Prekid signala

O tome kako je gradonačelnik Brusa Milutin Jeličić Jutka volkao žene (postupak u narodu poznatiji kao napastvovanje), znamo svi skoro sve. Osim možda nadležnog suda u Brusu. NJima to saznavanje malo teže ide. Ali kako pa i da saznaju kad im je, u ključnom trenutku za ceo postupak, nestala kablovska televizija? I ne samo njima. O ovom događaju nisu uspeli dovoljno da saznaju ni građani Brusa, kojima je baš u vreme emitovanja emisije Život priča na TV Prvoj nestalo i televizije i interneta. U emisiji je, inače, gostovala Marija Lukić, bivša Jutkina sekretarica, koja je prva izašla u javnost sa pričom o seksualnom zlostavljanju u Jutkinom kabinetu (poznatije kao volkanje), ali Brusjani nažalost to gostovanje, bar u direktnom prenosu, nisu mogli da vide. Iako je priča Marije Lukić, ali i ostalih žena koje se polako oslobađaju straha i izlaze u javnost, ono što jeste najbitnije u celoj priči, ne smemo nikako da zaboravimo ni ovaj poslednji Jutkin trzaj, taj pokušaj da spreči da saznaju baš svi u rodnom gradu za njegove sklonosti, ako uopšte ima nekoga ko nije znao. TV Prva je promptno osumnjičila Jutku da je lično naložio da se od lokalnog kablovskog operatera zatraži da ugasi signal. I imajući u vidu celu njegovu predistoriju najrazličitijih avantura sa ove i one strane zakona, osionosti i specifičnog stila šerifovanja varošicom podno Kopaonika, to uopšte ne deluje kao nešto neverovatno. Ali svakako jeste neverovatno da živimo u zemlji u kojoj su takve stvari u 21. veku moguće. I kako je, pobogu, uopšte izgledao taj razgovor?! „Alo?“ „Da, Siti servis, izvolite?“ „Ja bih da malo isključite signaaaaal večerasssssss.“ „Alo, ko je to?“ „Alo? Nema veze ko jeeeee, samo da malo isključkate signaaaaal oko 10, jer možžžžže?“ „Gospodine, nama obično traže da im uključimo signal, ne da ga isključimo.“ „Pa jer ‘oćeteeeeee da isključkateeeeeeee?“ „Ne!“ „Dobro, crknite, pozzzzzzz.“ Ovaj neuspeh, naravno, nije pokolebao Milutina. On je preduzimljiv čovek. Kada lepa, pristojna molba nije urodila plodom, Jutka i njegovi ljudi odlučili su da primene malo drugačije metode. Najbolja rešenja su često i najjednostavnija, pa je posle iscrpnog brejnstorminga odlučeno da se stvar reši na staromodan, ali efikasan način - isključivanjem struje, što je u narodu poznato kao „ušla voda u koaksijalni kabl“. Sklopka je u dogovoreno vreme pala, kablovska televizija i internet su nestali, a Brusjani su istog trenutka mogli mirno da odu na spavanje, umesto da se stresiraju i nerviraju slušajući tamo neku potresnu ispovest. Jer kome to treba pred novi radni dan? Znamo da sigurno ne treba onima koji rade u nekoj gradskoj komunalnoj službi, administraciji ili, ne daj bože, opštini. Znate već kakvi su ljudi. Ne mogu da se suzdrže. Dođu recimo ujutru na posao, izađu posle pauze na kafu, da se odmore malo, i samo šapuću. Ogovaraju. Koga ogovaraju? Naravno - Jutku. A šta ćemo ako ih Jutka čuje? Šta onda drugo da radi čovek nego da im odbije po 20 odsto od plate ili da ih možda čak i otpusti? Isključivanjem struje on ih je u stvari zaštitio od njih samih. I trebalo bi da mu na tome budu zahvalni. Kao što treba da budu srećni i zbog toga što Jutki nije zasmetalo nešto što ima veze sa vodom, recimo. Ne zato što bi ceo grad ostao bez nje, već zato što baš ne bi bilo lepo da se na protest podrške Jutki ide u neurednom stanju.