Gladni, a debeli

Niko neće da kaže da mi u Srbiji imamo veći problem sa gojaznim nego sa gladnim ljudima! Niko, osim predsednika Srbije Aleksandra Vučića. On je jedini smogao natčovečansku snagu da saspe građanima u lice ono što im se sigurno neće svideti. Tako smo, eto, saznali, da problem nisu gladni već gojazni. Verovatno nesvesno, predsednik je tako zapravo prvi put podržao građane koji već 12 nedelja protestuju protiv njegovog načina vladavine u više od 60 gradova Srbije. Jer, ima li šta bolje i zdravije za skidanje kilograma od redovnih šetnji? E sad, drugi je problem što mnogi ne šetaju da bi skinuli kilograme, nego vlast. Mnoge u vrhu SNS-a predsednikove reči poprilično su zabrinule. Već danima razmišljaju da li su nešto pogrešili, s obzirom na to da na Vučićevim mitinzima podrške nema šetnje, jer obično ljude dovezu autobusima. Uz to im podele i sendviče, a nutricionisti tvrde da se od njih najviše goji. I šta sad? Tek nakon ove, do punog izražaja dolazi i njegova prethodna izjava, zbog koje je zapravo i nastao pokret „Jedan od pet miliona“. Sa ove vremenske distance njegova poruka „samo vi šetajte do mile volje, nijedan od zahteva vam neću ispuniti“ dobija sasvim drugačiji smisao. To, izgleda, nije bila provokacija, kao što su mnogi iz opozicije pogrešno pomislili, već deo plana koji može da padne na pamet samo vrhunskom fitnes instruktoru sa ovdašnjih prostora. Pa, on najbolje zna karakter prosečnog građanina Srbije i da ga na redovne vežbe može naterati samo inat. Jer, mnogo je onih koji počnu nešto da rade tek kada im neko to zabrani. U tom smislu Srbija bi uskoro mogla postati obećana zemlja, jer se ovdašnjim vlastima baš i ne sviđa kada neko misli svojom glavom. Doduše, niko to još javno nije zabranio, ali kako je krenulo... Istine radi, nije Vučić prvi koji je ukazao na istinu o gladnima u Srbiji. Kao nikad do sada preduhitrila ga je premijerka Ana Brnabić. Obično ona ponavlja njegove reči, a ovoga puta ga je preduhitrila. Prvi put pre Vučića, premijerka je 12. februara slavodobitno objavila da su u Srbiji „gotovo iskorenjeni ekstremni vidovi siromaštva i da je smanjena stopa rizika od siromaštva“. Sve bi bilo fenomenalno da je to baš tako. Ali, nažalost, nije. Republički zavod za statistiku - uh, neće valjda Miladin Kovačević opet reagovati - još 2006. prvi put je objavio podatak o stopi apsolutnog siromaštva i tada je u Srbiji bilo 8,8 odsto onih koji nisu mogli da zadovolje osnovne životne potrebe. Prema poslednjim zvaničnim podacima, u 2017. je apsolutno siromašnih bilo 7,2 odsto. Dakle, za 11 godina njihov udeo smanjen je sa 8,8 na 7,2 odsto. I za premijerku je to dokaz da smo skoro iskorenili ekstremne vidove siromaštva?! Ako za predsednicu Vlade nije postavljena kao stranačka ličnost (mada je pre nekoliko meseci za Nedeljnik izjavila da razmišlja da se učlani u SNS) već kao ekspert, moglo bi se očekivati da ume sama da izračuna da će tim tempom apsolutno siromaštvo u Srbiji biti iskorenjeno za 40 godina! I baš me interesuje reakcija građana ako premijerka uskoro izjavi da je Srbija „gotovo“ ispunila sve uslove za ulazak u EU. Znači li i to da ćemo od tog trenutka morati da čekamo još 40 godina da se to stvarno desi? Premijerka tvrdi da je u međuvremenu smanjena i stopa rizika od siromaštva. To je apsolutno tačno, jer su 25. decembra 2018. zvanično objavljeni rezultati poslednjih istraživanja, po kojima je u 2017. na granici siromaštva bilo 25,7 odsto građana. To ne znači, kako to objašnjava zvanična statistika, da je svaki četvrti stanovnik nužno siromašan, „već je samo veći rizik da oni to postanu“, s obzirom na to da je tročlana porodica mesečno imala na raspolaganju do 28.080 dinara, a samac ne više od 15.600 dinara. Samo, premijerka je prećutala da je stopa rizika od siromaštva za godinu dana smanjena sa 25,9 na 25,7 odsto! Ako mislite da to smanjenje za 0,2 procentna poena i nije neki veliki uspeh, onda se grdno varate. Jer, 2014. je stopa rizika od siromaštva bila 25 odsto. Što će reći da je ona danas veća nego u trenutku kada je na čelu Vlade Srbije Ivicu Dačića zamenio Aleksandar Vučić. A možda nam je, baš da bi se to nekako zabašurilo, bačena „koska“ kako je gojaznost veći problem od gladi. Pa, ako je već tako, bolje da glođemo „kosku“ nego svinjske papke i pileće nogice. Tim pre što smo papke i nogice, valjda, već obećali Kinezima.