Ništa nije smešno

U principu, zemlja čiji je jedan deo teritorije preko noći okupiran, a drugi već godinama pod kontrolom separatističkih snaga koje imaju manje-više otvorenu vojnu, logističku i svaku drugu podršku daleko moćnijeg suseda, ne bi trebalo da ima teškoća makar u pridobijanju (i održavanju) naklonosti tzv. međunarodne zajednice - uz sve ono što, u simboličnom i praktičnom smislu, uz status percipirane žrtve obično ide. Ukrajina, međutim, tu podršku koju je inicijalno imala - geopolitičkim i drugim realnostima savremenog sveta ionako ograničenu - nastavlja da nemilice rasipa. Dopuštajući da odgovor na stranu agresiju prečesto bude pronalažen u ništa manje agresivnom, podivljalom ultranacionalizmu s rasističkom fiksacijom na sve što ima ruski predznak, te istovremeno ne uspevajući da urade gotovo ništa po pitanju obuzdavanja korupcije monumentalnih razmera, ukrajinska država i društvo sami su doprineli tome da se ta međunarodna solidarnost, u meri u kojoj je bilo, u međuvremenu uveliko istanji i bude zamenjena ravnodušnošću kakvom se obično reaguje na poslovične beznadežne slučajeve. Pet godina nakon ruske aneksije Krima i oružane pobune u istočnom delu zemlje, svet kao da je pomalo digao ruke od Ukrajine; dok Ukrajina kao da ne uviđa koliki je deo odgovornosti za takvo stanje na njoj samoj. U predvečerje predsedničkih izbora 31. marta - koji će verovatno biti rešeni u drugom krugu, tri sedmice kasnije - sijaset je svežih primera tog svakojakog zastranjivanja koji Ukrajinu prikazuju u ružnom svetlu. Neki od tih nasumično izabranih ilustracija stižu iz sporednih, profanih sfera društvenog života, ali ih to ne čini manje indikativnim: upravo kroz njih se socio-političke anomalije na najupečatljiviji način i sagledavaju. Primer prvi: selektor ukrajinske fudbalske reprezentacije, nekadašnja velika zvezda evropskog fudbala Andrej Ševčenko, odlučio je da u reprezentaciju ne pozove doskora standardnog prvotimca Jaroslava Rakickog, zbog toga što je ovaj nedavno iz domaćeg Šahtjora prešao u ruski Zenit. Ševčenko je zapravo samo sledio preporuku vlade da se u nacionalni tim ne pozivaju igrači koji nastupaju u Rusiji. Primer drugi: ukrajinska pevačica Mariv neće predstavljati svoju zemlju na ovogodišnjoj Pesmi Evrovizije jer je odbila da pristane na uslovljavanje nacionalnog emitera UA:PBC i potpiše ugovor kojim bi se, između ostalog, obavezala i da tri meseca posle ovog takmičenja ne sme da nastupa u Rusiji; pevačica čije je pravo ime Ana Korsun izjavila je da ne želi da bude predmet političkih igara. Nakon što su i drugoplasirani, trećeplasirani i četvrtoplasirani izvođači s nacionalnog izbora predstavnika za Pesmu Evrovizije odbili da potpišu istovetni ugovor i zauzmu njeno mesto, UA:PBC je otkazala učešće Ukrajine na ovoj panevropskoj smotri kiča. Primer treći: ukrajinske vlasti zabranile su ulazak u zemlju novinaru austrijske državne televizije ORF Kristijanu Veršicu, označivši ga kao „pretnju po nacionalnu bezbednost“ zbog prošloletošnjeg navodnog prelaska mosta koji je Rusija izgradila do Krima kako bi uspostavila kopnenu vezu poluostrva sa centralnim delom zemlje. Veršic negira da je prelazio most i kaže da ga je prelazila samo njegova TV ekipa; iz Kijeva uzvraćaju da je ukrajinski zakon u svakom slučaju prekršen; a austrijska ministarka spoljnih poslova Karin Knajsel - Ukrajinci na ovom mestu svakako ne bi propustili da ukažu da je to ona što je prošle godine na venčanje pozvala Vladimira Putina - ovakvu odluku nazvala „neprihvatljivim aktom cenzure“. Da ni na planu visoke korupcije proteklih sedmica ne bude dosadno pobrinuli su se, pak, ukrajinski nezavisni novinari, koji su razotkrili (još jedan) veliki skandal u središtu državnog aparata: njihova saznanja pokazuju da su drugi čovek ukrajinskog Saveta za nacionalnu bezbednost Oleg Glatkovski i njegov sin Igor, te bivši i aktuelni rukovodioci Ukroboronproma, državne firme za promet naoružanja i vojne opreme, bili umešani u nabavku ruskih rezervnih delova za potrebe ukrajinske odbrambene industrije po višestruko naduvanim cenama, i, posledično, uz ogromnu zaradu za sve uključene u taj nezakoniti aranžman. Pritom, Glatkovski senior je prijatelj i bivši poslovni partner aktuelnog šefa države, tajkuna Petra Porošenka, koji se svojevremeno zaricao da će „odseći ruke“ onima koji potkradaju vojsku; a u zemlji zahvaćenoj ratom profitiranje na račun oružanih snaga se, nimalo iznenađujuće, doživljava kao akt izdaje. Zbog toga su i reagovanja na ovo otkriće bila žestoka; to što je predsednik, nemajući kud, smenio Glatkovskog nikog nije zadovoljilo. Porošenkova protivkandidatkinja na izborima, bivša dvostruka premijerka Julija Timošenko - ranije i sama sumnjičena za korupciju, da bi u vreme proruskog predsednika Viktora Janukoviča u zatvoru (gde će provesti dve i po godine) završila na osnovu sporne optužnice za zloupotrebu položaja zbog sklapanja gasnog sporazuma s Rusijom - zatražila je od glavnog rivala da se povuče iz predsedničke trke; dok su ultradesničari u Čerkasiju, južno od Kijeva, prošlog vikenda prekinuli Porošenkov predizborni skup i napravili haos u gradu, agresivno tražeći objašnjenje kako je ovakva bruka smela da se dogodi. Moglo bi još da se ređa, ali jasno je i iz pobrojanog: povrh svih nevolja koje ima s ruskim režimom i njegovim eksponentima na istoku i jugu, Ukrajina ima i veliki problem sa samom sobom. U takvim, mrtvoozbiljnim okolnostima verovatno je dobra stvar što se, sticajem okolnosti, među onima s najboljim izgledima za ulazak u drugi krug predsedničkih izbora - pošto niko ne veruje da bi odluka mogla da padne u prvom - pored uobičajenih sumnjivaca iz redova političko-tajkunske klase, poput Porošenka i Timošenkove, našao i jedan komičar. Volodimir Zelenski, glumac i zabavljač bez političkog iskustva - koji se politici najviše primakao u satiričnoj televizijskoj seriji Sluga naroda, u kojoj tumači glavni lik srednjoškolskog profesora kome se posrećilo da postane predsednik Ukrajine - u anketama, uz pomenuti dvojac, figurira kao jedan od troje favorita za ulazak u finale. Iza Zelenskog sada nominalno stoji i politička partija koja se, reklo bi se namerno brišući granicu između fikcije i stvarnosti, takođe zove Sluga naroda, ali je, bez izborne provere, teško poverovati da iza toga ima ičeg drugog do šlepanja na ličnoj popularnosti Zelenskog; ta popularnost, pak, jednom broju Ukrajinaca pruža priliku da svoj protestni glas daju nekom ko nije deo kompromitovane političko-poslovne elite. Mada ni Zelenski u tom pogledu nije sasvim bez repova: spekuliše se da iza njega stoji još jedan tajkun, Igor Kolomojski, svojevremeno takođe - dok nije došlo do razlaza - jedan od ljudi iz Porošenkove poslovno-pajtaške orbite. Ako ništa drugo, u zemlji koja je poslednjih pet godina pod konstantno povišenim nacionalnim naponom, Zelenski se barem pozicionirao kao neko čiji su politički stavovi umereni i ko se ne snebiva da kaže kako s Moskvom, ako se želi sređivanje stanja na istoku Ukrajine, mora da se razgovara. Hoće li mu to pomoći ili odmoći u odmeravanju snaga s protivkandidatima s mnogo putera na glavi, ali s jačim patriotskim nabojem, videće se uskoro.