Savremeno u klasičnoj komediji

U februaru su na našim institucionalnim scenama dve osavremenjene postavke klasičnih komedija, Molijerovog Tartifa i Idealnog muža Oskara Vajlda, imale svoju premijeru. Ova druga predstava, izvedena na dan Beogradskog dramskog pozorišta (čija je i produkcija) spada u onu najtužniju kategoriju: tako je loša da na nju ne treba trošiti prostor, zaslužuje samo muk... Ipak, ovakva tvrdnja zahteva bar minimalno obrazloženje. Glumački ansambl predstave nije uspeo, u saradnji s rediteljem Predragom Štrpcem, da razvije glavne pretpostavke scenske radnje - odnose, situacije, likove - već se sve svodi na izolovane, mehaničke postupke, često negledljive manire (tapkanje po obrazima da se ne dobiju bore od smejanja, mazanje usana labelom i druge modernizatorske vratolomije). Nisu uspeli da ožive Vajldovu priču na sceni, ali su uspeli da maestralno unište i svaki trag njegovog sofisticiranog, kemp humora. Dekadentno salonsko društvo označeno je i kičastim kostimima za maskenbal, u kojima dominiraju reference na pop kulturu (to još može da se prihvati), ali je njihova svakodnevna odeća bila i dramski neznakovita i modno nepismena: kada izuzetno lepoj glumici, koja pri tome igra fatalnu damu, obučete haljinu koja će, usled bele boje, da istakne, mesto da prikrije višak kilograma (kostimi Dragice Laušević). Suštinski razlog za aktuelno bavljenje ovim komadom nije dala ni jedina rediteljska intervencija, takođe sto puta viđena: prizor u kom junak pokušava da pobegne iz tog sveta tako što strči u salu, ali su mu tamo sva vrata zatvorena, pa mora, pokunjen, da se vrati na scenu. U koprodukciji Narodnog pozorišta iz Sombora i Srpskog narodnog pozorišta iz Novog Sada, Molijerova komedija Tartif postavljena je s jednim, ne baš visprenim podnaslovom: komično u klasičnom. Osim što svojom opštošću insinuira zaključak da je pod njim ova koprodukcija prijavljena na neki konkurs za sufinansiranje (kada dobijete novac imate obavezu da ga zadržite i ako vas, u međuvremenu, stvaralački proces odvede u drugom pravcu), ovaj ni po čemu poseban podnaslov (jer šta je posebno u tome što u klasici ima komičnog - istorija komedije traje od Aristofana naovamo?!) sugeriše još nešto, a to je već bitno: predstava je rađena po motivima Molijerovog dela. I, zaista, za razliku od drame, ona počinje izmaštanom, dugačkom, na improvizaciji zasnovanom Dorininom obraćanju publici, u kojem nas obaveštava o dešavanjima u domu njene sestre Elmire i zeta Orgona, u kom i sama živi (u drami ona je služvaka u toj kući) i time nas uzima za saveznike, svedoke, učesnike ove porodične priče. Ovako dramaturški i rediteljski osmišljena prva scena (Igor Vuk Torbica nije samo reditelj predstave nego i autor ove svojevrsne adaptacije) pruža jasna uputstva za razumevanje makar dve noseće osovine koncepta predstave. S jedne strane, ova predstava je tzv. rewriting (ponovno pisanje) klasike, a s druge strane u njoj je položaj/funkcija koja se dodeljuje publici od ključnog značaja. To ponovno pisanje je ovde pametno osmišljeno i sprovedeno: sačuvani su svi likovi iz Molijerove drame (čak s izvornim imenima), u osnovi su sačuvane i njihove karakteristike i odnosi, ali su oni, u određenoj, za koncept predstave bitnoj meri, osmišljno promenjeni, donekle osavremenjeni. Dorina je najbolji primer: ovaj molijerovski rezoner prikazan je, u komički izbrušenom tumačenju Hane Selimović, kao takođe racionalna osoba koja nas upozorava na laži i manipulacije u Orgonovom domu, ali je osavremenjena u tom smislu što je cinična i neurotična zbog nemoći da bližnje prizove pameti. NJen pomenuti posrednički položaj između scene i sale, fikcije i realnosti, reditelj je jasno i oštro metaforički označio i to ne samo stilom igre (ležernim, kolokvijalnim, naizgled privatnim), već i telesnom bliskošću glumice s publikom, činjenicom da početne prizore igra na ivici podijuma koji gotovo zalazi u gledalište (scenografija Andreje Rondović). Do polovine Molijerove komedije naslovni lik se uopšte ne pojavljuje, o njemu saznajemo iz brige ili kritike drugih likova: s jedne strane je zaluđeni otac porodice Orgon i njegova majka gospođa Pernel, koji u ovom uljezu u njihov dom vide božjeg čoveka, nekog ko svima treba da im je uzor, dok se s druge strane nalaze manje ili više razumni drugi ukućani, predvođeni Dorinom, koji naslućuju da je reč o hipokritu i prevarantu. Tako je i u predstavi, s tom razlikom što jednom kada se pojavi Tartif više ne napušta scenu, a i svi drugi likovi su stalno prisutni. Ovo drastično rediteljsko rešenje - u drami on ima pojedinačne susrete s likovima - izuzetno je promišljeno jer metaforički ističe to da je Tartif veliki „meštar sviju hulja“, da su svi ukućani pioni u njegovoj šahovskoj igri. U prvom delu predstave likovi su bili oštro komički svedeni, mada u osnovi realistični (žanrovski usklađena igra celog, odličnog ansambla), glumci su igrali brzo i tačno, bez psihološke razrade, ali i bez zapadanja u karikaturu, samo ponekad u malo nagaženiju persiflažu. Ispostaviće se da je to bila tačna, promišljena uvertira za još veći nivo stilizacije do kog dolazi pojavom Tartifa, kad oni svi postaju zombiji. Sve uznemirujuće naznake njihovih pravih karaktera, koje se probijaju u prvom delu i nemalo ih udaljavaju od Molijerovih originala, sada se pokazuju u ogoljenom vidu, čineći od njih robote u rukama tuđe, Tartifove volje. Kleant (Marko Marković) nije drugi rezoner u drami, već je ovde on, a ne Tartif, lakom na Orgonov imetak; Orgonov sin Damis (Marko Savić) prikazan je kao izgubljeni slučaj zlatne mladeži, alkoholičar zainteresovan za svoju mladu maćehu; Valer (Dušan Vukašinović), prosilac Orgonove kćerke, tup je i ograničen; sam Orgon (Ninoslav Đorđević) kao i da nije komičan lik, toliko je njegova odanost Tartifu duboka, proživljena i nepokolebljiva, itd. A, ko i kakav je sam Tartif? U izuzetnom tumačnjeu Saše Torlakovića, u ulozi koja je možda i vrhunac njegove dosadašnje karijere, a koja je istovremeno i vrhunac, ili pre ključ koncepta Igora Vuka Torbice, Tartif je - tajna. Meni samom se odmah diže kosa na glavi od ovakvih bombastičnih određenja, između ostalog i zato što impliciraju da je lik ostao nedefinisan, hodajuća metafora. Torbičin i Torlakovićev Tartif to izvesno nije; naprotiv, on nam, s podjednakom uverljivošću, istovremeno sugeriše više svojih mogućih identiteta. Ali, pre nego što vidimo šta on može da bude, treba da vidimo šta sigurno nije: reditelj je svesno i dosledno ukinuo glavnu odliku Molijerovog Tartifa, njegovo bogomoljačko licemerje. Ovo je sasvim opravdano, jer je u savremenom društvu, bar onom srpskom, religijska osnova za manipulaciju zajednicom, njeno iskorišćavanje, sasvim sporedna: u većinskoj Srbiji vera se izjednačava s pripadnošću naciji. Tartif, dakle, nije bogomoljac, ali je, usled sjajno postavljene i ostvarene ambivalencije lika, sasvim upitno da li je i licemer, manipulant: na trenutke nam se čini da je on, iako se to eksplicitno ne sugeriše, stvarni božji čovek, dobar i smeran, koji pokušava da na pravi put izvede razvratnu Orgonovu porodicu. Taj se (mogući) identitet definitivno razgrađuje kada on zadavi Dorinu, jedinu osobu koja mu se, iako i sama u trenutku sumnja, do kraja suprotstavlja. Sa završnom pojavom predstavnika nedefinisane vlasti, a koji ga neće uhapsiti kao u Molijerovoj drami, može se iščitati drugi identitet lika: on je eksponent nekog autokratskog režima koji maligno rastače porodice i celo društvo. Međutim, Torbica ne dopušta da se nedvosmislino zaključi o kom je režimu reč, iako je ona najčešća asocijacija solidno utemeljena (kostimi Jelisavete Tatić Čuturilo su savremeni, ali neutralni u pogledu društvenog lociranja likova). On to ne radi iz političkog i/ili umetničkog straha, već zato što ovo nije predstava o Tartifu i vlasti koju on predstavlja. Predstava je o nama, o publici. Ako se sada vratimo na početak, lako se zaključuje da Dorinino povezivanje scene i sale ima tu metaforičku funkciju da poistoveti nas s nemoralnom, zombiranom i debilizovanom Orgonovom porodicom, kao uzorkom celog društva. Na veoma nenapadan način (bez upotrebe večitih ogledala koja će nam se u srpskom teatru još više popeti na glavu od mikrofona), Tartif je samo krivo ogledalo u kome se vide pravi krivci za nesrećne sudbine koje živimo - mi sami.