Čudovišta kreiraju svet

Čak dve domaće premijere i promocija jedne knjige na minulom 47. Festu tematski su bili povezani, iako nastali u različitim okolnostima. I hrvatsko-srpski dugometražni igrani film Poslednji Srbin u Hrvatskoj Predraga Ličine i kratkometražno ostvarenje Mališan Danila Bećkovića s jedne, odnosno knjiga Nemrtvi nemačkih autora Mihaela Firsta, Florijana Krautkremera i Serjoše Vimera s druge strane, bavili su se gotovo simultano jednim osobenim fenomenom današnjice – zombijima! Naslov Poslednji Srbin u Hrvatskoj već dovoljno govori o sadržaju filma i u svom predznaku ističe ironiju. U pitanju je društveno-politička satira često urnebesna, još češće politički nekorektna, koja počinje u budućnosti u kojoj, nakon totalnog bankrota Hrvatske, svetske sile iz kosmosa pripremaju pakleni plan – puštaju virus koji mutira tamošnje stanovništvo. No, na njihovo iznenađenje, jedan deo populacije ostaje neinficiran… Ličini je to bilo dovoljno da progovori ne samo o relacijama po pitanju politika u regionu, već i o besmislu koje su iste politike godinama forsirale. Bećkovićev Mališan, rađen po scenariju Dimitrija Vojnova, jedanaestominutna je zabava u kojoj se društveno-politička pitanja tek ovlaš provlače. Očito inspirisani hit filmom Vozač Edgara Rajta od pre dve godine, pa i setingom serije Okružen mrtvima, autori filma razvijaju priču kroz nekoliko apsurdno komičnih situacija, sasvim zaokruženih i uzbudljivih. Za kratki film, i više nego dovoljnih. Konačno, promocija knjige Nemrtvi upoznala nas je sa dvojicom od trojice autora – u Beogradu, na poziv izdavača Filmskog centra Srbije, gostovali su Florijan Krautkremer i Serjoša Vimer, kako bi predstavili svoj zbornik u kome nekoliko teoretičara potpuno originalno pristupa subžanru zombi filmova. Priroda, ustrojstvo, struktura, estetika i ideologija zombija sagledavaju se u knjizi iz toliko različitih uglova, da prvi put čitamo o zombijima od retorike kolonijalnog filma ranog razdoblja do zombija kao misaone slike u političkoj teoriji; od rodnih aspekata do rasne i seksualne problematike. Za njih, zombi filmovi bili su potcenjivani kao laka zabava, a zapravo mnogo govore o svetu u kome živimo. U tom smislu i Poslednji Srbin u Hrvatskoj i Mališan savršeno su se uklopili u diskurse koji oni svojom knjigom brane. Sa Florijanom i Serjošom sreli smo se uoči reprize ova dva filma u Kombank dvorani, tokom 47. Festa. Knjiga Nemrtvi nastala je, kako su nam rekli, iz predavanja na temu smrt na filmu, koji su još 2009. organizovali. Tada su uvideli da na nemačkom jeziku ne postoje knjige o zombi filmovima, kojima se pristupa iz teorijskog ugla. „Kada smo počinjali, zombiji na filmu bili su već uveliko popularni. Međutim, deset godina pre toga nisu“, kaže Florijan na početku razgovora za NIN. „Bilo je kompjuterskih igara i nekih niskobudžetnih filmova, ali ne u tolikoj meri. Zainteresovani, počeli smo da istražujemo taj fenomen. Pitanje je bilo šta je drugačije u zombi filmovima danas u odnosu na filmove odranije? Sa tim pitanjem ušli smo dublje i u istoriju filma, i u istoriju tog podžanra“. Ključne razlike su u prihvatanju zombija kao pojedinca. Neki filmovi su to iz korena promenili. Recimo kanadski reditelj Brus Labrus, čiji je film Oto sproveo problematiku gej zajednice kroz figuru zombija na filmu. „To je inverzija onoga što znamo o ljudima kao monstrumima. U tom filmu monstrum nije nešto čega se treba plašiti, već nešto što je privlačno i što bi nam se dopalo. To je bilo potpuno novo. Pitali smo se da li postoje neki neispitani koreni o nama u našim podsvestima, pa je došlo do tako velike promene i do preispitivanja seksualnosti u zombi filmovima“, kaže Serjoša. U njihovoj knjizi, ali i u istorodnim istraživanjima, zombiji se danas posmatraju iz ugla strahova koje oni donose i mesta iz kojih dolaze. Pitanje je zbog čega imamo toliko zombija danas, a nije ih bilo devedesetih na primer: „U prvim filmovima, još tridesetih godina, zombiji su nastajali iz vudu rituala. Jasno je da su ti filmovi kao podtekst imali narative o eksploataciji i ropstvu. Onda je došlo do promene stila sa Romerovim zombijima sedamdesetih godina. Tu se prvi put javlja ideja o belom represivnom čoveku, što je metafora za kapitalistički svet, koji je tada bio još u povoju. U novom milenijumu, u zombi filmovima, prvi put se javlja ideja o virusu. Sve je drugačije. Zombiji su brži i u mogućnosti da trče, nešto poput monstruma sa nadljudskim sposobnostima. U starim filmovima glavna dilema bila je da li je neko zombi ili nije, odnosno da li pripada jednom sistemu ili ne. U novim filmovima, međutim, to nije pitanje. Ti zombiji su brzi i usled njihove brzine mi moramo da reagujemo. Rani filmovi postavljaju pitanje društvene različitosti i identiteta, a filmovi sa brzim zombijima su jasniji – postoje drugi i oni su čudovišta koja kreiraju svet u kome živimo. I oni su zli. Ali ponekad, ljudi ih prevaziđu u svem tom zlu“, mišljenja je Florijan. NJegov kolega dodaje da su oni insistirali da zombi filmovi nisu filmovi lošeg ukusa ili niske produkcije, već da imaju duboku političku konotaciju: „Oni postavljaju pitanja o društvenim strahovima, klasnim i rodnim različitostima, kako reagujemo prema ljudima koji ne pripadaju nama ili našim društvima i koliko brutalan kapitalizam može biti“, dodaje Serjoša. Kao primer navodi ostvarenje Denija Bojla 28 dana kasnije u kome su inficirani toliko brzi: „I odgovor je jasan – brzi su je to već bilo doba digitalnog kapitalizma. Sve je postalo ubrzanije i destruktivnije.“ Iz današnje perspektive gledano, sasvim je sigurno da je epidemija virusa HIV-a osamdesetih godina, u mnogo čemu uticala na kasnije filmove katastrofe, pa i zombi filmove. Tada u medijima, pojava ove bolesti izgledala je poput zombi apokalipse – smrtonosni virus pojavio se niotkuda i pretio da uništi jedan deo populacije; zaraženi su drastično menjali opis i svi su ih se bojali, zatvarali ih u rezervate, a opšti strah od infekcije postaje trauma čovečanstva… To je bio scenario mnogih filmova kasnije. Jer tek nakon osamdesetih, u zombi filmovima javlja se motiv virusa kao pokretača radnje. U jednom članku u knjizi Nemrtvi govori se upravo o virusu kao metafori moći. „Neki filmovi direktno istražuju vezu između zombi i HIV virusa, poput filmova Brusa Labrusa“, kaže Florijan. „Ali jeste interesantno to da pre osamdesetih nije bilo ideje o virusu koji pokreće zombi apokalipsu. Jednostavno, kod Romera u Zori živih mrtvaca, rodonačelniku žanra, jedan deo populacije bio je već zaražen i tu priča počinje. Kod drugih, epidemija počinje usled nekog neuspelog naučnog eksperimenta“. „Pritajeno zlo interesantno pristupa tome“, dodaje Serjoša „ali opet na drugačiji način. U tom filmu postoji infekcija koju je korporacija stvorila, kako bi na tome zaradila, i kako bi stvorila superčoveka, ali onda sve kreće po zlu“. Danas, zombi filmovi kao opšte mesto svetskih kinematografija izuzetno su bitni i za kulturni diskurs, odnosno iz čije je perspektive priča ispričana. Sasvim je jasno da je serija Okružen mrtvima odgovor na migracionu politiku. S druge strane, na drugom kraju sveta, korejski izvanredni zombi film Voz za Pusan smešta radnju u ekspresno brzi voz, u kome ima veoma malo mesta, zombiji se brzo kreću, sve je tesno i prenaseljeno… Iščitavati zombi filmove kao metafore zabavno je, posebno što se time na čudan način dehumanizuju čovečanstvo i današnjica. Poslednji Srbin u Hrvatskoj i Mališan na vrlo efektan način uklapaju se u deo zombi mode, dešifrujući ovdašnje frustracije kroz političko--kulturološki diskurs. Iako je bilo očekivano da u jednom trenutku i ovdašnje kinematografije isprate svetske trendove, ova dva filma, ispostaviće se, bliža su im nego ijedan dosad.