Sergej (ni)je zapalio žito

Patetični vodvilj s elementima burleske u čijim su centralnim ulogama Sergej Trifunović i Nenad Čanak ogolio je činjenicu da je tzv. vojvođansko pitanje među najzapuštenijim i različitim manipulacijama i te kako podložnim temama. Trifunovićev prostački ispad u kom je Čanka nazvao podlim, debelim krmetom, uz pregršt fantazmagorija o vojvođanskim zastavama, separatizmu i okupacionom kamionu na kom će Čanak umarširati u Srpsku Atinu, pored nerazumevanja teme svedoči i o nedostatku političkog talenta koji, kad su predsednici PSG u pitanju, postaje hroničan. U reakcijama na Trifunovićev govor takođe je isplivalo štošta: počev od hronične nesposobnosti srpskog društva da važne teme (što vojvođanska autonomija svakako jeste) sagledava i otvara na politički racionalan način; do vešto generisane paranoje dela političkog i medijskog establišmenta koja korene vuče iz suštinske potrebe našeg društva za neprijateljem (kad nema drugih — dobre su i Lale), čija je Trifunović nepromišljena žrtva. S druge, vojvođanske strane, stoji nevešto prikrivana netrpeljivost prema mrskoj prestonici, praćena autentično ovdašnjim kultur-rasizmom po kom u Vojvodini stanuje kultura dok su oni dole primitivci i divljaci. Obračun s Trifunovićem na momente prerasta i u obračun sa samom Srbijom — najuočljivije u direktnom izlivu autonomije na mozak Aleksandra Odžića, Čankovog koalicionog partnera, koji zaključuje kako Vojvodina nije i nikada neće biti Srbija, te da Trifunović svoj džukački govor ostavi za Beograd u kom, jelte, žive sve sami džukci. Fokusiramo li se na činjenice, lako ćemo zaključiti da zastava Vojvodine nije nikakva separatistička, već zvanična, pokrajinska zastava — ali da nije ni zastava srama, kakvom nastoje da je načine upravo Čanak i Odžić. Ma koliko grandioznih dimenzija, nijedna zastava ne može da prekrije stid kolaboracionizma. Otuda Čankovim ligašima, kao koalicionim partnerima SNS u Novom Sadu, i pre Trifunovićevog govora na protestima jednostavno nije bilo mesto — pošto ispada kako zapravo protestuju protiv samih sebe?! Činjenica je i da famozni secesionisti u Vojvodini postoje isključivo na nivou statističke greške. Izlazak iz domena političke racionalnosti upitanost gde se u čitavoj priči danas nalaze Vojvodina i njena autonomija ostavio je izvan radara. Iza Čankove izjave iz 2015. kako je Vučićeva vlada prva koja pokazuje osećaj kako je Vojvodina deo Srbije, stvarnost je toliko sumorna da iole organizovan politički život u pokrajini praktično više ne postoji. Disciplinovanjem RTV-a i njenim oslobađanjem od sopstvenih novinara, jednako je razorena i medijska scena. Institucionalno obesmišljena — između ostalih i od strane onih koji se poslednjih decenija ponašaju kao njeni vlasnici — vojvođanska autonomija danas se praktično svela jedino na zastavu. Složimo li se da čak i destruktivna dinamika može biti bolja od učmale obamrlosti — čitav zaplet mogao bi rezultirati i nečim pozitivnim. Istekom Čankove tapije na Vojvodinu u vodu padaju i čežnjiva lamentiranja nad nadležnostima predviđenim Ustavom SFRJ iz 1974. Umesto razvoja gubitničkog sindroma i narativa o mrskom Beogradu koji krade naše pare (pošto s istim argumentima mogu nastupiti i Kragujevac, Užice ili Niš), morao bi se otvoriti prostor za artikulisanje novog, politički i ekonomski održivog, koncepta istinske autonomnosti. Da bi se to dogodilo nužan je dijalog (mislim pre svega na prestoničke medije) koji će temu vratiti u prostor racionalnog političkog diskursa — zasnovanog na afirmisanju i priznanju prava na različitost umesto generisanja konflikata i društvene paranoje. Republika Srbija, ako želi da to i ostane, morala bi početi da gradi odnose međusobnog poverenja s vlastitim građanima — u suprotnom, san o velikoj Srbiji postaće stvarnost. Jer velika je svaka zemlja bez ljudi. Opustela vojvođanska naselja, zatvorene škole i domovi zdravlja, zaparložene njive i raskrčene šume ukazuju na to kako bi uskoro mogla izgledati budućnost u koju (ne) verujemo. istoričar umetnosti i pisac iz Novog Sada