Bitka za dušu Amerike

Kampanja za predsedničke izbore 2020. počeće vrlo rano, budući da je do prve debate pretendenata na predsedničku nominaciju Demokratske stranke ostalo još manje od četiri meseca. Ovi izbori biće od velikog značaja za Sjedinjene Države, njihove saveznike i neprijatelje, trgovinske partnere, te globalnu ekonomiju. Odlučivaće se o tome kakva će biti američka politika po pitanju trgovine, energije, korporativnih poreza, duga, odbrane, klimatskih promena i koječega drugog. Apsolutno je prerano predviđati ko bi mogao da bude predsednički kandidat demokrata, a kamoli da li će on ili ona moći da 2020. pobedi na izborima. Ali demokrate očigledno veruju da je predsednik Donald Tramp ekstremno ranjiv (njegov trenutni rejting je negde oko 44 odsto). Stoga je vreme da se baci pogled na stanje na demokratskom frontu. Pažnja je zasad fokusirana na senatore: Kamalu Haris (Kalifornija), Korija Bukera (NJu DŽersi), Kirsten DŽilibrand (NJujork), Elizabet Voren (Masačusets), Ejmi Klobučar (Minesota) i Bernija Sandersa (Vermont). Očekuje se da se u trku uključi i bivši potpredsednik DŽo Bajden; jedna anketa pokazuje da bi on dobio najveću podršku, te da iza njega sledi Sanders. Milijarder Majkl Blumberg, bivši gradonačelnik NJujorka, senator Šerod Braun i medijska senzacija Beto O’Rurk (Teksas) takođe bi mogli da se kandiduju. Trenutni pretendenti u redovima demokrata mogu se podeliti u dva tabora. Oni na krajnjoj levici (Sanders, Voren, Haris, Buker i DŽilibrand) zalažu se za masovnu ekspanziju državnih ovlašćenja u skladu sa skandinavskim modelom demokratskog socijalizma. (Kao što se iz ovog poistovećivanja „krajnje levice“ sa skandinavskim modelom vidi, taj pojam, ovako kako ga koristi autor teksta, treba shvatiti krajnje uslovno, prim.) Ovo podrazumeva visoke stope poreza za imućne i korporacije, te državni sistem zdravstvene zaštite. Oni podržavaju i radikalno restrukturisanje američke energetske politike, u skladu s takozvanim Zelenim NJu dilom, koji između ostalih podržava i novopečena demokratska članica Predstavničkog doma Aleksandrija Okasio-Kortes. Ova inicijativa predviđa adaptaciju svake zgrade u SAD kako bi postala energetski efikasna, ubrzano izbacivanje fosilnih goriva iz upotrebe, te zamenu velikog dela aviosaobraćaja unutar SAD nacionalnim sistemom brzih vozova. NJihova zalaganja sadrže i spisak lepih želja kada je u pitanju „društvena pravda“, uključujući garantovana radna mesta i godišnje odmore, te zagarantovani osnovni prihod za one „nesposobne ili nespremne da rade“. Nasuprot tome, verovatni pretendenti s levog centra - Bajden, Klobučar, Blumberg i Braun (ako se budu uključili u trku) - zalažu se za mnogo postepenije političke mere, tvrdeći da je zemlja samo do neke mere spremna za promene i samo donekle u stanju da ih sebi priušti. Svako od njih će tvrditi da je u stanju da dobije izbore zahvaljujući podršci partijski neopredeljenih i neodlučnih kandidata, te umerenih republikanaca. Ako je istorijsko iskustvo od ikakve koristi, kandidati koji iza sebe već nemaju jedan predsednički mandat retko kad se jednostavno prošetaju do partijske nominacije. Bil Klinton je 1992. predsedničku nominaciju Demokratske stranke dobio nakon što se oporavio od potencijalno fatalnih problema koje je imao u ranoj fazi kampanje. Na republikanskoj strani, DŽon Mekejn je 2008. gotovo već bio eliminisan iz trke pre nego što je preokrenuo situaciju i stigao do predsedničke nominacije. Neki od demokratskih kandidata za 2020. bi takođe mogli da prevaziđu početne probleme. To uključuje kontroverzni DNK test kome se podvrgla Vorenova u neuspelom pokušaju da pokaže da ima delimično indijansko poreklo, Bukerovu izjavu da svet ne može sebi da priušti da i dalje konzumira meso zbog toga što gasovi koje ispuštaju krave sadrže metan, te najavu Harisove da planira da eliminiše privatno zdravstveno osiguranje, na koje se danas oslanja većina Amerikanaca. Neko od ovo troje bi čak mogao da načini iznenađenje i postane predsednik. Ili bi pak mogao da dogura do stranačke nominacije za predsednika i onda jednostavno ispari na velikoj sceni, ostajući tek fusnota u istorijskim knjigama, kao što je bio slučaj sa (neuspelim demokratskim predsedničkim kandidatima, prim.) DŽordžom Mekgavernom, Volterom Mondejlom i Majklom Dukakisom. Na republikanskoj strani neizvesnost je daleko manja: trebalo bi da se desi neko čudo pa da Tramp ne bude ponovo nominovan. Bivši guverner Masačusetsa Vilijam Velt je tek manja smetnja, dok bivši guverner Ohaja DŽon Kasić još razmatra da li da se kandiduje. Bivši generalni direktor Starbaksa Hauard Šulc mogao bi da se na izborima pojavi kao nezavisni kandidat, čime bi razbesneo demokrate koji strahuju da bi se na taj način jedan broj glasova koji bi inače završili na kontu njihovog predsedničkog kandidata odlio ka njemu. Najvažniji faktor na izborima 2020. biće stanje američke ekonomije, koja je trenutno veoma snažna, delom zahvaljujući Trampovim poreskim reformama i njegovom ukidanju regulatornih mera koje je uvela administracija Baraka Obame, iako aktuelnom predsedniku tek mali deo birača to upisuje u zasluge. Pored toga, Tramp potencijalnim republikanskim glasačima može da bude privlačan zbog nekih drugih značajnih dostignuća tokom prvog predsedničkog mandata, poput obnove armijskih kapaciteta, imenovanja dvojice konzervativnih sudija u Vrhovni sud, te novog (mada rizičnog) pristupa odnosima sa Severnom Korejom i Kinom. Izazov za Trampa u 2020. biće da dovoljan broj birača sa sredine ubedi da mu daju još četiri godine, uprkos nelagodi koju osećaju zbog njegovog ponašanja. Ostaje da se vidi da li je Tramp u stanju da ublaži ton svojih tvitova kako bi smanjio broj birača koje će njima uvrediti, te da li će, kao u ovogodišnjem govoru o stanju nacije, u pokušaju da reši važna pitanja posegnuti za podrškom obe stranke, kao što je to učinio u slučaju važnih zakona čiji je cilj reforma krivičnog zakonodavstva. Ankete pokazuju da demokrate najviše vrednuju kandidata koji može da pobedi Trampa. Ukoliko Trampovi izgledi za reizbor oslabe, to bi moglo da uveća verovatnoću da predsedničku nominaciju Demokratske stranke dobije kandidat krajnje levice sa radikalnom agendom. Ali ako podrška Trampovom načinu vođenja zemlje poraste, izbor takvog kandidata mogao bi da bude uvod u izborni debakl demokrata. Ako izbori 2020. budu tesni, ishod bi mogao da zavisi od malog broja saveznih država u kojima će trka biti neizvesna, od kojih su neke smeštene na američkom Srednjem zapadu, gde živi mnogo birača iz redova radničke klase koji se osećaju ugroženim od nacionalne demokratske elite. Zeleni NJu dil neće biti dobro primljen među onima koji u Pensilvaniji rade na eksploataciji nafte iz uljnih škriljaca, niti među rudarima iz Ohaja, ili potrošačima električne energije iz tog dela zemlje. Kao što neće dobro biti dočekana ni levičarska kulturna agenda. Kako trenutno stvari stoje, ono što najviše radi u korist demokratskih pretendenata, izuzev ako se ekonomske prilike ne pogoršaju, jeste Trampovo ponašanje, dok najveću nadu za Trampa predstavlja radikalna politička agenda mnogih demokratskih kandidata. Ako se ovi trendovi nastave, predsednički izbori 2020. biće podjednako dramatični i nepredvidivi kao i oni prethodni.