Niko me neće učiniti zecom

Ne želi pasivnu ulogu, da se bavi isključivo sopstvenim životom i da odsustvo hrabrosti pravda besmislom upuštanja u bilo kakvu vrstu građanske borbe. Jer smatra da je taj stav saučesništvo u svemu najgorem što danas čini naše živote u Srbiji. Želi da se zna, bez obzira na ishode, da je vodila borbu za uspostavljanje vlasti koja služi narodu, a protiv vlasti koje se narod plaši. Ima 32 godine i gotovo isto toliko prestižnih nagrada koje je dobila za pozorišne i filmske uloge koje je odigrala. I nije podobna za stalni angažman u Narodnom pozorištu u Beogradu. To je najtačnija dijagnoza stanja u kojem se nalazi ovo društvo. Kada čovek odluči i kaže dosta je? To zavisi od čovekove intimne sposobnosti da trpi. Mi živimo na idealnom poligonu za vežbanje trpljenja i stezanja zuba. Rođena sam `87 godine, i 32 godine živim u zemlji otetoj od strane loših režima, velikih interesnih grupa, rasparčanoj zemlji, obeleženoj ratom, u zemlji koja je od mog rođenja promenila četiri imena, u privatizovanoj zemlji, u zemlji jeftine radne snage, u zemlji bez vladavine prava, neslobodnih medija i nominalne slobode govora, za koju se uvek plaća cena, u zemlji u kojoj nam svakog dana vređaju inteligenciju, u zemlji u kojoj je svaki Čovek ucenjen. Danas pak živimo potpuni sunovrat. Neću da odem, a da u svojoj zemlji i u gradu u kome sam rođena nisam rekla, „dosta je“, jer moj život ne pripada nijednoj vlasti, neću da budem slugeranja nijednom režimu da bih živela kako dolikuje, neću da prodajem sopstveni dignitet za bolje okolnosti, neću da žmurim na obešene radnike, na mlade koji beže, na Milana Jovanovića, na Mariju Lukić, neću da žmurim na niz primera koji dokazuju da mi ovde ne živimo kao slobodni ljudi. Želim vlast koja služi narodu. A ne vlast koje se narod plaši. Mnogi upozoravaju da je ovo taj kritični momenat, nestaćemo ili opstati kao ljudi, društvo i država. Šta za vas znači pobuniti se? Znači leći u krevet sa verom da vaš glas ima barem mali odjek. Mnogi izrazito pametni ljudi su nizom okolnosti, razočarani u prethodne pobune, odlučili da žive jednu pasivnu poziciju bavljenja isključivo sopstvenim životima, verujući da je besmisleno upuštati se u bilo kakvu vrstu građanske borbe. Paradoksalno, taj stav se može doživeti kao potpuno saučesništvo u svemu najgorem što danas čini naše živote u Srbiji. Ne želim da moju pasivnost jednoga dana neko mlađi doživi tako. Želim da se, bez obzira na ishode, zna da sam vodila borbu. Demonstracije nisu događaj bez razloga, ali da li su bez cilja? Ili svako ima svoj individualni cilj. Znači li to da svakom čoveku što bi rekao Sioran „nedostaje po jedna pustinja u kojoj bi urlao na sav glas“? Sioran kaže: „Mi, mladost moje zemlje, mi smo živeli od Besmisla. To je bio hleb naš nasušni. Našavši se na rubu Evrope, prezreni ili zanemareni od celoga sveta.... Želeli smo isplivati na površinu istorije: voleli smo skandale, smatrajući ih jedinim sredstvom pomoću kojeg se možemo osvetiti za svoju mračnu sudbinu, svoj podređeni položaj u istoriji, svoju nepostojeću prošlost i svoju poniženost u sadašnjosti... Improvizovali smo svoju sudbinu, otvoreno smo se pobunili protiv svoje ništine...“ Cinici će bukvalno uzeti ovaj citat i spočitavati mi fazu o kojoj Sioran ovde govori. Uz Mirču Elijadea, Ežena Joneska, i mnoge druge, podjednako značajne, ali manje poznate u inostranstvu, pripadao je rumunskoj „Mladoj generaciji“, „besnim mladićima“ odgovornim za kulturnu renesansu i apokaliptički nacionalizam tridesetih. Međutim znamo da je Sioran napustio Rumuniju i razočarao se u ideje koje je zastupao u mladosti. A citat ako izuzmemo iz ideološkog konteksta, dobijamo jednu večnu formulu nezadovoljstva, očaja, bede i žudnje za slobodom. Govorili ste o lažnim nosiocima angažovanog teatra, o licemerju i ljudima bez stava. Ko su oni? Gde su oni? Oni su uvek tamo gde im odgovara. Ili se u mikrofon deru sa scene, a u stvarnosti ćute kao zečevi, ili kritikuju ono u čemu zapravo sami učestvuju, ali najbolje se prepoznaju po tome što zadovoljni žive svoju zakulisnu stvarnost, koja se preciznije naziva „dođeš mi - dođem ti“. To su upravo i oni koji meni, naravno nikada u lice, spočitavaju da svoje borbe vodim zarad ličnih interesa, da bi sakrili svoje tužno nedelovanje, jer ipak, samo umiljata jagnjad postaju jagnjeće brigade. Možda vas je vaš stav upravo koštao radnog mesta? Iako ste Narodnom pozorištu doneli trideset značajnih glumačkih nagrada, kako je moguće da niste primljeni u stalni angažman. Pravdali su se da je na snazi zabrana o zapošljavanju, iako su istovremeno primljene vaše kolege? Kako čovek odluči da zauzme stav, vrati nagradu i je li to pitanje odbrane, napada ili bunta? Moj stav me je nedvosmisleno koštao radnog mesta. Uz sve pokušaje Željka Hubača, prethodnog direktora drame da me primi u ansambl, to se nije desilo zbog upravničke samovolje, ili kako se to elegantnije naziva, diskrecionog prava. Da se razumemo, da li vi mislite da se ja borim za neki luksuz, lagodnost, uhlebljenje? Da li se ja borim za 50.000 dinara mesečno, od kojih ne mogu da platim stan i račune, a kamoli nešto više? Stvar je u tome da se neko igra vašim životom, jer mu se može, jer mu ovaj sistem dozvoljava takvu poziciju, može mu se, bez obzira na vaš kvalitet, rad, priznanja, profesionalizam, nekom se može da vas vređa, govori da ste iritantni, da podiže glas na vas. U Narodnom pozorištu igram od 2008. godine. kao honorarac, što znači da nekada od zarade mogu da živim pristojno, nekada nemam za osnovno, a moje poslednje overavanje zdravstvene knjižice u pozorištu je izgledalo tako što sam se nakon pet kancelarija rasplakala od apsurda jer su mi rekli da sam osigurana isključivo na dan igranja predstave, a ne u trajanju ugovora, te da moram da se razbolim, overim knjižicu i odem kod lekara upravo na taj dan. Pitanje je borbe sa činjenicom da živimo u društvu u kome je to moguće. U NP mora mnogo toga da se menja. Suočimo se sa tim da imamo glumce na plati koji godinama ne rade. Da oni koji nose repertoar zarađuju isto kao oni koji ne rade. Da se mnoga zapošljavanja vrše partijski, nepotistički, kronistički. Da kvalitet ne znači i napredovanje. Da su plate bedne. Da je neko samovoljno ukinuo varijabile za sektor Drame. Da NP nema deset valjanih mikrofona (bubica) jer neko nije hteo da ih kupi, da ljudi iza scene primaju po 30.000, da u kancelarijama ima previše ljudi, a oko scene premalo... Sve su to problemi o kojima mora da se govori. Ko god o tome govori, taj je proglašen za neprijatelja institucije. Da li ću pristati na zaposlenje ako ono dođe? Apsolutno, jer sam ga zaslužila. Da li će pozicija u kući učiniti da ćutim i ne bunim se? Evo odmah da upozorim, neće. Neće mene nikakva institucija učiniti zecom i poništiti moj karakter. Ako protesti ne uspeju, očekujete li odmazdu? Naročito prema umetnicima koji su u protestu? Protiv našeg kolege Miloša Đorđevića, izvanrednog glumca i sjajnog čoveka, pred Osnovnim sudom u Aleksincu pokrenut je krivični postupak zbog navodnog krivičnog dela uvrede u vezi sa događajem vezanim za izvođenje predstave Bolivud u aleksinačkom pozorištu. Sećate se festivala sa kojeg je Sergej izbačen iz selekcije? Konsenzus svih učesnika festivala bio je da se solidarišu sa kolegom, dižući glas protiv cenzure, te je svako na svoj način nakon igranja tome posvetio neki vid podrške. Ekipa Bolivuda je stala na scenu, a kolega Đorđević je pročitao pismo Sergeja Trifunovića upućeno aleksinačkoj publici. Protiv njega je dakle zbog čitanja pisma pokrenut krivični postupak. Odmazda je već počela. Ta tužba je atak, na umetnike, na slobodu govora, na pravo na javni i politički istup, na pravo na solidarnost, atak na sve nas. Nadam se da ćemo se u skladu sa time i ponašati i zauzeti se za kolegu u svakom mogućem smislu. Ako se to sada dešava, zamislite šta ćemo tek doživljavati ako protesti propadnu? Na koliko oštru osvetu mislite da je ovaj režim spreman? Nakon svega što su događaji koje tumačimo kao osvetu režima, moram da priznam da zaista imamo razloga za strah. Sa druge strane, ja se bojim i toga da svojim nedelovanjem dam mogućnost ovom režimu da se još godinama baškari, i čini naše živote sve mizernijim. Strah je u svakom slučaju neminovan. Međutim, ljudi se dele prema svojim izborima. Na one koje strah parališe, i na one kojima strah budi volju za promenom. Nagradu za najbolju glumicu 22. glumačkih svečanosti Milivoje Živanović u Požarevcu posvetili ste mladim protestantima. Zašto njima? Sećam se velikog broja ljudi koji su govorili pejorativno o tim studentima, iz pozicije vlasti, kao o „stranim plaćenicima, drogiranoj omladini“, kao i onih koji su kao okoreli veterani govorili „ne radi se to tako“, ili „kad smo mi šetali“ itd. Mladost je u ovoj zemlji jedna od najranjivijih i najugroženijih socijalnih grupa, a sve više je možemo nazivati i manjinom. Mlad svet nema mogućnost da zasniva porodice, vlast naklapa o beloj kugi, a mladi masovno odlaze u potrazi za osnovnim dostojanstvom. To su ljudi koji odrastaju u prekarijatu, koji teškom mukom završavaju fakultete, dok su na vlasti oni sa kupljenim diplomama i sumnjivim doktoratima, to su ljudi koji žive sa roditeljima jer je mogućnost osamostaljivanja gotovo minorna u ovim ekonomskim prilikama, oni, koji bez obzira na svoje kvalitete, uspehe, ocene, inteligenciju, ne mogu da dobiju posao i učine ovu zemlju boljim mestom jer su ispred njih poltroni, partijski poslušnici, ćerke i sinovi, politički podobnici, barabe i ostali tumori ove sredine. Te mlade ljude, koji odrastaju u takvim užasnim uslovima, moramo podržati kada odluče da dignu glas. Dokle je stigla prljava ruka politike? Opomenu je dobio Bjelogrlić, kroz provlačenje u prorežimskim tabloidima jer je rekao da se slaže sa izjavom Nikole Koja o smislu protesta? Navela sam slučaj kolege Đorđevića. Znamo šta je preživeo Sergej sa aferom vezanom za njegovu fondaciju. Vidimo šta se desilo Bjelogrliću. Šta očekuje Branislava Trifunovića? Kokan Mladenović je doskoro bio gotovo izopšten iz beogradskog pozorišta. Znamo kako prolaze kolege koje su se drznule da ne ćute. Kada sam nagradu, koju ste pomenuli posvetila studentima, kao peta žena za 22 godine koja je dobila to priznanje i donela ga u NP, načula sam kako ne mogu da me prime jer „lajem i podržavam žute patkice“. Podsetiću, ti protesti nisu imali veze sa onima sa sloganom „Ne davimo Beograd“, već su bili studentski protesti sa nazivom „Protiv diktature“. Po odlasku Dejana Savića, rečeno mi je da postoji ideja da budem primljena, međutim nakon potpisa podrške protestima „1 od 5 miliona“ ponovo je izgovor da je na snazi zakon o zabrani zapošljavanja. Moj momak Igor Vuk Torbica je za vreme i nakon pobune u NP, postao Hrvat sa velikim H, „strani“ reditelj, „dođoš koji pušta muda“, koji u Beogradu uglavnom, bez obzira na svoje uspehe nije dobrodošao. Ali da, možemo da žmurimo i sve to doživimo kao puku koincidenciju. Vlast se hvali velikim uspesima, kako onda mladi tako masovno napuštaju zemlju? Vlast govori i da je siromaštvo iskorenjeno, vlast, govori i da su nam prosečne plate 500 evra, vlast otvara radna mesta u fabrikama u kojima radnici nose pelene, rasprodaje nam zemlju, survava domaću proizvodnju, uzima od penzionera koji su teško ugroženi, vlast govori da voz ne ispada iz šina, vlast je govorila da se neće kandidovati, vlast je rekla da ćemo uskoro čuti ko je ubio Jelenu Marjanović, vlast govori da ćemo nove fontane praviti od parica iz starih fontana, vlast kaže da su ljudi na ulici ološ, vlast dakle govori, što ne znači da vlast nužno govori i istinu. Šta bi vas nagnalo da u jednom momentu dignete od svega ruke, podignete belu zastavicu i odlučite da napustite svoj posao ali i državu? Ako shvatim da nema izbora sem da čovek ćuti i trpi, ako je za relativno miran i pristojan život neophodna podobnost, ako nas nadjačaju slabi, svoju ću snagu dati na korist negde drugde umesto da je trošim ovde, uzalud. Jeste li ovde građanin drugog reda ako nemate člansku kartu vladajuće partije? Da li umetnici mogu da snime film, na primer, ukoliko nisu uz vlast? Naravno da postoje incidenti, međutim pravilo je da su onima blizu vlasti vrata otvorena. To je evidentno. Vi ste u Narodnom pozorištu među prvima pokrenuli pobunu, tražili smenu Savića i dobili novog upravnika. Da li je to ono što ste hteli? Da li se situacija promenila? Dejan Savić je oličenje čoveka koji ne treba da vodi instituciju kao što je NP. To smo videli i u njegovim javnim istupima u kojima je vređao, omalovažavao svoje zaposlene, a sam sebe nazivao institucijom. Taj čovek je otišao. Međutim Hubač, bez obzira na sramnu odluku o smeni, bez obzira na svoje uspehe, nije vraćen na to mesto. Svi problemi koje smo imali, i dalje postoje. Razumem da to nisu problemi koji su rešivi u kratkom vremenskom roku, međutim ukoliko posle dovoljno vremena budem videla da ne postoje ni pokušaji promene, da smo zamenili fasadu, a dobili zapravo jednu perfidnu zamenu teza kojom nas je vlast ućutkala, prva ću reći da je car go. Ivana Vujić i Tanja Šljivar su došle na svoje pozicije na talasu velikog nezadovoljstva i žudnje da se stvari menjaju. Mislim da prema tome moraju imati odgovornost. Tanja Šljivar je u svom intervjuu povodom činjenice da je ne primaju na banjalučku akademiju zbog njenih stavova, govorila o tome kako je nužno da mladi ljudi glasno govore o problemima, o nepravdi, da je to bitno za društvo jer daje podstrek drugima da urade isto i time menjaju stvarnost u kojoj živimo. Drago mi je da sam pročitala taj intervju, to mi daje nadu da ona svojim dolaskom na ovu poziciju neće promeniti sopstveni diskurs, već će iznutra glasnogovoriti o sistemskim problemima. Vreme će pokazati. Veliki spor su izazvali među kolegama i u javnosti Miki Manojlović i Lazar Ristovski, imate li razumevanja za njihova istupanja? Nemam razumevanja.