Slabe države ne mogu brzo da rastu

Daleko je Srbija od zdravog privrednog oporavka, izjavio je nedavno Dejan Šoškić, profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu i bivši guverner NBS. To potkrepljuje činjenicama da naša zemlja još ne beleži visoke stope ekonomskog rasta u dužem periodu, a nije obezbedila ni kontinuirani rast investicija koji može dovesti do dinamičnijeg privrednog rasta i bržeg oporavka u narednom periodu. „Investicije zahtevaju ambijent koji nesporno štiti ugovor i svojinu. Zahtevaju jak institucionalni okvir, vladavinu meritokratije u državnim institucijama, kompetenciju, nezavisnost i nepristrasnost u odlučivanju, uz odsustvo odlučivanja u interesu privilegovanih grupa po bilo kom osnovu“, precizira Šoškić u razgovoru za NIN. Zašto u Srbiji nema dinamičnijeg rasta i više investicija? Konsolidacija javnih finansija je sa nespornim dobrim početnim rezultatima, ali nešto viša stopa rasta BDP-a u 2018. je solidan, ali očigledno kratkoročan rezultat, jer se već za ovu godinu najavljuje njen pad. Dinamične privrede koje nadoknađuju svoj zaostatak moraju rasti po stopama većim od pet odsto godišnje i moraju imati dugi niz godina udeo investicija veći od 25 odsto BDP-a. Srbija to nema. U privredni rast se mora ulagati. Investicije zahtevaju određene uslove, a njih nema. Jedan od razloga za niske investicije je i niska domaća štednja, tj. relativno veliko učešće potrošnje u BDP-u, ali to i ne treba da čudi, jer smo siromašna zemlja. A da bi se investicije povećale, kako kvalitetne strane, tako još važnije, domaće - i privatne i javne investicije - Srbija mora da ima uređen privredni ambijent i jak institucionalni okvir. Kažete da nasuprot tome uviđate eroziju profesionalizma i razgradnju institucija. Kao građanin ove zemlje vidim to svakodnevno, na različitim nivoima. Jedan deo tog problema je kontinuirani opstanak obrazovnih institucija koje produkuju diplomirane stručnjake koji ne poseduju adekvatnu stručnost, a ni znanje. Snaga institucija počiva na kompetenciji i snazi pojedinaca koji u njima rade. Nama dobri ljudi odlaze ili ne nalaze prostor u državnim institucijama, a država, ako želi rast i razvoj, mora da nađe način da ih zadrži. Mora da pronađe novac kojim će da plati kompetentne stručnjake, koji će profesionalno i nepristrasno raditi svoj posao u interesu države. Loše stvari u našem javnom sektoru se i dešavaju što zbog nekompetencije, što zbog zloupotreba. Otuda i rešenje za pojedine probleme ne mora biti privatizacija, već sprečavanje zloupotreba i dovođenje kompetentnih ljudi na mesta odlučivanja. Suština je da i zloupotrebe i nekompetencija donosioca odluka mogu da opstaju u zemlji koja nema izgrađen institucionalni milje. Verujem da Srbija ne može da se razvija i bez temeljne reforme političkog sistema, načina finansiranja političkih stranaka, slobodnih medija, ali ono što je urgentno jesu reforme i više izdvajanja za obrazovanje, nauku i zdravstvo. Mislite li na privatne fakultete kada govorite o nekompetentnosti? Ne bih voleo da se shvati da smatram da je sa državnim fakultetima sve u redu, a da na privatnim ništa ne valja. Vrlo često se baš to pojednostavljenje koristi kao izgovor za nereformisanje državnog sektora obrazovanja. I on mora da se reformiše, kako bi proizvodio konkurentnija znanja kod ljudi koji iz tog sistema izlaze. Isto mora da važi i za privatne fakultete, ali evidentno je da naše društvo ne uspeva da se izbori sa neadekvatnim diplomama koje ne odražavaju pravu stručnost ljudi koji ih poseduju. Imamo očigledan problem i sa plagijatima, sa činjenicom da na najvišim državnim funkcijama ima ljudi sa spornim doktoratima. Tu su potencijalno dve stvari sporne - prva, da li neki doktorski rad zadovoljava kriterijume da se takav tekst može smatrati doktoratom, a druga je da li je takav rad plagiran, jer plagiranje je krađa tuđe intelektualne svojine, odnosno svuda u svetu krivično delo. Kod nas postoje indicije i prvog i drugog problema, a u pojedinim radovima i oba, ali država nije u stanju da to institucionalno uredi i reši, a to ima posledice i na tržište rada, na zapošljavanje. Ako neki ljudi gledaju kako određene pozicije zauzimaju oni koji nemaju zadovoljavajuću stručnost, moguće je da će se odlučiti da svoju karijeru nastave na nekom drugom mestu, u nekoj drugoj zemlji. Opšte je poznato da zemlje koje nemaju adekvatne proizvode i usluge, po pravilu izvoze ljude. Nama se to dešava već dugo, ali je posebno naglašeno poslednjih 15 ili 20 godina, kao posledica jednog neuređenog sistema obrazovanja koji dovodi u zabludu i studente i njihove roditelje, na kraju i poslodavce i doprinosi manjoj konkurentnosti naše privrede. Ukazujete da je obrazovanje veoma važna karika bržeg ekonomskog razvoja zemlje? Obrazovanje je ključni faktor razvoja, jer nije moguće imati konkurentnu privredu koja počiva na pojedincima koji nemaju konkurentna znanja. Kvalitetni obrazovni sistem se bazira na tome da studenti imaju konkurentna znanja. Nereformisan obrazovni sistem je ozbiljan društveni problem, jer u kombinaciji sa trenutnom političkom praksom dovodi do mogućnosti da se mogu postavljati nekompetentne osobe, koje formalno zadovoljavaju kriterijum stručne spreme na mesta odlučivanja u javnom sektoru, a to onda stvara dugoročne loše posledice za državu i društvo u celini. Da li vi to aludirate na doktorat trenutnog ministra finansija Siniše Malog? Ne aludiram. Suština tog, ali i problema celog društva u ovoj oblasti je što se očekuje da se zaključak donosi na osnovu nekih sumnji, napisa u tabloidima ili iskaza pojedinaca, koji nisu oficijelno deo neke komisije čiji je zadatak da ispita verodostojnost nečijeg doktorata. Meni smeta što sistem nije odreagovao i odbacio ili potvrdio te sumnje. Nama nije potreban zbir ličnih stavova o verodostojnosti nekog rada, već odgovor sistema, institucija nadležnih da donese takve odluku. Dok se to ne desi, mogu samo da poverujem zvaničnoj diplomi koju neko poseduje. Sama ta obrazovna institucija koja je izdala doktorsku diplomu trebalo bi da bude zainteresovana da se dobije konačni odgovor da li je nečiji doktorski rad odbranjen na njoj plagijat ili nije. Protiv plagiranja doktorata bi trebalo da budu i institucija na kojoj je doktorat odbranjen i svi doktori nauka koji su tu stekli to zvanje, ali i šira naučna i stručna zajednica i naravno društvo u celini. Pojedinci za koje se ustanovi da su plagirali svoje doktorate, u normalnim zemljama su nepodobni za bilo koju javnu funkciju i videli smo u svetu da u takvim slučajevima oni bez odlaganja podnose ostavke Dakle, postoje mehanizmi kojima se to utvrđuje, uređenije zemlje te mehanizme primenjuju, i na nama je da ih primenimo i uspostavimo okvir u kojem onaj ko krši sistem biva kažnjavan, a onaj ko ga poštuje biva nagrađen. Sam Univerzitet trebalo bi da formira nezavisne stručne komisije i da ispita verodostojnost naučnog rada, što nije težak posao i mislim da se konačno na tome radi. To bi morala da bude praksa i na državnim, a pogotovo na privatnim univerzitetima. Kod privatnih univerziteta to može biti teže jer se može uočiti da sami osnivači često ne razumeju važnost akademskog obrazovanja, pa su osnivanju univerziteta pristupili kao jednoj od mogućnosti investiranja u kontekstu poimanja privatnog biznisa i vide kratkoročni profit, a ne kvalitet obrazovanja i kredibilitet institucije kao motiv. Kada pogledate kredibilne zapadne privatne univerzitete, to nisu institucije iza kojih stoji privatni gazda koga ne zanima ništa drugo do da upiše što veći broj studenata i angažuje najjeftinije profesore na tržištu kako bi maksimizirao svoj profit. To funkcioniše na potpuno drugačijoj osnovi, često njihov rad i razvoj pomažu različite zadužbine, a one svoj profit ulažu u novi kvalitet, stipendije, istraživanje... Država, dakle, mora da nađe način da stvori institucionalni mehanizam koji će omogućiti da se na fakultetima stiču konkurentna znanja i diplome. Primetno je da imamo i poplavu kvazifakulteta i diploma, ali i kvaziliterature, koju neki ljudi sa formalnim zvanjem pišu, neke izdavačke kuće objavljuju, a u njima pišu nekvalitetne ili netačne stvari iz pojedinih oblasti. To nipošto ne bi smelo da postoji, jer onaj ko čita takve udžbenike zapravo ne stiče obrazovanje, a može i da povećava svoje neznanje. Naši đaci i studenti zaslužuju i očekuju da ono što piše u udžbenicima bude istina, tj. kvalitetno i savremeno znanje iz date oblasti. Prisustvujemo odlivu zdravstvenih radnika iz Srbije. Kakve će to ostaviti posledice, pa i po ekonomiju? Sistem zdravstvene zaštite je jednako bitan kao i obrazovanje. U zemlji koja ima demografski pad, ljudi su oskudan resurs, zato je sa stanovišta privrednog rasta nama potrebna obrazovana i zdrava radna snaga. Društvo ne može napredovati ako imate nemotivisane i/ili nekvalitetne lekare, profesore i naučnike. Naša izdvajanja za obrazovanje, zdravstvo i nauku su premala. U redu je okrečiti fasadu bolnice, ali je još važnije imati dobre i motivisane lekare. Kako gledate na potrebu vlasti da se hvali suficitom u budžetu, iako to zapravo malo šta govori o ekonomiji jedne zemlje? Budžetski suficit u kratkom roku ne mora biti loša stvar, pogotovo kada pokušavate da stabilizujete javne finansije. Ipak, nijedna zemlja ne bi trebalo da teži tome da ima suficit. Višak u budžetu na dugi rok zapravo znači da javne finansije nisu u dobrom stanju, da su porezi previsoki, da se nedovoljno precizno planiraju prihodi i rashodi i dovodi u sumnju kompetentnost onih koji planiraju javne finansije. U zemlji kakva je naša uvek je poželjno težiti niskom deficitu, pogotovo ako on ne izaziva rast javnog duga prema BDP-a, a stimulativan je za rast i razvoj. Dakle, rast i razvoj su najvažniji, ali ne bilo kakav rast, nego onaj održivi, koji nije posledica kiše, nego rasta ekonomije tj. rast koji počiva na investicijama, a ne na rodnoj godini. Kvalitetnih investicija pak nema ako nemate obrazovanu radnu snagu, efikasan, nepristrasan i kompetentan pravni sistem i uređene institucije. Bez toga, mogu se određenim beneficijama i stimulansima privući neka ulaganja, ali najkvalitetniji investitori o subvencijama razmišljaju na kraju procesa odlučivanja, to im je najmanje važno. Ovde se polazi i od toga da je niska cena rada naša komparativna prednost, što je pogrešno. Hvaliti se jeftinom radnom snagom najpre je ponižavajuće za naše građane, a i neće privući kvalitetne investitore. Država koja ne ulaže u znanje, nauku i ima slabe institucije ne može u praksi dugoročno da privlači kvalitetne ulagače, a bez toga nema brzog i dinamičnog privrednog rasta. Slabe države ne mogu brzo da rastu. I još nešto, kada danas govorimo o nedostatku domaćih privatnih investicija, ne sme se zaboraviti da neke domaće privatne kompanije, zahvaljujući slabim institucijama države, zapravo i nisu prave privatne kompanije, koje bi trebalo da budu motor razvoja. One nisu pravi privatni sektor, jer nisu obezbedile rast na fer tržištu svojim radom, znanjem, kompetencijama, nego to ostvaruju na osnovu trgovine uticajem i korupcijom i činjenice da posluju sa državom i državnim sektorom i verovatno bi sutra, čim dođe do promene ljudi koji odlučuju u državi, njihov biznis propao. Otuda imamo godinama praksu da neke „privatne“ firme naglo narastu, a u promenjenim okolnostima i naglo propadnu. To je jako loš signal za razvoj autentičnog preduzetništva, investicija i dugoročni privredni rast u zemlji. Govorili ste da Srbija greši jer praktično nema nikakvu carinsku politiku, ali i da je s početka tranzicije pogrešno verovalo da će privatizacije rešiti sve probleme. Nažalost, u našoj zemlji se nije vodila ozbiljna razvojna ekonomska politika od 80-ih godina prošlog veka. Napravili smo niz ozbiljnih grešaka početkom tranzicije. Nismo se ozbiljno bavili time kako da zaštitimo domaću ekonomsku aktivnost do perioda kada ćemo biti dovoljno konkurentni da se uključimo u relativno slobodnu međunarodnu trgovinu. Naprotiv, svoje tržište smo naglo liberalizovali i to odmah nakon 90-ih godina, u kojima praktično nije bilo nikakvih investicija, pa je naša privreda pre liberalizacije delom fizički uništena u bombardovanju, a uz to je i dodatno tehnološki zastarela. Srpsku privredu smo stavili na ledinu i vetrometinu slobodne međunarodne trgovine. Voleo bih da neko nađe bilo koju razvijenu zemlju koja je liberalizovala carinske stope i imala dinamične stope rasta, a da prethodno već nije dostigla dovoljan nivo konkurentnosti privrede. Sve zemlje koje danas zagovaraju liberalizaciju su prethodno već dostigle određeni nivo konkurentnosti i to, po pravilu, štiteći sopstvenu ekonomiju. Mi smo, naprotiv, imali istovremeno snižavanje carina, jačanje dinara (i realno, ali u pojedinim periodima i nominalno) i te dve stvari su knjiški obrazac da proizvode i usluge koje se u toj zemlji prave činite manje konkurentnim i na domaćem i na inostranom tržištu. Neadekvatna monetarna politika i liberalizacija odgovarale su uvozničkom lobiju, a oni koji koriste domaću sirovinu i prave domaći proizvod najviše su pogođeni takvom ekonomskom politikom, iako su zapravo najpoželjniji i najzdraviji deo privrede. U našim okolnostima oni su postali manjina i otuda se njihov glas najmanje i čuo. Ali njihov zadatak i ne bi trebalo da bude da oni viču i lobiraju za adekvatnu ekonomsku politiku, nego je prirodni zadatak izvršne vlasti da kreira ekonomsku politiku koja podstiče domaću proizvodnju. To je bila tadašnja greška, a nažalost ni danas ne vidim da je bitno drugačije. A privatizacija? Reformsko klatno u Srbiji je otišlo u drugu krajnost. Pomislili smo da je privatizacija rešenje za sve, a zaboravili pritom da je diskusija koja se vodila 80-ih ili 90-ih godina o potrebi privatizacije bila usmerena na to da se domaća preduzeća učine efikasnijim, konkurentnijim, da nastave da se razvijaju i zapošljavaju, a ne da se zatvore. Nije nama bio potreban privatni vlasnik da bi se zatvorilo preduzeće. Pa, to smo mogli i sami. Naravno, ima i dobrih primera, ali nažalost manje nego loših u kojima je vlasnik na preduzeće gledao kao na imovinu i ništa više. Nije, dakle, privatizacija rešenje za sve. Ne moraju preduzeća biti privatna da bi uspešno poslovala, ali treba da imate državu koja će od javnih preduzeća očekivati da se ponašaju tako da dugoročno uvećavaju svoju imovinu, da domaćinski čuvaju imovinu poreskih obveznika. Ni privatno preduzeće ne bi opstalo uz nekompetentno odlučivanje i zloupotrebe. Dok ste bili guverner, i tadašnja vlast i tajkuni su vas kritikovali da ne radite u interesu države, jer ne obezbeđujete stabilan dinar. Dinar je u poslednje dve godine ojačao prema svim stranim valutama... Tehnički, fiksirati kurs domaće valute je najlakša i najjednostavnija stvar, pogotovo što izaziva pozitivne reakcije. Problem je što je to u suprotnosti za našim zvaničnim monetarnim modelom ciljanja inflacije. Fiksirati kurs i jačati dinar je vrlo popularno. Takvom politikom prividno svi dobijaju, ali na kratak rok - NBS, jer neće biti rasta cena kao posledice slabljenja dinara; država jer joj se smanjuje udeo duga u BDP-u; privreda i građani jer su zaduženi u stranoj valuti i lakše će otplaćivati rate kredita; posebno to odgovara uvoznicima, ali i onima koji žele da govore o rastu životnog standarda mereći plate u evrima... Dakle, svi su na kratak rok dobitnici, sem onog sadašnjeg i budućeg, konkurentnog, produktivnog, izvozno orijentisanog dela privrede koji kupuje domaće sirovine i koji bi trebalo da bude ključni motor ozdravljenja. Ali, njih je najmanje i zato se njihov glas najslabije čuje. Evidentno je da se od 2012. zapravo fiksira kurs, da realno imamo model ciljanog kursa, iako zvanično imamo ciljanje inflacije. Posledice toga su restriktivnija monetarna politika i slabiji privredni rast nego što bi mogao biti. Normalan rast dinara bi morao biti posledica rasta konkurentnosti i izvoza, i po tom osnovu većeg priliva deviza, a ovde to nije slučaj. Mi stabilnost i rast vrednosti dinara baziramo na restriktivnijoj monetarnoj politici i oslanjanjem na kratkoročni ili „vrući“, spekulativni strani kapital, koji ulazi u našu zemlju na kratak rok i zarađuje na dužničkim hartijama naše države. Takva politika zapravo otežava rešavanje našeg hroničnog problema dva deficita, fiskalnog i platnobilansnog, jer sputava potrebnu transformaciju domaće privrede u pravcu veće kupovine domaćih sirovina i većeg izvoza. Moram pomenuti i da smo, pored brze liberalizacije, napravili i grešku što smo dozvolili kreditni rast baziran na kreditima sa valutnom klauzulom. I to u periodu realnog pa i nominalnog rasta vrednosti dinara. Takvi krediti odobravani u uslovima jačanja dinara su pravili štetu i privredi i građanima, jer su se zaduživali po dugoročno neodrživom kursu. To je stvorilo dugoročno štetne posledice na usporavanje privrednog rasta, rast problematičnih kredita u bankama i bitno je smanjilo mogućnosti i efikasnost monetarne politike u narednom periodu. Posledice toga nažalost osećamo i danas. Ponavljam, ovde nije bilo ozbiljne razvojne politike, jer ne može se zdrav razvoj jedne zemlje temeljiti na otvaranju šoping molova, banaka i kladionica, kao što se očigledno mislilo tada, a čini mi se da se ove stvari ne razumeju u dovoljnoj meri ni sada. DŽabe je presecati vrpce i otvarati fabrike u kojima su radnici mizerno plaćeni (često delom i novcem poreskih obveznika) ako sistem nije postavljen za dugoročno zdravo privređivanje i rast konkurentnosti naše zemlje. Ali vlast se uredno hvali odličnim ekonomskim rezultatima, znatnim smanjenjem duga, pohvalama MMF-a? Srbija mora da uči na svojim i tuđim greškama i ne sme da ignoriše rizike. Ona nema vremena za opuštanje sve dok ne dođe u poziciju da ima dugoročno visoke stope privrednog rasta. Samo tako, kreirajući nove dohotke, ona može da vraća stare dugove. Fiskalna situacija jeste nešto bolja, ali suština ekonomije nije izbalansirati prihode i rashode, to je dovoljno samo da ne uđete u rizik od bankrota. A za razvoj je potrebno kreirati nova radna mesta i stvoriti novu vrednost, nove plate i veći životni standard građana. Kod nas postoji i pogrešna percepcija uloge MMF-a. Oni nisu kreatori sveobuhvatnih reformi potrebnih jednoj zemlji. Oni svaku zemlju sagledavaju iz svog užeg ugla posmatranja - oni su tu da pomognu da neka država ima dovoljno dobru ekonomsku politiku da izbegne situaciju da ne može redovno da izmiruje svoje obaveze prema inostranstvu. Naš interes bi trebalo da bude širi - kako da stvorimo uređenu državu i zdravu ekonomiju.