazi do pogoršanja, po svim relevantnim međunarodnim merenjima“. Niske stope ekonomskog rasta su nadalje posledica nedovoljnog učešća investicija u BDP-u Srbije u poređenju sa zemljama CIE. Kažu da je veza između veličine investicija i privrednog rasta notorna, te da zemlje u kojima se manje investira po pravilu ostvaruju i niže stope rasta. „U skladu sa očekivanjima, učešće investicija u BDP-u zemalja CIE od 21 odsto veće je nego u ekonomski razvijenim zemljama Evrope, ali Srbija odstupa od tog trenda. Udeo investicija u BDP-u Srbije bio je u proseku 17,1 odsto, a trebalo bi da bude bar dva procentna poena veći od zemalja CIE, odnosno oko 23 odsto“. Sledi da Srbija investira oko šest procentnih poena BDP-a manje nego što je potrebno, zbog čega gubi između 0,5 i jedan odsto godišnjeg rasta, konstatuju autori. U Srbiji je jedino udeo stranih investicija na zadovoljavajućem nivou, dok autori analize procenjuju da je neophodno povećati javne investicije države u infrastrukturu za najmanje jedan procentni poen, zatim investicije republičkih i lokalnih javnih preduzeća za više od jednog procentnog poena, ali i investicije domaćeg privatnog sektora i to za tri do četiri procentna poena BDP-a. „Javne investicije u Srbiji su u 2018. iznosile oko 3,8 odsto BDP-a, što nije dovoljno, jer u CIE iznose oko 4,5 odsto BDP-a. Što je još gore, ni trenutna struktura javnih investicija u Srbiji nije zadovoljavajuća, jer se veliki deo odnosi na kupovinu opreme za vojsku i policiju, koje nemaju znatan pozitivan uticaj na privredni rast, a premalo na ulaganja u infrastrukturu. Srbija za zaštitu životne sredine, prosvetu i zdravstvo, izdvaja tek trećinu sredstava u odnosu na zemlje CIE. Prostora u budžetu ima za takva ulaganja, ali uslov da se to i desi jesu reforme neracionalnih javnih preduzeća i promene prioriteta ekonomske politike. Reformama se moraju smanjiti troškovi neuspešnih lokalnih i republičkih javnih preduzeća, obuzdati ekonomski neopravdano povećanje zarada zaposlenih u opštoj državi, što je bila praksa u prethodne dve godine, i preispitati neuobičajeno velika izdvajanja države za bezbednosni sektor“. Sa druge strane, najveće zaostajanje za uporedivim ekonomijama, Srbija pravi zbog niskih investicija domaćeg privatnog sektora. „Privatni sektor nezavisno donosi odluke o ulaganju, ali Vlada poboljšanjem trenutno veoma lošeg poslovnog ambijenta može znatno da utiče na njihovo povećanje“. Empirijska analiza autora ponovo ukazuje na uticaj korupcije i vladavine prava ovog puta na kočenje privatnih investicija, te da se oni i na ovaj indirektan način ponovo javljaju kao važan faktor usporavanja privrednog rasta. I na kraju tu je i obrazovanje. Ekonomska teorija prepoznaje najmanje tri kanala preko kojih obrazovanje utiče na privredni rast – prvo, bolje obrazovanje utiče na povećanje produktivnosti radne snage, tj. vodi ka većoj dodatoj vrednosti po zaposlenom; drugo, obrazovanje utiče na veći inovativni kapacitet privrede i tako vodi ka bržem privrednom rastu i treće, bolje obrazovanje olakšava transfer znanja i prenos novih tehnologija od razvijenih ka manje razvijenim, kaže se u delu ove analize koja se bavi uticajem obrazovanja na stope ekonomskog rasta Srbije. Autori, naime, kažu da Srbija, mereno prosečnim brojem godina školovanja populacije starije od 25 godina, stoji lošije od zemalja CIE, jer prema podacima iz poslednje tri godine prosek godina obrazovanja u ovim zemljama je 12,2, dok je u Srbiji 11,1, što usporava privredni rast za oko 0,2 procentna poena u odnosu na zemlje CIE. Prednost korišćenog indikatora je da postoje dugačke serije za veliki broj zemalja pa se može koristiti u empirijskim istraživanjima. S druge strane on ne odražava kvalitet obrazovnog sistema, tj. „kvalitet jedne godine školovanja u Finskoj i Bugarskoj značajno se razlikuje“, čime se potcenjuje uticaj obrazovanja na privredni rast. „Drugim rečima, uticaj poboljšanja obrazovnog sistema na ubrzanje privrednog rasta Srbije najverovatnije je veći od 0,2 procentna poena koji proizilaze iz naše analize“, zaključuju autori rada Zašto privredni rast Srbije zaostaje.