Budućnost distopijske Srbije

U godišnjem izveštaju Fridom hausa Srbija je ocenjena kao delimično slobodna zemlja. Premijerka je potom izjavila kako je izveštaj za nju relevantan, ali da se ona ne slaže s njim. Mada, ukoliko je izveštaj Fridom hausa relevantan onda je on de fakto bitan, važan, značajan… Zato se postavlja pitanje logike premijerkinog načina razmišljanja budući da je teško ne složiti se s činjenicom koja se istovremeno smatra bitnom, važnom, značajnom. Uostalom, pokušajte i sami da se ne složite s demografskim podatkom da Srbija svake godine izgubi trideset i šest hiljada stanovnika. Znate (možete reći), podatak je relevantan ali se ja, eto, ne slažem s njim jer osećam da živim u zemlji u kojoj ne postoji problem bele kuge. Ovakav vid negiranja uverljiv je kao što je uverljivo i premijerkino uveravanje radnih ljudi i građana da siromaštvo u Srbiji ne postoji. Iako 7,4 odsto biračkog tela (što je otprilike rejting vladajućeg SPS-a), živi sa manje od 200 dinara dnevno u džepu. Nadalje, ukoliko premijerka oseća da živi u slobodnijoj zemlji nego pre nekoliko godina, onda je to svakako njeno subjektivno opažanje i doživljavanje stvarnosti koje se uopšte ne mora podudarati s percepcijom velikog broja građana. Tako gej premijerka može osećati da živi u slobodnoj zemlji premda je okružena s dva-tri prstena do zuba naoružanog obezbeđenja, dok istovremeno gej aktivistkinja u toj istoj Srbiji može osećati strah kad god na ulici prođe pored gomile ostrašćenih „navijača“ iz kraja. Isto tako, vlasniku privatne firme sa jakim vezama u vlasti život u Srbiji može delovati krajnje ružičasto, dok će radniku/radnici koji kod tog istog vlasnika crnče za minimalac život izgledati kao Žilnikov crnotalasni film. Zbog toga su, između ostalog, nezavisne organizacije i institucije značajne za svako društvo. Na prvom mestu jer one nastoje da pruže što objektivniju sliku stvarnosti u kojoj jedni pored drugih žive povlašćeni i podvlašćeni sa dijametralno različitim doživljajima sveta oko sebe. Doduše, istina je i da objektivni prikazi stvarnosti često nisu po volji autora Potemkinovih sela, a što takođe može ukazivati na stepen (ne)demokratičnosti jednog društva. Tako će izveštaj Fridom hausa (koji nisu pisali Đilas, Jeremić i Obradović) o napredovanju Srbije na listi zemalja koje ne poštuju ljudska prava i slobode (skupa sa Tanzanijom, Venecuelom i Nikaragvom), poslužiti mudrom državniku kao signalna lampica da je nešto trulo u „državi Danskoj“, dok će stranačkom politikantu jedino služiti kao „dokaz“ neprijateljske kampanje usmerene ka bezgrešnoj vlasti. Reagujući na izveštaj Fridom hausa o stepenu (ne)slobode u Srbiji, premijerka je zaključila da je slobodna zemlja ona u kojoj vlada brine o građanima - na način na koji to čini Vlada na čijem se čelu ona nalazi. Da li to onda znači da nekakva iracionalna briga ministra policije (recimo da građani ne ozebu prilikom protesnih šetnji), generiše njegovu potrebu da ih stalno prebrojava? Mada bi u pomenutom hipotetičkom slučaju to ipak trebalo da čini ministar zdravlja. Ili (budimo krajnje ozbiljni), da li Vlada Srbije toliko brine o javnom zdravlju građana da dozvoljava transport (po zdravlje i život ljudi) opasnih materija ispod glavnog grada? Ispada tako da Vlada Srbije, koja prema premijerkinom mišljenu „brine o svojim građanima“, toliko zapravo „brine“ o njima da je odbila projekat Saobraćajnog instituta (CIP) kojim bi se, za vreme trajanja radova na izgradnji brze pruge prema Budimpešti, rešio problem saobraćaja na pruzi Beograd - Novi Sad. Ovom temom se inače nedeljama bavi novinar Miša Brkić koji tvrdi da je CIP predlagao Vladi Srbije da se kolosek brze pruge do Budimpešte gradi pored već postojećeg kojim su donedavno saobraćali vagoni sa toksičnim i zapaljivim otpadom. Vlada je, međutim, poklekla pred ponudom kineskih investitora, a nauštrb zdravlja vlastitih građana. Saobraćaj na pruzi Beograd – Novi Sad je prekinut pa se opasan otpad trenutno prevozi trasom BG voza ispod strogog centra grada. Ne, brigu i pažnju o kojima premijerka govori, a koju Vlada navodno pruža građanima bez obzira na boju „stranačke kože“ i različitost političkih uverenja, jedino još mogu osetiti pojedinci i grupe ogrezli u partijskom klijentelizmu. I retki srećnici, pride. No, žalosno je što se i izdanci „brižne“ vlade ne interesuju za probleme javnog zdravlja koji se (gle, čuda) tiču i njih i njihovih familija. (Beše li porodica osnovna ćelija društva?) S druge strane, govorancija o ovoj i sličnim temama očekivano izostaje na turneji „Budućnost Srbije“ koju predsednik vladajuće stranke i države sprovodi po okruzima i gorama naše zemlje ispošćene. Velim da očekivano izostaje jer pomenute teme nema ni u Biltenu koji je na 144 strane masnog kolor papira štampala Služba za informisanje SNS-a pod nazivom „150+ prvih 6 godina borbe za bolji život u Srbiji“. Bilten je javnosti (ne tako davno) plasiran uz kupljeni primerak „Politike“ i u njemu je izmeštanje toksičnog otpada obuhvaćeno samo jednim pasusom u okviru poglavlja Društvena odgovornost. Ali i tu je više reči bilo o otkrivanju nelegalnih skladišta toksičnog otpada, a nimalo o tome kako je neko uopšte došao u priliku da zakopava tone ko zna kakvog otpada u vlastitom dvorištu. Dočim, niti jednom reči nije pomenut plan o prevozu toksičnog i zapaljivog otpada ispod centra Beograda. Doduše, u Biltenu vladajuće stranke nema reči ni o borbi protiv korupcije koja je (sećate se) predstavljala prvu prečagu na merdevinama (predizbornih obećanja) uz koje su se es-en-esovci penjali na vlast. I umesto da dobije poseban tretman u „naprednom“ Biltenu kao zasebno poglavlje, „borba protiv korupcije“ je tek uzgred pomenuta pod stavkom „MUP, odbrana, pravosuđe“, i to u formi teletekst vesti o primeni novog seta antikoruptivnih mera i propisa. Upravo bi iz razloga izostanka ključnih tema kao što su borba protiv korupcije i bitka za javno zdravlje nacije, turneji predsednika vladajuće stranke i države pod nazivom Budućnost Srbije bolje pristajao naziv Budućnost distopijske Srbije. Distopija označava društvo u kojem su do paroksizma dovedene loše strane ljudske civilizacije a kojem, po svemu do sada prikazanom, stremi „napredna“ vlast. Pod takvom vlašću Srbija užurbanim koracima grabi prema statusu periferijske deponije Evrope na kojoj će se odlagati belosvetski otpad. U takvoj „naprednoj“ distopiji će se deca školovati za jeftin (fizički/umni) rad na domaćem terenu, i bagatelni (umni/fizički) rad u inostranstvu. Životni vek ljudi biće usklađen sa srednjovekovnim standardima – dakle u skladu sa feudalnim odnosima koji vladaju u društvu. Vladaće najniži oblici zabave i duhovnog kiča. LJudi će dobijati odgovarajući posao samo ako su lojalni vojnici partija na vlasti. Fakultetske diplome će se prodavati na buvljim pijacama skupa sa genetski modifikovanim paradajzom. Multinacionalne korporacije će raspolagati javnim (prirodnim) dobrima uz klijentelističku pomoć domaćih „elita“. Policija i vojska neće služiti građanima već interesima vladajućih oligarhija, a sudije i tužioci će neprestano raditi pod pritiskom političara iz vlasti. Iz Fridom hausa, međutim, poručuju da Srbija nije poput čvrstih diktatura, verovatno se tu misli na Severnu Koreju, budući da ovde postoje institucije kojima treba pružiti šansu. S druge strane, teško se može tvrditi kako u Severnoj Koreji ne postoje institucije. Pitanje je samo da li im diktator Kim pruža šansu da rade svoj posao na nezavisan i slobodan način. Mada, Kim i ne skriva da je preuzeo uloge svih institucija u državi, te da je na koncu i samog sebe proglasio za vrhovnu instituciju. Dakle, puko postojanje institucija nije garant vladavine prava u jednoj zemlji. Potrebno je da institucije rade svoj posao bez pritiska vlasti. S tim u vezi, neophodno je da budući poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti bude nazavisna ličnost a ne „sušta suprotnost“ dosadašnjem povereniku – kako to očekuje šef poslaničke grupe SNS-a. On tvrdi kako se dosadašnji poverenik sve vreme mandata ponašao kao „opozicioni političar“, no pritom ne shvata da tom svojom tvrdnjom zapravo razotkriva elementarno neznanje koje vlast ispoljava u vezi sa društvenim značajem i civilizacijskom svrhom nezavisnih institucija. Tako bi prema iščašenom shvatanju demokratije, kojem su inače skloni predstavnici vlasti, poverenik i ombudsman trebalo da funkcionišu isključivo kao političari iz redova vladajuće stranke. Pa ipak, Srbija je delimično a ne apsolutno (ne)slobodna zemlja. Da ne kažem distopija. Premda i u delimično slobodnim zemljama, poput Srbije, situacija može biti demokratski nestabilna. Najpre, jer u takvim zemljama stvari funkcionišu na mestimično delimičan način - kao u nepouzdanoj vremenskoj prognozi. Izbori su delimično fer jer ljudi po direktivi glasaju a ne slobodnom voljom. Podela vlasti je delimično uravnotežena jer jedna partija kontroliše zakonodavnu i izvršnu vlast i istovremeno pritiska sudstvo. Vladavina prava delimično postoji jer ne postoje u potpunosti fer i slobodni izbori, kamoli podela vlasti i nezavisni sudovi. A ni institucije nisu apsolutno oslobođene od političkih pritisaka jer u protivnom ne bi svoje nadležnosti ustupale jednom čoveku. Mnogi su to ovde shvatili i pre Fridom hausa.