Uzaludni trud Bernarda Šoa

Priznajem, ideju da prošlog četvrtka pišem o greškama naših ljudi u izgovoru engleskog dala su mi ona dva tužno-smešna primera koja smo videli na nekim televizijama, kao i na internetu: govor Dubravke Filipovski u Savetu Evrope i snimak Ivice Dačića koji pokušava da govori engleski. Nisam ipak hteo da počnem od političara, nego sam naveo mnogobrojne greške koje sam zabeležio kod voditelja džez emisija na radiju, a onda, povodom izgovora slovne grupe aw, pomenuo sam i slavnog dramskog pisca, DŽordža Bernarda Šoa (Shaw), pa treba i o njemu nešto reći. Šo je celog života bio krajnje nezadovoljan arhaičnom, haotičnom i neekonomičnom engleskom ortografijom. U predgovoru drame „Pigmalion“ (one po kojoj će biti napravljen mjuzikl „My Fair Lady“, a po njemu film) rekao je da Englezi ne umeju da pišu sopstveni jezik „jer nemaju čime da ga pišu, osim jednog starog stranog alfabeta u kome jedino suglasnici – i to ne svi – imaju bilo kakvu određenu fonetsku vrednost“. Latinicu je nazvao „stranom“ zato što je, kako joj i ime kaže, preuzeta iz latinskog (posredstvom normanskog francuskog), dok Anglosaksonci, smatrao je Šo, treba da imaju sopstveno pismo. Takvo pismo on je napravio (možete ga naći na Guglu pod nazivom „Shaw script“ ili „Shavian alphabet“) i u svom testamentu, 1950. godine, najveći deo svoje zarade iz poluvekovne karijere namenio je uvođenju tog pisma u svakodnevnu upotrebu. „Šoovica“ nije uopšte ličila na latinicu, nego pre na neko od azijskih pisama. Svaki znak označavao je određeni glas engleskog jezika, po strogom fonetskom principu. Slova su smišljena tako da se mogu pisati jednim potezom, u obliku kuke, kose crte, oštrog ugla, polukruga, petlje, cifre 2 i slično. Proizveden je jedan broj pisaćih mašina sa „šoovicom“, na njoj je štampan Šoov komad „Androkle i lav“ i još nekoliko knjiga, kasnije je uključena u „Junikod“ i... i ništa. Engleski se danas piše po celoj Zemljinoj kugli, ali i dalje istom onom groznom ortografijom s kojom ratuju i sami Englezi i Amerikanci. Izgleda da fonetsko pisanje, ma kako precizno odražavalo glasove, nije dovoljno samo po sebi, nego je važna i viševekovna tradicija. To je znao i naš Vuk, koji nije izmišljao novo srpsko pismo, nego je dotadašnju ruskoslovensku ćirilicu pojednostavio i poboljšao. Toliko o Šou, a što se tiče političara... ostavimo ih za neki drugi put.