Političke kurve

Zamenik gradonačelnika Beograda Goran Vesić izjavio je da bi ubijeni premijer Zoran Đinđić danas bio na onoj strani gde se rešavaju problemi i sprovodi ono o čemu je sanjao: „Kratko i jasno, bio bi s Vučićem“! Bože, šta čoveku treba da se desi da bi postao Vesić? Ne sumnjam da bi možda lakše mogao da spava ako i sebe i još ponekog ubedi da bi, da pre 16 godina nije ubijen, sada i Đinđić bio član ili bar simpatizer SNS-a i Vučićev fan. Ali, ako je tako, misli li Vesić da bi Đinđić, da je živ, svaki napad na Milutina Jovičića Jutku smatrao napadom na sebe, kao što to misli Vučić? Da bi mu pomagao da premazuje zidove tunela ispod Terazija da nezadovoljni građani ne mogu da lepe nalepnice sa neispunjenim Vučićevim obećanjima? Da bi svako veče na Pinku i Hepiju i nezadovoljne građane i političke neistomišljenike nazivao bagrom, društvenim talogom, lopovima, secikesama i bednicima? Da bi podržao odluku odbornika iz SNS-a da nijedna ulica u Pančevu ne može da se zove po Nebojši Glogovcu zato što „nije dovoljno naš“? I da bi, zato što su „dovoljno naši“, podržao Jutku i Dragoljuba Simonovića da i dalje budu predsednici opština Brus i Grocka? Zato, čak i ako je od Vesića, mnogo je. Pa ni on, valjda, ne misli da bi ubijeni premijer pomagao Vučiću da skida table sa imenom ulice Zoran Đinđić i umesto nje stavlja tablu sa imenom Ratka Mladića? Ima li granice koju zamenik gradonačelnika neće preći da bi iz funkcije izbrisao bar ono „zamenik“, ili su mu apetiti mnogo veći? Sanja li Ve(liki)sić da ponovo bude u istom timu sa Sinišom Malim, da se iz Pionirskog parka preseli u Nemanjinu? Ako mu je to cilj, mogao bi ovih dana da izjavi da samo Vučić može završiti reforme koje je pre 30 godina započeo Ante Marković, o čemu NIN u ovom broju opširno piše. Sa Markovićem, „jedinim čovekom sa osmehom na Balkanu“, kako ga je opisao jedan strani novinar, postojala je kakva-takva šansa da se spreči – ako ništa drugo bar krvavi – raspad SFRJ. Sve je iznenadio kada je 18. decembra 1991. predstavio program stabilizacije i reformi i pokazao novi konvertibilni dinar - prethodno su sa starih novčanica izbrisane četiri nule, da bismo kasnije, 90-ih izbrisali mnogo više, ali što smo više brisali dinar je manje vredeo. U tom trenutku činilo se da nastupa zlatno doba, prosečne plate su bile skoro 1.000 nemačkih maraka. Pri tome se u to vreme za te pare moglo kupiti mnogo više robe nego danas za 500 evra. I kako onda da verujete nekome ko tvrdi da plate u Srbiji nikada nisu bile veće nego što su sada i da je nastupilo zlatno doba? Nažalost, antireformske snage bile su neuporedivo jače od Saveza reformskih snaga, koje je osnovao Marković u nastojanju da obezbedi političku podršku za svoj program reformi. Bilo je kasno. Zemlja je počela da puca po šavovima, svaka republika nastojala je da za sebe izvuče maksimum. Srbija je upala u monetarni sistem, nelegalno „doštampala“ milijardu i po dolara u dinarima i iskoristila taj novac za plaćanje pšenice seljacima, duga penzionerima i likvidnost banaka. Vrhunac ludila je što je Vlada Srbije tu nezakonitu odluku objavila u tajnom Službenom glasniku. I drugi su potkradali zajedničku državu, ali ne tako otvoreno... Vrlo brzo, umesto zlatnog nastupilo je najmračnije doba u novijoj srpskoj istoriji – sankcije, ratovi, raspad zemlje, masovni zločini, desetine hiljada ubijenih i stotine hiljada izbeglih... Do danas ekonomski nismo dostigli standard iz 1989. Neke druge stvari, međutim, skoro su iste. Provladini mediji najavljuju nove ratove: „Srbija ne blefira – Vojska će zauzeti sever Kosova“, a predsednik Vučić iz Mitrovice (Sremske, ne Kosovske) grmi: „Sikter sa tim papirom (platformom), bando iz Prištine“. Nešto kasnije malo je spustio ton i vlastima iz Prištine poručio: „DŽaba ste krečili“. Kao retko kad se apsolutno slažem sa predsednikom - džaba smo krečili. „Kada u bordelu ne ide posao, ne menja se posteljina nego personal“, poručio je na Kopaonik biznis forumu Svetozar Janevski, predsednik UO Vinarije Tikveš. Tako bi, kaže, trebalo da bude i sa reformama u zemljama Zapadnog Balkana. Ne verujem da je baš hteo da kaže da je država kupleraj, ali sigurno jeste da bi sastav vlade trebalo menjati ako reforme ne idu u pravom smeru i željenim tempom. Nešto mi govori da Vesić ni posteljinu ne bi menjao.