Maduro bez naroda Gvaido bez države

Ima nečeg u tome što je pomoć koja je u režiji Vašingtona trebalo da stigne u Venecuelu, sa skepsom dočekana ne samo u vladi Nikolasa Madura. On ju je vratio uz pomoć vojske koja je blokirala kolumbijsku i brazilsku granicu, u okršaju u kome je četvoro ljudi izgubilo život i optužio opoziciju da učešćem u ovakvim poduhvatima samo želi da destabilizuje zemlju. Nije sporno da je zemlja već destabilizovana i dovedena do ivice, ali nekako je došlo do toga da se čitava ova akcija pretvori u „politički teatar“, kako ga je nazvao londonski Gardijan, u kome se jasno videlo koliko potezi sadašnje američke administracije služe interesima države, a koliko interesima predsednika. Samu akciju nisu podržale druge humanitarne organizacije, ni Crveni krst, ni UN, naprotiv, čitava ih je stvar prilično razljutila. „Humanitarna pomoć trebalo bi da bude nezavisna od političkih, vojnih ili bilo kakvih drugih ciljeva“, rekao je Stefan Dujaric, portparol UN. „Potrebe ljudi treba da određuju kada i kako se dostavlja humanitarna pomoć.“ Potrebe ljudi u Venecueli, istina, zahtevaju pomoć na svakom planu, ali zaista - pomoć. Zemlja se suočava s najvećim iseljavanjem u istoriji Latinske Amerike. Preko tri miliona ljudi otišlo je od 2014, a taj broj bi, kako govore analize UN, mogao dostići 5,3 miliona do kraja ove godine. Prošlog jula MMF je uporedio hiperinflaciju sa onom u Nemačkoj 1923. i Zimbabveu 2000. godine. Procena je da će ove godine stopa inflacije dostići 10 miliona odsto. Nikolas Maduro koji nije previše vešt u državnim poslovima, nasledio je probleme, a njegova vlada učinila ih još većim. Uz pogrešnu politiku, korupciju, pad cene nafte, međunarodne sankcije, promene vlasti u drugim latinoameričkim državama i rešenost Vašingtona da se reši socijalističke vlasti, nije bilo mnogo šansi za „socijalizam 21. veka“, kako ga je nazvao Ugo Čaves, u vreme svog uspona. Period između 2004. i 2012. bio je obeležen privrednim rastom i trošenjem. Nije se mnogo štedelo, a elita u nastajanju dosta je i trošila. Dobijao je i narod, ali uz sve olakšice, nacionalizacije i pokušaj uspostavljanja kakve-takve socijalne pravde, uporedo sa novim sistemom rasla je i korupcija. Maduro je došao na vlast kada je kriza već počela, 2014. pala je vrednost barela nafte. Kada je te godine hiljade građana izašlo na ulice zbog inflacije i pada standarda, vlada je slomila proteste, a 11 ljudi je poginulo. Ali to je bio tek početak, pad je tek predstojao, ekonomija se vrtoglavo urušavala. Cena barela je sa 112 spala na 60 dolara, a čitava ekonomija je zavisila od nafte. Najveći kupac bila je Amerika, koja je počela da vrši sve veći pritisak. Maduro je posegao za štampanjem novca, došlo je do hiperinflacije, zatim se odlučio za kontrolu cena - postalo je još gore, onda je uveo novu valutu tako što je samo srezao nule. Ni to nije donelo poboljšanje. Proizvodnja nafte svela se na manje od polovine u odnosu na 2013. i na manje od trećine u odnosu na 1999. kada je Ugo Čaves došao na vlast. Uvoz se smanjio za više od 85 odsto od 2012, a vlada u Karakasu mogla je samo da posmatra posledice ekonomske politike koja se oslanjala isključivo na naftu. Procenjuje se da je pad BDP-a između 2013. i 2017. bio veći nego u vreme Velike depresije u SAD. Počele su nestašice, rafovi su ostali prazni, crno tržište je cvetalo, kriminal dosegao nepodnošljive razmere. A onda su građani krenuli da masovno napuštaju zemlju. Paradoksalno, Maduro je novi mandat započeo povećanjem minimalnih zarada za 300 odsto, pa su najniža primanja dostigla 18.000 bolivara, oko 6,7 dolara mesečno. Tako je očaj, a i pomoć američkih prijatelja iznedrila samoproglašenog predsednika Huana Gvaida. On je pokušao da pokaže da je sposoban da dovede stvari u red ili da bar ima prijatelje koji bi to mogli da učine, ali za sada njegov se uspon donekle usporio. Malo je podrške među američkim saveznicima za ideju intervencije. U tom svetlu, izjava „sve opcije su na stolu“, koja se sve češće čuje iz usta američkih zvaničnika, a i sledbenika Gvaida, zvuče veoma uznemirujuće. To je upravo ponovio i Majk Pens, američki potpredsednik, na sastanku Grupe iz Lime u Bogoti, kada je istovremeno obećao i da će Amerika biti uz Gvaida „dok se ne vrati sloboda u Venecuelu“, odnosno dok Gvaido ne dođe na vlast. „Uz tebe smo 100 posto. Ne može biti posmatrača u borbi Venecuele za slobodu. Nadamo se mirnoj tranziciji ka demokratiji, ali predsednik Tramp je bio jasan – sve opcije su na stolu.“, poručio je Pens. Poziv je upućen svim regionalnim liderima da pojačaju pritisak i izolaciju Madurove vlade svim sredstvima. „Nije svaka opcija na stolu“, odgovorio je Hose Borel, španski ministar inostranih poslova.“Kriza u Venecueli je politička i institucionalna, tako da i rešenje može biti samo političko“, rekla je Federika Mogerini, šefica diplomatije EU, napominjući da se Brisel protivi svakom nasilju ili akcijama koje bi mogle da destabilizuju region. A da neće podržati bilo kakvu vojnu akciju poručili su i drugi. Brazil, čiji je predstavnik rekao da njegova zemlja ni pod kakvim uslovima neće dozvoliti da se njena teritorija koristi za vojnu intervenciju, Čile i Peru, koji su nešto mirnije poručili da ne podržavaju vojnu opciju, pa na kraju i Kolumbija, od koje je stigla poruka sličnog sadržaja. Donald Tramp, ipak ne odustaje tako lako, a posebno ne njegovi saradnici. Majk Pompeo, američki državni sekretar nazvao je Madura „bolesnim tiraninom“ i upozorio da će Amerika reagovati protiv onih koji se „protive mirnom uspostavljanju demokratije u Venecueli“. Tu mirnu demokratiju treba da donese Eliot Abrams, specijalni izaslanik američke administracije za Venecuelu i čovek čija biografija možda obećava mnogo toga, ali sigurno ne i uspostavljanje demokratije. NJegova uloga u prodaji oružja Iranu u vreme sankcija osamdesetih dovela ga je na optuženičku klupu, zbog obmanjivanja Kongresa, odigrao je važnu ulogu u Gvatemali, u kojoj je tadašnji američki saveznik general Efrain Rios Mont počinio genocid, bio je umešan u sukobe u Hondurasu, Salvadoru, Nikaragvi, svuda gde je bilo krvi. Sve je to moglo da se čuje sredinom meseca u Kongresu, kada je pokušao da dobije podršku za vojnu intervenciju u Venecueli. Nije je dobio. Ne obećava mnogo to što je baš on izabran da sada pregovara oko Venecuele, a u tom izboru, kao i u drugim potezima, Trampovi protivnici čitaju početak kampanje za izbore sledeće godine. Ako preko Madura i slikovitog primera pokaže šta donosi socijalizam, pa zatim koliko je spreman da se bori da sačuva zemlju od te pošasti, pokrene strah da bi neko drugi, možda njegov protivnik Berni Sanders, doneo baš to, mogla bi to biti dobra platforma za izborne bitke. Kako primećuje NJujork tajms „Tramp samo izuzetno govori o podršci ugnjetenima. NJegova glavna motivacija je da privuče svoju krajnje desnu bazu proglašavajući se borcem protiv socijalizma - zla koje on vidi ne samo u radikalnoj politici Uga Čavesa, Madurovog prethodnika, već i u platformama nekih demokratskih predsedničkih kandidata.“ Demokrate, uprkos Madurovim samoubilačkim potezima, nisu sklone da veruju ni Trampovim instant rešenjima. „Maduro je zao i Amerika bi trebalo da sledi strategiju njegovog slabljenja i podsticanja na raspisivanje novih izbora“, napisao je Kris Marfi, demokratski senator. „Niko ne može da brani ono što on radi u Venecueli. Ali sasvim je drugačije ako Amerika podstakne građanski rat bez realnog plana kako bi se to moglo završiti.“ Sam Nikolas Maduro je u situaciji iz koje se teško vidi izlaz. Vojska je još uz njega, ali nije siguran do kada, narod je podeljen, pritisak je prevelik, a ekonomija se urušava. Maduro optužuje Ameriku da želi da ga uništi, u čemu ima istine. Kao i u činjenici da je lekcija o latinoameričkom socijalizmu naučena na teži način. Ugo Čaves je na vlast došao na talasu nezadovoljstva naroda, siromaštva sa jedne i korupcije i bogaćenja sa druge strane. Nezaposlenost, siromaštvo, inflacija, korupcija sve je to zemlja već jednom prošla. I to je pripremilo teren za Čavesa. Sada su on i njegovi naslednici pripremili teren za dolazak nove vlasti na istim tim osnovama.