Pad političkih akcija Evrope

Jedan junak u Rableovim avanturama Gargantue i Pantagruela goropadnim prijateljima na gozbi objavljuje: „Vrapci jedu samo kad ih lupiš po repu, a ja pijem samo kad ste prema meni nežni“. Fransoa Rable je ponos francuske renesansne književnosti, pa je moguće da se Emanuel Makron inspirisao tom dosetkom dok je pisao poziv na renesansu Evrope. Proglas predsednika Francuske, koji su prošle sedmice istovremeno objavili Gardijan, Velt, Korijere dela sera i slična ugledna štampa, idejno je dovoljno blag da čovek mora da bude najmanje Viktor Orban da ga ne bi makar iz pristojnosti popio. Ovde bi mogla i da se završi priča o apelu koji odzvanja kontinentom, jer je uvek razočaravajuće kada iz Francuske umesto revolucionarnog vina stigne politički kompot. Sa druge strane, činjenica je da bi u svakoj ozbiljnoj revoluciji Makron završio kao pokojnik, a ne kao pukovnik, pa se žešćem piću ne treba nadati. Pogledajmo stoga kako izgleda renesansa kada se planira „sa vrha“. Makron počinje klasično dramatičnim upozorenjem da Evropa od Drugog svetskog rata nije bila ovako važna i u ovakvoj krizi. Nakon što prizna da Evropa nije uspela da zaštiti građane od „velikih potresa modernog sveta“, francuski predsednik, kao što je red, malo zeza Britance. Ko im je govorio da će Bregzitom izgubiti pristup kontinentalnom tržištu i rizikovati mir u Irskoj, pita se retorski, a zatim nabraja šta još reskiramo kopajući nacionalne rovove – mir, slobodu i prosperitet bez presedana u istoriji kontinenta, blok protiv „agresivnih strategija velikih sila“, odbranu evrom od „krize finansijskog kapitalizma“, obnovljene škole, izgrađene puteve, još brži internet. Naravno, oni koji tu ništa ne bi dirali, takođe greše, prihvata Makron, jer ne uvažavaju sumnje i strahove naroda. Zato nas poziva da se okupimo oko tri težnje – zaštite, slobode i progresa. Liberal ko liberal, predsednik se prvo bavi „slobodom“. Plaši ga to što stranci pokušavaju da utiču na izbore. Stoga predlaže da se osnuje Evropska agencija za zaštitu demokratija, čiji će stručnjaci svakoj članici pomoći da zaštiti izbore od digitalnih manipulacija. „U istom duhu nezavisnosti“ želi da se stranim silama zabrani da finansiraju evropske političke partije. Trebalo bi zabraniti i govor mržnje na internetu. Nismo još shvatili ni šta je za Makrona „sloboda“, a već je prešao na „zaštitu“. Valja nam da ponovo razmislimo o šengenskoj zoni. Svako ko je njen deo mora da bude i odgovoran (to jest da strogo kontroliše granice) ali i solidaran (to jest da prihvati zajedničku politiku azila). Potrebni su nam evropski graničari i evropska kancelarija za azil pod autoritetom Evropskog saveta za unutrašnju bezbednost. Predsednik veruje u Evropu koja čuva i svoje vrednosti i svoje granice. Ne kaže ništa o tome što bi takvu apstraktnost bez problema potpisao i Mateo Salvini. Zahtev da Evropa više troši na oružje potpisao bi i Donald Tramp. Sledeći pasus, doduše, ne bi. „Koja bi sila na svetu prihvatila da trguje sa onim ko ne poštuje nijedno njeno pravilo? Moramo da preoblikujemo trgovinsku politiku kaznama ili zabranama za firme koje ugrožavaju naše strateške interese i osnovne vrednosti kao što su standardi životne sredine, zaštita podataka i pošteno plaćen porez. Moramo takođe davati prednost evropskim firmama u strateškim industrijama i javnim nabavkama, kao što rade naši američki i kineski takmaci.“ Evropa nije drugorazredna sila, već avangarda koja je uvek definisala šta je progres, time otvara Makron deo o napretku, i tako već u jedanaestom pasusu proglasa stiže da kaže nešto o onim brigama i strahovima evropskih naroda. Potreban nam je socijalni štit za sve radnike, koji će garantovati istu platu za isti rad „od istoka do zapada, od severa do juga“, kao i „minimalna evropska plata prikladna svakoj zemlji“, šta god to značilo. Zatim sledi emotivni apel na budućnost naše dece kojim nas uvodi u predlog da osnujemo Evropsku klimatsku banku, koja bi finansirala „ekološku tranziciju“. No razvoj nećemo zapostaviti, pa ćemo još svežem Evropskom savetu za inovacije dati američki budžet. Predsednik ne kaže gde će iskamčiti pare za sve to, ali predlaže da do kraja godine organizujemo konferenciju za Evropu, gde će svoje moći da kažu i predstavnici građana i predstavnici radnika i akademici i poslovnjaci i verske vođe. „Biće neslaganja“, optimista je Makron – jer je optimizam bilo šta osim zaključka da bi se učesnici takve konferencije, ako bi bili iskreni, potukli još na ulazu – „ali bolje i Evropa koja napreduje nejednakim tempom nego Evropa koja je statična“. U takvoj bi i Velika Britanija našla mesto za sebe, pruža na kraju ruku pomirenja francuski predsednik. I tako se, nimalo slučajno, proglas koji počinje bombastičnošću o najvećoj krizi u savremenoj istoriji Evrope, završava predlogom da se zbog toga organizuje konferencija. No vrednosti političkih akcija Evrope toliko se srozala da je i ovakav skroman predlog izazvao oduševljenje u nekim krugovima. „Evropa danas oseća da više ne upravlja svojom sudbinom. To rađa rezignaciju i pokušaje da se vratimo anahronom nacionalizmu. Koliko god Bregzit bio izazovan, tera nas na reorganizaciju, pogotovo u domenu bezbednosti, pa možemo taj trenutak nesloge posmatrati kao priliku za kreativnu destrukciju. Ako nastavimo da gacamo, samo ćemo dublje zagaziti u glib bespomoćnosti. Da bismo to izbegli, neophodno nam je vođstvo, kojeg je ovih godina u Evropi mnogo nedostajalo. Volja gospodina Makrona da popuni tu prazninu nakon razdoblja teškoća u Francuskoj, dobra je vest za Evropu“, zapisala je Ana Palasio, bivša ministarka spoljnih poslova Španije i nekadašnja potpredsednica Grupacije svetske banke. Ima toga još. Anatol Kalecki, ekonomski kolumnista Tajmsa, Fajnenšel tajmsa, Rojtersa, smatra da je potrebno samo da se Velika Britanija predomisli i da će svi nemački, francuski, italijanski nacionalisti biti vraćeni na „ludačke obode politike“. Zato predlaže Makronu da nekako odloži Bregzit do 2020. da bi Britanci mogli da okrenu brod. Bivši švedski premijer Karl Bilt smatra da je francuski predsednik „dao nov podsticaj neophodnoj debati o budućim izazovima Evrope“. I da nam Makron „pomaže da vidimo neophodnost da radimo bolje“. Erik Berglef, glavni ekonomista Evropske banke za obnovu i razvoj, slavi još jednu „inspirativnu i konkretnim predlozima bogatu intervenciju Emanuela Makrona“. Pita se, doduše, koliko je predsedniku ostalo kredibiliteta nakon promašaja na domaćem terenu, ali misli da bi grandiozna debata kakvu predlaže, mogla da povrati poverenje. Disonantnih tonova, međutim, ne manjka. Slavomir Sjerakovski, direktor varšavskog Instituta za napredne studije, primećuje suštinsku grešku Makronove tehnokratije. „On je sav u agencijama, ugovorima i konferencijama. Život nije projekat, i nećemo oživeti Evropsku uniju razmenjujući projekte. Evropska unija mora da zainteresuje ljude. Potrebna joj je stvarna zajednica umesto još više besmislenih agencija. Evropa ih već ima više od dvadeset, a u samo jednom tekstu Makron predlaže još četiri.“ I Sjerakovski odaje Makronu priznanje jer, veli, bez njega ne bi ni bilo debate o reformi Evropske unije. Pitanje je, međutim, šta od te debate, stvarnost da i ne pominjemo, može da bude ako je protivljenje već stiglo sa najvišeg mesta – iz Nemačke. Anegret Kramp Karenbauer, nova šefica Hrišćansko-demokratske unije (CDU), naslednica Angele Merkel u toj fotelji, a možda i u premijerskoj, saglasila se sa Makronom oko granica i klime unutar njih, ali tu je saglasju kraj. „Evropski centralizam, evropski etatizam, zajedništvo u dugovima, evropeizacija socijalnih sistema i minimalna plata bili bi pogrešan pristup“, otpisala je Makronu (ili otpisala Makrona) Kramp Karenbauer u Velt am zontagu. Nemačka neće finansirati bolji život Evrope, i punktum. A ako niste ostvarili karijeru u španskoj vladi ili Grupaciji svetske banke, pa znate i priznajete da se Evropa ne odranja zbog „plime za koju se čini da istoriju neumoljivo nosi u suprotnom smeru“, već zbog toga što se previše Evropljana pita šta će jesti sutra, gde će raditi prekosutra i stanovati sledećeg meseca, onda znate i da je ovakav odgovor šefice CDU isto što i debelo crveno „iks“ preko nade u evropsko zajedništvo. Čak i po strani od toga što je Kramp Karenbauer „podsetila“ Makrona da „nove Evrope ne može da bude bez nacija-država“. O izvodivosti Makronovog „plana“ pisao je i briselski portal Politiko, specijalizovan za evropske poslove. Po njemu, recimo, od „davanja prednosti evropskim firmama u strateškim industrijama i javnim nabavkama“ nema ništa, i to priznaju čak i francuski zvaničnici. „Što se tiče poštovanja ,osnovnih vrednosti’ Evropske unije u trgovini, Makron ima mali problem sa kredibilitetom. Kada mu je rečeno da Francuska ne bi trebalo da izvozi oružje u Saudijsku Arabiju, Makron je nazvao zabranu izvoza ,čistom demagogijom’“, dosoljava Politiko. Ključno, i Politiko na skali od jedan do pet daje jedinicu Makronovim šansama da nađe američki budžet za Evropski savet za inovacije, kao i finansijere svoje Evropske agencije za zaštitu demokratija, Evropske klimatske banke, Evropskog saveta za unutrašnju bezbednost i Evropskih snaga za bezbednost hrane. Najzad, kao što primećuje i hrvatski spoljnopolitički portal Advens, svi su ovi detalji suvišni, jer je „stvar vrlo jednostavna“. „Straha od daljih ,egzita’ neće biti ako zemlje članice EU od tog kluba imaju koristi. O zaštiti naroda od ,šokova modernog sveta’ dalo bi se i te kako govoriti, ali zar Makron ne shvata da je on verovatno najmanje kompetentna osoba u tom smislu? Pa upravo on je uveo najnovije ,šokove narodu’, tradicionalno poprilično zaštićenoj francuskoj radničkoj klasi, zbog čega već šesnaest nedelja Žuti prsluci marširaju Parizom i gradovima diljem Francuske. Na taj vapaj naroda odgovara se pendrecima, suzavcem i šok-granatama. Makron misli da ostatak Europe, kojoj se ovdje obraća, to nije primetio?”, efektno zaključuje Advens.