Jeseni naših proleća

Pred 20. godišnjicu NATO bombardovanja SRJ, u političkoj dinamici Srbije se malo toga promenilo. Nisu samo isti ljudi na vlasti - Dačić, radikali, pa i Vuk Drašković. Nego su gotovo isti i u opoziciji. Ista je metodologija – ulični protesti – opozicionog delovanja. Ista je predigra ili makar pokušaj da se današnjem rukovodstvu nametne kao jedini izlaz, a da to ne bude nova serija nasilja ili rat (koji su prorežimski tabloidi slavodobitno već najavili), da dobrovoljno pristane na sve što se od njih traži. U suprotnom bi, dakle, žrtva bio ceo narod. Građane Srbije bi od pojavnih oblika političke nezrelosti i dvodecenijske stagnacije političke kulture, ipak, najviše treba da plaši što propagandna priprema za konačni obračun ili konačni sporazum zapanjujuće podseća na vreme pre potpisivanja Kumanovskog sporazuma i odmah posle njega. Mirovnog, jer je zaustavio ratna dejstva i političkog, jer je NATO-u omogućio ulazak na KiM i sve što je nakon toga usledilo. Za razliku od Beograda, čija je politika ista a okolnosti nepovoljnije, Priština je usvojila platformu kojom Beogradu traži stolicu u UN bez ijednog ustupka. Ako u tom dokumentu, usvojenom u parlamentu Kosova bez glasova Srpske liste i Samoopredeljenja, i ima provokacija, one su tokom poslednjih sedam godina bile toliko uobičajene da ova platforma ni po čemu nema veći značaj od drugih postupaka koji je međunarodno priznatoj zemlji - Srbiji, njena samootcepljena, a nepriznata pokrajina - Kosovo, pokušavala staviti na znanje da upravlja procesom dijaloga. Ali setimo se da je pre samo godinu dana direktor Kancelarije za KiM, doduše u večitom v. d. statusu, privođen i nedopustivo tretiran. Da je pre nekoliko meseci usvojen zakon kojim se formalno nacionalizuje Trepča, da su usvajane rezolucije o nekažnjivosti albanskih terorista iz OVK, da su uklanjani predajnici i presecana komunikacija Srbima sa Srbijom... Epiloga je kako-kad bilo. A često i nije. Dočim važne stvari, koje su menjale tok razgovora od tehničkog ka statusnom, nikada nisu tako pompezno komentarisane, niti predstavljene kao ustupak. Skorija budućnost će pokazati da li je bila jeres reći da je briselski dijalog ionako mrtav. Te da se platformom u kojoj od Srbije traži nemoguće i Ramuš Haradinaj i Hašim Tači još jednom samo dodvoravaju svojim biračima. A šta radi Aleksandar Vučić? Kaže: „DŽaba ste krečili, neće moći.“ I vrapci znaju da neće moći, jer nikad i nije moglo biti onako kako odluči vlada u Prištini. Kada se po završetku bombardovanja Tači, dotadašnji pripadnik OVK, u dogovoru sa SAD obračunavao sa Ibrahimom Rugovom i spremao za naglo presvlačenje u političkog lidera na Kosovu (čime ga zvanično nisu učinili samo izbori, na kojima je učestvovao sa tek osnovanim Demokratskim savezom Kosova, nego i poseta tadašnjeg predsednika SAD Bila Klintona), on je u intervjuu za NIN odgovorno tvrdio da neće otići u Hag. Ne zato što je bio hrabar i dalekovid, nego zato što je dobio zadatak na kome je još i danas. „Stopostotnom odgovornošću tvrdim da u Hagu neće biti nijedan pripadnik OVK. Zbog zločina koje je učinio prema Kosovu, u Hag će ići gospodin Milošević, ali ni on nije jedini“, rekao je pre 20 leta Tači, a statistika pokazuje da je više bio u pravu nego što nije. Još tad tvrdio je da je s međunarodnim predstavnikom Bernarom Kušnerom na istom zadatku - osamostaljivanja Kosova i polupreteći savetovao Srbima da im je bezbednost „u dogovoru sa Albancima“. Za razliku od njega, tadašnji portparol SPS-a, na pitanje zašto je njegova partija zemlju dovela u bezizlaznu situaciju, kaže: „Srbi hoće savezništvo, a ne podaništvo. Da li Srbija treba da prihvati diktat Amerike i NATO-a i da Srbi postnu evropski Kurdi da bi ih priznala međunarodna zajednica, odnosno da u našoj zemlji dođu na vlast one partije i oni ljudi koji bi potpisali sve što traže (Toni) Bler, Klinton i slični? Nisam sreo nikoga ko bi pristao da potpiše papir iz Rambujea i da za zelenim stolom izgubimo Kosovo za sva vremena“. Izgleda da je problem bio u tipu stola, jer je tačno 14 godina kasnije upravo Ivica Dačić za belim plastičnim stolom u Briselu potpisao Prvi sporazum o normalizaciji odnosa između Beograda i Prištine (za drugu stranu je to sporazum između Srbije i Kosova). Nezanemarljiv je fakat da je i tada širom Srbije bilo protesta protiv režima i da je Dačićev odgovor na to bio da u svakoj slobodnoj zemlji svako može da demonstrira i pita šta god hoće. On i Zoran Baki Anđelković, tada predsednik Privremenog izvršnog veća KiM, za koje je sam tvrdio da nema zadatak da odlučuje nego samo da prati zbivanja na KiM, oštro kritikuju opoziciju, vladike koje su se opirale zvaničnoj politici, ali i nesaradljive srpske političare poput Mome Trajkovića i Marka Jakšića. Državni neprijatelji u liku opozicije i crkve i onda su bili obavezni začini u čorbi u kojoj se kosovska žaba još kuva. O tim „izdajnicima“, kao što su danas episkop raško-prizrenski Teodosije i iguman manastira Visoki Dečani Sava Janjić, koji apeluju na nedeljivost Kosova, Dačić kaže: „Što se tiče političkih zahteva nekih ekstremnih krugova u Sinodu, podsetio bih i na petu crkvenu zapovest koja glasi: moliti se Bogu za one koji su na vlasti.“ Na pismo javnosti koje je protekle nedelje uputio vladika Teodosije, u kojem ta eparhija upozorava na nameru da se srpski živalj na Kosmetu prepusti nasilju, upriličen je susret patrijarha Irineja sa državnim vrhom - Vučićem, Dačićem i Anom Brnabić, od kojih su građani mogli da čuju da se crkva i država slažu po pitanju KiM, ali ne i u čemu. Možda je to ujedno i odgovor na već bajata, ali neodgovorena pitanja o planovima za podelu KiM (na kojima je aktivno poslednjih godina radio i srpski savetnik Toni Bler) koji su se intenzivno, zarad psihološko-propagandnog efekta ili pregovaračke taktike i onomad oživljavali. Usred bombardovanja SRJ, iz svetskih medija, predvođenih Gardijanom, stiže ideja o podeli KiM, a zvanično je predlaže niko drugi nego Franjo Tuđman, nakon „mirovnog prijema“ koji je hrvatski predsednik upriličio za ambasadore zemalja G8, evropske trojke, Kine i Vatikana. S jednostranim Haradinajevim potezima poslednjih nedelja raslo je i neprijateljstvo prema Srbima. Bili su žrtve incidenata, nasilja, diskriminacije, a grupama građana nije dozvoljeno da uđu na KiM. Otkad su razgovori u Briselu zapali u političku komu, nasilje raste, podstaknuto retorikom predstavnika Prištine, uvođenjem taksi od 100 odsto na robu iz centralne Srbije, pravnim preuzimanjem Trepče, usvajanjem sporne platforme... Opozicija konačno postavlja smislena pitanja u vezi sa kosovskim čvorom - zar onaj ko godinama pregovara ne treba da podnese ostavku, a ne da se hvali time što je ispunio sve, a suprotna strana ništa. Jer razmišljanje o tome i vodi do zaključka da državna elita teži predstavi u kojoj je ona stavljena pred izbor da dobrovoljno pristane na sve što se od nje traži ili da posmatra kako Priština od Srbije odseca sve što je srpsko na KiM, ako ne čak i pokreće još jednu seriju nasilja i progona. Sa stanovišta Prištine ni to ni bi bilo radikalno, jer su dosadašnji pogromi ostali nekažnjeni. „Kosmetski Srbi nalaze se u procepu između zahteva da budu baštinici i čuvari `svete srpske zemlje` i sve izraženijih slutnji da je vlast u Beogradu već uveliko spremna da preda Kosovo na upravu Albancima... Broj Srba je intenzivno smanjen, a oni koji su ostali razmišljaju o iseljavanju...“, nisu aktuelne rečenice sagovornika, nego citati iz NIN-a od pre dve decenije. Da li je ova očigledna sličnost slučajna? „Srpski izvori na Kosovu“ tvrdili su, takođe, tada da je od 13. oktobra 1998, kada su Slobodan Milošević i američki izaslanik Ričard Holbruk postigli sporazum o rešenju kosovske krize (do proleća 1999, prim. aut.) u toj pokrajini ubijeno 50 Srba. I još, nadajmo se da u odluci da platformu nepostojeće države tretira kao sveto pismo Vučić ne otelotvoruje „proročanstvo“ britanskog ministra odbrane DŽordža Hendersona, koji je ovako likovao: „Izgleda je u Beogradu ponovo aktuelna stara izreka koja kaže da Srbi nikada ne propuštaju priliku da propuste priliku.“