Kad se Gvozdena zavesa podigne

Pripovedni stil DŽona le Karea (rođen kao Dejvid Kornvel 1931. godine) perfidan je i izaziva zavisnost, nalik svetu koji opseda njegovo stvaralaštvo već gotovo šest decenija. Čitalac dobija dovoljno podataka o rukavcima priče i svaki lik koji se pojavi dovoljno je jasan da biste nastavili da okrećete stranice dok šira slika ostaje u magli što se postepeno uklanja da bi prikazala vlažno, hladno jutro bez sunca. Koreni opsesije su duboki i potiču iz vremena kada se ime mladog Kornvela našlo na listi koju je Kim Filbi, valjda najpoznatiji dvostruki agent (ne i najuspešniji, budući da znamo za njega) u istoriji špijuniranja, izdiktirao sovjetskoj tajnoj službi. Pa, ipak, Le Kare kao da nije besan na Filbija već pre užasnut samosvešću da je, kako kaže u jednom intervjuu, „to mogao biti on, samo da je malo drugačija životinja“. Ima nečega ubistveno tužnog u slici Filbijevog moskovskog groba sa imenom ispisanim ćirilicom i ta tuga boji sve Le Kareove glavne junake, od Aleka Limasa iz Špijuna koji je došao iz zavetrine do Čarli iz Male dobošarke. Le Kare kao da je bio svestan da će, dok je još mnogo godina radne snage pred njim, Berlinski zid pasti te da mu se valja pripremiti za svet lišen binarne ideološke podele. Stoga, Mala dobošarka, roman iz 1983. godine, prvi je koji napušta scenografiju Gvozdene zavese. No, teme ostaju iste, jer nije lako pobeći od sebe. Čarli je mlada pozorišna glumica koja se mrcvari u putujućim trupama, igrajući velike dramske likove u malim provincijskim salama. Osim toga, Čarli je mitomanka koja beži od svog malograđanskog porekla (uz to dodatno bednog, sa ocem finansijskim prevarantom) u seriju ultralevičarskih pokreta i ciljeva. Put pobune protiv sistema, kao i same sebe kao proizvoda sistema, odvešće je do sastanaka na kojima „Mišel“, borac za slobodu Palestine, mladim privilegovanim Britancima pripoveda o cionističkim zlodelima i terorizmu kao jedinom upotrebnom odgovoru. Mišel, pravog imena Selim, jedini je član oprezne i organizovane bombaške ćelije (vođene od strane njegovog brata) kojem je izraelska tajna služba ušla u trag. Da bi došli do jezgra ćelije potrebna im je „krtica“ a vremena do sledećeg masakra dužnih i nedužnih sve je manje. Vođa izraelskog tima Martin Kurc shvata da mora delovati kreativno te da ovaj put (ako je ikada) nasumično bombardovanje palestinskih izbegličkih logora ili instaliranje sopstvenog, obučenog agenta, neće biti dovoljno. Ovaj put biće mu potrebna istinitost. Čarli će biti na prevaru dovedena u Atinu gde će biti angažovana za posao, ne ucenom ili podmićivanjem (mada će, naravno, biti i plaćena), već mentalnom igrom. „Mi znamo sve o tebi, svu tvoju prazninu, sav tvoj uludo usmeren bes, i nudimo ti da prvi put u svom životu učestvuješ u pokretu sa jasnim ciljem“, poručuje joj Kurc površinski i suštinski, tokom celonoćnog ispitivanja i ubeđivanja. Nakon što je Selim uklonjen iz igre, Čarli dobija ulogu njegove ljubavnice koja će preneti automobil sa plastičnim eksplozivom od Grčke do Austrije. Tokom nekoliko dana, izraelski agent Gadi Beker za Čarli igra Selima, putem restorana i hotelskih soba njihove izmišljene velike ljubavi. I priča joj, kao Selim, o svom životu, porodici, zločinima izraelske vojske. Tu se nalazi mračna osnova priče. Da bi prevara bila uverljiva, Čarli mora zaista da se zaljubi u Selima, dok Gadi, igrajući ga, mora da saoseća sa nepravdom koju Izrael čini njegovom narodu. Lakše je to nego što bi se reklo, budući da Gadi, borac na svim javnim i tajnim frontovima od rata 1967. godine, dobro zna prljavost stvarnosti i nihilističku relativnost sopstvenog životnog poziva. Jasno je koliko je roman od preko pet stotina stranica čiji veći deo zauzima priprema za akciju osetljiv za vizuelno prevođenje. Za početak, autori adaptacije čine sličnu grešku koja je nepotrebnom šminkom pretrpala film Dečko, dama, kralj, špijun iz 2011. godine – posvećenost scenografskom i kostimografskom umesto psihološkom detalju. Recimo, čini se da je puno uzbuđenja i pažnje otišlo u odluku da se radnja vrati dve godine unazad, iz 1981. u 1979. godinu samo da bi se postigao određeni vizuelni stil (slučajno, politička podloga, za onoga koga takve stvari zanimaju, ostaje ista – Izrael je prvu desničarsku vladu dobio 1977. godine) dok zaista bitni detalji nisu prepoznati. Noć preobraćanja u romanu je obeležena dobronamernom dominacijom. Čarli satima sedi na tvrdoj stolici, sa prostorijom obasjanom ispitivačkim svetlom i zavodljivim mučiteljima koji sve vreme nude izlaz („ako ne pristaješ na ’ulogu’, nije problem, samo ćeš morati da ostaneš sledećih mesec ili dva na nekoj prijatnoj lokaciji i kada se sve završi, pristojno si refundirana i slobodna da ideš“). Radi se o maltretiranju mozga, gde je košmarna isleđivačka forma sukobljena sa iskrenom dobronamernošću – Kurc prilagođava taktiku potrebi a za očekivati je da Čarli, podjednako haotična i organizovana, pozitivno reaguje upravo na sukobljene signale. U seriji, međutim, preobraćanje se odvija danju, u luksuznoj atinskoj vili sa bazenom, na udobnim dvosedima. Skočićemo sada u poslednju trećinu fabule, kada se Čarli, sada već uspešno umetnuta u neprijateljske redove, nalazi u palestinskom kampu za obuku u veštinama gerilskog ratovanja. Jedan od likova u kampu je Abdul, svetovnog imena O’Haloran, američki begunac od mobilizacije i rata u Vijetnamu (i ko zna čega još) čija je osnovna uloga dodatna ideološka obrada pridošlica putem vatrenih govora. No, O’Haloran je uništeno biće, talac koji poveri Čarli svu svoju bedu, cvileći da prosledi njegovo ime (i lokaciju kampa – o strašnoj izdaji se radi) prvoj američkoj ambasadi na koju naiđe, sa željom da se vrati kući i okaje grehe u zatvoru. U romanu, Čarli, plašeći se da se radi o testu, to obznani komandantu kampa, znajući da, ako nije u pitanju igra, O’Halorana osuđuje na smrt. Ispostavlja se da O’Haloran zaista jeste iskreno slomljen čovek, ostavljan u životu od strane komandanta upravo kao iskreni test lojalnosti pridošlica. Više je, naravno, vredan živ (ako se takvo postojanje može nazvati životom) nego što bi imalo smisla ubiti ga, čega on, u svom jadu, nije svestan. Radi se o, verovatno, najmučnijem delu romana koji je u seriji pretvoren u dinamičnu („Ti si izdajnik!“, „Nisam, majke mi! Ona je!“) akcionu scenu lišenu značenja. Okončanu, jer nekako se morala okončati, O’Haloranovom smrću. Prilično je neverovatno kako jedan profesionalni scenarista može da previdi značaj tog segmenta za uspostavljanje opšte teme – upotrebu ljudi (za pogrešne ili prave ciljeve, ako takvih ima; metod ih sve izjednačava u pomešanoj grozoti) koja tutnji u pozadini celog romana, kao i celog Le Kareovog opusa. Opravdanja nema - potrošeno dramsko vreme bilo bi isto, dok bi produkcioni (dijaloška scena više i masovna, akciona manje) učinak bio isplativiji. Ukoliko niste prethodno bili izloženi romanu, serija će vam delovati kao scenaristički kontrolisan, odlično režiran rad (što, zapravo, i znači da jeste). No, zanimljivo je da je film, snimljen po romanu 1984. godine u režiji DŽordža Roja Hila, prišao bliže najvrednijim motivima predloška. Neophodna vremenska ekonomičnost izazvala je surovo štrihovanje što je smanjilo mogućnost gubljenja teme u usputnim anegdotama, dok su Čarli i njen put morali biti izvedeni od početka do kraja. I stvar i dalje radi, čak i sa skoro četrdesetogodišnjom Dajen Kiton umesto dvadesetogodišnje Britanke, najviše zahvaljujući preciznim, gotovo antiakcionim scenama nastanjenim stvarnim ljudima (Klaus Kinski, savršeno odabran i sa vrlo malo vremena na ekranu, dominira filmom, sasvim u skladu sa likom Martina Kurca kakav je u romanu, i kako takve osobe zamišljamo u životu). Nalik svetu koji opseda Le Karea, ponekad je bolje znati manje.